Milan Rakić / Foto: Wikipedia

Milan Rakić je svoje prve pesme objavio u "Srpskom književnom glasniku" 1902. Već sledeće godine je javnosti podario prvu zbirku poezije, a onda još dve 1912. i 1924. Čitaoci su bili oduševljeni.

Francuska škola je imala uticaja na njegov rad, ali je Rakić u temama ostao nacionalan i individualan. Između ostalog, pisao je o Gazimestanu, Simonidi, ali i o Jefimiji, prvoj srpskoj književnici...

Jefimija, Milan Rakić

Jefimija, ćerka gospodara Drame

I žena despota Uglješe, u miru,

Daleko od sveta, puna verske tame,

Veze svilen pokrov za dar manastiru.

-

Pokraj nje se krve narodi i guše,

Prodaju carstva, svet vaskoliki cvili.

Ona, večno sama, na zlatu i svili

Veze strasne bole otmene joj duše.

-

Vekovi su prošli i zaborav pada,

A još ovaj narod kao nekada grca,

I meni se čini da su naša srca

U grudima tvojim kucala još tada,

-

I u mučne čase narodnoga sloma,

Kad svetlosti nema na vidiku celom,

Ja se sećam tebe i tvojega doma,

Despotice srpska s kaluđerskim velom!

-

I osećam tada da, ko nekad, sama,

Nad nesrećnom kobi što steže sve jače,

Nad plamenom koje obuhvata tama,

Stara Crna Gospa zapeva i plače…

(Telegraf.rs)