• 1

Monah koji je lopovu želeo da pokloni mesec sa prozora: Kratke anegdote iz života velikih umetnika

Rjokan Tajgu je čuveni japanski pesnik i zen-kaluđer koji je živeo tokom druge polovine osamnaestog i prve polovine devetnaestog veka, tokom poznog Edo-perioda

  • 1
Rjokan, Japan, Japanska kultura, Zen budizam

Spomenik Rjokana, japanskog pesnika i zen-kaluđera, u njegovom rodnom selu Izumozaki u prefekturi Nigata. Foto: Wikimedia Commons/Nihongo1234

Svakoga četvrtka već više od pola godine bavimo se anegdotama iz života slavnih umetnika, isprva samo pisaca, pre nego što smo nedavno odlučili da proširimo raspon rubrike. Uvek su, međutim, to bile ovde poznate ličnosti, katkad naše katkad strane, iz evropskog ili severnoameričkog miljea, svakako iz civilizacijskog kruga kojem pripadamo; u vode našoj javnosti manje poznatih velikana iz drugih krajeva sveta nismo zalazili. Ali danas ćemo to promeniti, malo ćemo promešati, i pozabaviti se anegdotama jednog japanskog pesnika i zen-kaluđera. Dakle, ne samo umetnik u užem smislu te reči, već umetnik života.

U pitanju je Rjokan Tajgu (1758–1831), poznat i samo kao Rjokan, koji je živeo i stvarao tokom poznog Edo-perioda, i postao slavan ne samo zbog svoje poezije već i kaligrafije; uostalom, poezija i kaligrafija, vele Japanci, predstavlja suštinu zena. Rjokan mu, međutim, nije bilo pravo ime, rođen je kao Eizo Jamamoto u selu Izumozaki u ondašnjoj pokrajini Ećigo, danas u prefekturi Nigata, u središnjem delu glavnog japanskog ostrva Honšu.

Otac mu je bio seoski čelnik, ali se on još u ranoj mladosti odrekao ovozemaljštine i zamonašio u hramu Košo-đi, koji pripada sekti soto, najvećoj od tri tradicionalne sekte zena u Japanu (druge dve su rinzai i obaku), i odbijao da se susretne sa svojom porodicom koja mu je dolazila u posetu, odbijao čak i njihovu milostinju. Tamo je jednom prilikom došao zen učitelj Kokusen, pa je ovaj, impresioniran, zatražio da mu postane učenik, nakon čega je s njim prešao u manastir Encu-đi.

Tamo je doživeo satori, „buđenje, prosvetljenje, čistu svest, bez mentalnog opažanja, pronicanje u sopstvenu prirodu budastva, iskustvo koje je nemoguće opisati ili saopštiti“; uskoro je bio i zaređen od strane Kokusena, kom prilikom je izabrao pomenuto ime: „rjo“ znači “dobar“ a „kan“ znači „širok“, dok „tajgu“ znači „velika budala“, pa bi se njegovo kaluđersko ime moglo prevesti kao „širokogruda darežljiva budala“, ili nešto tome slično.

Rjokan, Japan, Japanska kultura, Zen budizam

Spomenik Rjokana, japanskog pesnika i zen-kaluđera, u manastiru Encu-đi. Foto: Wikimedia Commons/Reggaeman

U svakom slučaju, Kokusen je naredne godine preminuo pa je Rjokan napustio manastir i ostatak života proveo mahom kao pustinjak na planini Kugami, pišući poeziju, jednostavnu i nadahnutu prirodom, sa kojom je živeo u skladu, i radeći kaligrafiju, proseći za hranu, odbijajući svaku ponudu za sveštenički ili igumanski položaj koji bi mu olakšao život; bezazlen kakav je bio, dešavalo mu se da se toliko zaigra sa decom iz obližnjeg sela da je zaboravljao i da prosi i da jede. Tek kada se 1826. razboleo, prešao je u kuću jednog od svojih pokrovitelja, Motouemona Kimure, gde je razvio nežni platonski odnos sa mladom negovateljicom Tejšin, sa kojom je razmenjivao haiku i koja mu je ulepšala te poslednje godine.

Postoji pregršt anegdota koje se vezuju za Rjokana. Budući prosjak, neočešljan, neobrijan, bosonog, najprostijeg odela punog trnja, jednom mu se desilo da ga optuže za krađu nekog vrednog predmeta iz kuće u koju je bio došao da moli za hranu. Gospodari su mislili da je begunac iz obližnjeg zatvora, pa su okupili seljane, koji su ga vezali i počeli da spremaju lomaču. Rjokan ni reč nije rekao, nije se uopšte branio, nije ni pokušao da se suprotstavi, ali ga je neki čovek prepoznao i povikao: „Šta to radite? Ovo je čuveni zen učitelj Rjokan. Odvežite ga i izvinite mu se.“ Nakon što su ga zapanjeni seljani poslušali, čovek je upitao Rjokana: „Zašto nisi rekao da su optužbe lažne?“, na šta mu je ovaj odgovorio: „Svi seljani su me sumnjičili. Čak i da sam im objasnio, to ne bi uklonilo njihovu sumnju. Ne govoriti ništa je najbolje.“

Tokom toplih prolećnih dana znao da je trebi svoju odoru od uši i da ih položi na kamen da se sunčaju, da bi ih onda, krajem dana sve sakupio i vratio na haljinu. Kada se neki mladi monah požalio zato što Rjokan jede ribu, učitelj mu je rekao: „Jedem ribu kada mi se ponudi, ali takođe puštam buve i komarce da jedu mene“; naime, znao je da spava sa jednom nogom van mreže za komarce kako bi insekti imali čime da se hrane i kako ih ne bi priklještio dok se prevrće dok spava.

Rjokan, Japan, Japanska kultura, Zen budizam

Grob Rjokana, japanskog pesnika i zen-kaluđera. Foto: Wikimedia Commons/Dready/EugeneZelenko

Jednom je neki daimjo, samurajski vlastelin, čuvši za Rjokanovu reputaciju, poželeo da sagradi hram i da postavi njega za igumana, zbog čega je pustinjaka posetio u njegovoj keliji Gogo-an na planini Kugami. Međutim, ovaj je bio izašao da nabere cveće, pa je gospodar sa svojom svitom morao da čeka; i čekao je, strpljivo, pun poštovanja, dok se ovaj nije vratio sa zdelom punom mirišljavog bilja. Tada mu je napokon rekao zašto je došao, ali je Rjokan odgovorio ćutanjem; potom je uzeo kičicu, na parčetu papira ispisao haiku i predao ga daimju. Pokušaćemo da prevedemo:

„Vetar mi daje
dovoljno palog lišća
da zapalim vatru“.

Rjokanov odgovor je bio odričan, što je vlastelinu odmah postalo jasno: njemu ne treba ništa više od onoga što ima, sve su mu potrebe zadovoljene, priroda mu daje sve neophodno. Sve, sem sakea! Rjokan je bio i ostao poznat po svojoj ljubavi prema sakeu i nije bilo neuobičajeno da pretera. „Pošaljem jedno dete da kupi malo seoskog sakea, i nakon što se napijem, bacim par linija kaligrafije“, pisao je. A koliko je njegovo ponašanje bilo ekscentrično za monaha dodatno pokazuje slučaj kada je na neku letnju svetkovinu, koja je bila zabranjena za kaluđere, ušao prerušen u ženu.

Možda najčuvenija anegdota iz života ovog pesnika, kaligrafa, mislioca i kaluđera, kaže da je jedne noći lopov ušao u njegovu malu daščaru, ali da nije imao šta da ukrade, pošto je Rjokan čitavu svoju imovinu nosio na sebi. „Dalek si put prešao da bi me posetio, i ne bi trebalo da se vratiš praznih ruku. Molim te da uzmeš moju odeću kao poklon“, rekao mu je. Lopov je bio zapanjen, ali je uzeo odeću i otišao, nakon čega je pustinjak ostao da sedi nag i da posmatra mesec; „Jadničak. Voleo bih da sam mu mogao pokloniti ovaj prelepi mesec“, pomislio je, pa napisao jedan od svojih najčuvenijih haikua (koji ćemo takođe pokušati da prevedemo):

„Lopov je
za sobom ostavio —
mesec na prozoru.“

Video: Od tibetanskog budističkog monaha do trans manekenke

(P. L.)

Komentari

  • Marko cg primorje

    Bravo odlican tekst ...inovacija hvale vrijedna

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima