• 1

Branislav Nušić gledao 1908. porno-film u BG bioskopu: Kratke anegdote iz života velikih pisaca

Šta se desilo gospođi koja je autora „Sumnjivog lica“ tužila zato što ju je nazvao kravom, kako se izvlačio u školi, kako je zaprosio suprugu i još mnogo toga

  • 1

Kada smo pre nekoliko meseci preneli jedan tekst „Politike“ iz 1922. godine, o noćnom životu Beograda, sticajem srećnih okolnosti dotakli smo se i anegdota o legendarnom Gigi Geršiću, nekadašnjem ministru pravde i državnom savetniku te profesoru Velike škole, o kojem se decenijama nakon njegove smrti pisalo kao o nekom mitskom stvorenju koje je, kažu, hodalo ulicama našeg glavnog grada.

Tada smo se, opet sticajem srećnih okolnosti, dotakli i jedne anegdote vezane za Branislava Nušića; ali, zbog čega je Geršić Nušića po Beogradu nazivao svojim sestrićem, iako mu to ovaj nije bio, nećemo sada ponavljati, to neka ostane u tom tekstu koji možete pročitati na ovom linku. Materijala iz života Branislava Nušića ima sasvim dovoljno. Pred vama su neke nove priče.

1.

Kažu da je Nušić svakoga dana sretao na ulici nekog postarijeg gospodina, koji nije znao pravo ime slavnog komediografa, pa bi mu se uvek javljao sa: „Dobar dan, gos’n Đoko“, na šta bi mu Nušić uljudno otpozdravljao. Sve dok mu jednog dana nije dojadilo, ili mu je došla ona čuvena „žuta minuta“, pa je čoveku rekao: „Izvinite, gospodine, ali vi mene držite za Đoku, a ja sam Brana“. Naravno, da bi Vam ovo bilo smešno, morate znati da je „držite“ pomalo arhaična i nažalost danas slabo korišćena forma reči „smatrate“.

Branislav Nušić

Branislav Nušić. Foto: Wikimedia

2.

Jedan od glavnih organizatora demonstracija protiv aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske monarhije bio je upravo Branislav Nušić. Jednoga od tih dana, jašući konja, poveo je okupljeni narod od Pozorišnog trga pa niz Terazije, ka dvoru ili, po drugoj verziji, ministarstvu vanjskih dela, i na konju pokušao da ujaše u dvor, ili ministarstvo. Čuvar ga je zamolio da to ne čini, na šta mu je ovaj kazao: „More pusti, Jovo, nije ovo ni prvi ni poslednji konj koji ulazi u dvor“, ili „ministarstvo“, kako vam je volja.

3.

Poznat po tome što nije imao dlake na jeziku, nije se jednom desilo da zbog toga nagrabusi. Kao onda kad je neku gospođu nazvao kravom, a ona ga tužila za uvredu časti. Sudija je, naravno, presudio u njenu korist, ali Nušić ne bi bio Nušić kada ne bi pronašao način da izađe kao pobednik iz cele zavrzlame. Nakon što je platio globu koja je određena, obratio se sudiji: „Gospodine sudija, a kada bih ja kravi rekao da je gospođa, da li bih i onda bio kažnjen?“; zbunjeni sudija je, razume se, odgovorio odrično, na šta se Nušić okrenuo pomenutoj ženi i rekao: „Doviđenja, gospođo“.

4.

Koliko je briljantan um imao pokazuje anegdota iz vremena kada je još uvek bio Alkibijad Nuša, dakle, dok je još uvek bio u školi (ime je promenio kada je napunio osamnaest). Naime, nestašni dečak kakav je bio, nije pazio na času srpskog kada su obrađivali narodne poslovice, pričao je sa drugom za vreme časa, pa ga je nastavnik prozvao da ustane i navede primer neke takve umotvorine. A Nušić, kao da je samo to čekao, kaže: „Koliko budala pita ni sto pametnih ne mogu da mu odgovore“. Razred u smeh. Nastavnik se zacrveneo, pa da mu doskoči zatraži još jedan primer, uveren da je ovaj imao za svaki slučaj spremljen samo taj jedan. Kaže Nušić: „Pametnom je dovoljna i reč“. Opet delirijum u učionici. Nastavnik, sada već ljut kao ris, ustane i ode po upravitelja škole, i vraćajući se sa njim, još s vrata se dere: „Da te čujem sada Nuša!“, a ovaj će: „Nesreća nikad ne dolazi sama“.

Branislav Nušić

Spomenik Branislavu Nušiću u centru njegovog Beograda. Foto: Wikimedia/Чигот

5.

Kao mlad je bio ludo zaljubljen u izvesnu Milicu Terzibašić, koja se smatrala jednom od najlepših Beograđanki, i koja je živela na Topčiderskom brdu, verovatno ne predaleko od mesta na kojem je veliki dramski pisac potkraj života sebi sazidao kuću, na vrhu današnje Šekspirove, iznad zapadne tribine stadiona JNA. Ali desilo se da se Milica razbolela; zabrinuti Nušić pošalje svog dobrog druga, lekara, da je izleči, a ovaj, ne samo što ju je izlečio, nego ju je i zaveo i srce joj zaludeo. Venčaju se oni, a nedugo potom Nušić bude pozvan da govori u „Gradskoj kasini“ o ljubavi. On tamo, a u prvom redu: bivši drug i bivša dragana. Počne pisac: „Ljubav. Šta je to ljubav? To je tragična priča u kojoj izvesna gospođica voli jednog, a uda se za drugog“. Ovo dvoje, ne časeći časa, uteknu iz gledališta.

6.

Čovek koji je svoju „Autobiografiju“ zaključio stavom da „posle ženidbe čovek i nema autobiografije“, dok je bio pisar našeg konzulata u Bitolju, isprosio je na vrlo neobičan način Darinku Đorđević, kćer Božidara Đorđevića, trgovca, i Ljubice, čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio naš konzul u Bitolju i njegov nadređeni (inače, to nameštenje sredio je svom „sestriću“ Nušiću upravo gorepomenuti Giga Geršić). Naime, postavio je svojoj izabranici uslov: da izabere jedan od tri njegova poroka koji može da zadrži, ili kocku ili piće ili žene, jer se sva tri nikako ne može odreći. Darinka se zamislila; ako izabere kocku, ode imanje i normalan porodični život, ako izabere piće, ode i zdravlje pored imanja i normalnog porodičnog života. Zato je izabrala žene: neka ih juri. Venčali su se u jednom manastiru kod Bitolja čim je potpisala da je s tim saglasna.

7.

Za kraj ćemo u integralnoj verziji preneti kolumnu pod naslovom „U bioskopskom pozorištu“, koju je Nušić objavio 9. februara 1908. godine, nakon što je posetio neki bioskop na Kalemegdanu koji je u kasnim noćnim satima i „samo za odrasle“, prikazivao rane pornografske filmove. Molimo konzervativne, koji imaju izvesna predubeđenja o moralu i čednosti naših predaka, da ovde prestanu sa čitanjem, jer će im ta predubeđenja oduvati košava.

Veli Nušić:

Ada Ciganlija, Beogradska kupališta, Beogradske plaže, Kraljevine SHS, Kraljevina Jugoslavija, Stari Beograd, Beograd

„Da bi izbegli užasnu vrućinu, koja je juče vladala u Beogradu, oni su se popeli na visinu, da uživaju u pirkanju povetarca“, glasi originalni potpis ove fotografije objavljene u „Vremenu“ tokom bezbrižnog beogradskog leta 1937. godine. Foto: Unilib.rs/Arhiva/Vreme

„Pre neki dan je u bioskopskom pozorištu davana jedna serija pikantnih slika, za koje je na plakatama stajalo: ’Samo za odrasle’. Kako ja sebe smatram za prilično odraslog, razume se da sam i ja bio na toj predstavi. Nisu me toliko interesovale same slike. Nisam ja dakle išao tamo zbog slika, već zbog publike. Hteo sam svojim rođenim očima da vidim ko je to u Beogradu koji ima pik na pikanterije.

Seo sam za jedan sto i odmerio odmah svoju okolinu. S leve moje strane sedela je jedna osigurana udovica iz unutrašnjosti. Nije ona bila toliko osigurana time što su oko nje sedela tri gospodina koji su po vratovima ličila na prava utvrđenja, bolja od onih što ih je bosanska vlada podigla oko Sarajeva, već po tome što je na četrdeset dana od smrti svoga muža došla u Beograd da primi sumu na koju se njen muž osigurao. Zamislite sad kako je ona tužna lica morala posmatrati one pikantne slike, ni samo je osiguranje nije moglo da uteši.

— Ubio ti Bog i to osiguranje — razmišljala je udovica u sebi srčući čaj sa limunom — kad i pored para ostajem neosigurana.

S desne moje strane sedela je jedna mlada i mladoženja, venčani tek pre nedelju dana. Njih sam čak i prisluškivao. On joj je na uvo objašnjavao svaku sliku. Razume se, ona se sirota, tek od nedelju dana, od dana venčanja, smatra kao ’odrasla’... I slušao sam njegova objašnjenja, nije joj šaputao više od dve reči za svaku sliku. Pojavi se tek muška slika u takvoj i takvoj pozi i čini to i to, a sve dršćući, a on joj šane: „Kao ja!“ Pa se onda pojavi ženska slika i počinje dršćući da se otkopčava, a on joj šapne: „Kao ti!“ Pa onda dršću, dršću, dršću obe slike i dršćući padnu jedna drugoj u zagrljaj, i zato što kinematograf dršće, ne mogu vazda da nađu jedno drugom usta, a on joj na to šapne: „Kao mi“.

Restoran i pivnica Bajlonov kladenac u Beogradu, verovatno u medjuratnom periodu, Stari Beograd

Restoran i pivnica "Bajlonov kladenac" u Beogradu, verovatno u međuratnom periodu. Foto: Wikimedia Commons/politikin-zabavnik.rs

Za trećim stolom, odmah za mojim leđima, sedi jedan pop. Šta će pop tu, gospode Bože moj? Da je odrastao, odrastao je. To mu se ne može osporiti, ali da l’ on ovakvu predstavu smatra kao neku vrstu bdenja ili je došao valjda samo zato da bi se imao na šta zgaditi? I onda sam još pažljivije posmatrao. Ponašao se odista kako mu pozivu i dolikuje. Čim se na platnu pojavi kakva ženska i počne svlačiti odelo sa sebe, on obori oči i traži pogledom onu udovicu sa osiguranjem ne bi li im se sreli pogledi. Siguran sam kad ovaj pop ode kući da će prvo okaditi postelju tamnjanom pa očitati onu molitvu kojom se rasteruje groznica pa leći da bi se rano, za jutrenje, probudio.

U blizini moga stola sedeo je i jedan gospodin koji mi je jedan put pisao jedno dugo i opširno pismo. On mi je u tom pismu zamerio zašto po gde kad u mojim feljtonima pretrčim granicu te ih zamastim i po kojom pikanterijom. Taj gospodin ostao pri svome strogo moralnom gledištu, u toliko pre, što je on otac porodice. Sreo sam ga za tim, jednom prilikom na Bulevaru, sedi sa jednom pevačicom i slatko razgovara. Prišao sam mu i rekao: ’Imate pravo. Čuvaću se ubuduće da ne pišem onako’.

Ali nije samo njemu. Bilo ih je i vazdan drugih tamo. Vazdan ’odraslih’. Bilo je očeva koji su za večerom poučavali decu svoju i zamerili im ovo i ono i požurili da gledaju slike za ’odrasle’. Sedam večeri nisi mogao dobiti mesto u bioskopskom pozorištu, od majaka i očeva, od sestara i braće, od profesora i popova i od svih ostalih koji o moralu tako strogo sude. Došlo mi da stanem na binu pa da kažem: ’Imate pravo. Čuvaću se ubuduće da ne pišem onako’“.

(P. L.)

Komentari

Preporuka sa Weba

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima