• 0

"Bleda Ofelijo, lepa poput snegova!" Svevremenska pesma koja govori o ljubavi i lepoti i nakon smrti

"Na ramenu joj drhte, plaču rese iva, nad čelom koje sanja trske se nadnele..."

  • 0
Artur Rembo

Artur Rembo / Foto: Wikimedia/Étienne Carjat

Bio je avanturista, nemirnog duha i pun života. Prešao je tri kontinenta pre nego što je preminuo u 37. godini. Francuski pesnik Artur Rembo je bio predstavnik simbolizma i dekadencije, koji je svoja najbolja i najpoznatija dela stvarao u tinejdžerskim godinama.

Siromašan i nezadovoljan, često se ponašao okrutno, čak prostački, šokirajući pariski književni milje 19. veka.

Artur Rembo

Pol Verlen sedi prvi sleva, Artur Rembo sedi prvi do njega / Foto: Wikimedia/Henri Fantin-Latour

- Bio je kao pravo dete, bucmast i svež, sa velikim, koščatim, prilično nespretnim telom, koje kao kod svih adolescenata još uvek raste, sa veoma teškim ardenskim akcentom, skoro dijalektom, koji se dizao i spuštao kao da će da se prelomi – opisao ga je književnik Pol Verlen, Arturova kratka, ali velika ljubav.

Ovom prilikom prenosimo jednu od Remboovih najlepših pesama, koja govori o nesrećnom kraju heroine iz "Hamleta". Vidno inspirisan njenim životom, Remboova namera nije bila da na lirski način ponovi priču o Ofelijinoj smrti, nego da progovori o lepoti, ljubavi, bolu i nakon kraja, uveren da Ofelija još živi i plovi u srcima ljudi...

Ofelija

I

Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju

Bela Ofelija poput velikog krina

Leluja velovima koji uranjaju…

Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina.

-

Već vekovima Tužna Ofelija tako

Plovi, sablast bela, rekom što crna teče.

Već vekovima krotka ludost njena lako

Romori svoju romansu u lahor, u veče.

-

Vetar velove vije, grudi joj celiva,

voda ljuljuška velove, spletene, bele;

Na ramenu joj drhte, plaču rese iva,

Nad čelom koje sanja trske se nadnele.

-

Uzdišu oko nje lokvanji koji venu;

Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda

Iz kojih mali drhtaj prhne u trenu:

– Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda.

II

Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova!

Da, Ti umre, dete, odnele su te vode.

– Vetrovi što se ruše s norveških bregova

Šaptali su ti reči opore slobode;

-

To dah jedan što ti guste svijao kose

Čudne nosaše zvuke tvom dahu što sanja;

Slušao ti je srce pev prirode, što se

Javi uzdahom noći i tužaljkom granja.

-

To ti glas ludih mora, grcaj nedogledan

Slomi detinju grud, a preblaga je bila;

To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,

Jadni ludak, nemo sede do tvog krila.

-

Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!

Na toj si vatri bila ko sneg što se topi;

Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja

– Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.

III

A pesnik kaže da preko zvezdane pruge

Dolaziš noću, tražiš cveće što si brala,

I da vide na vodi velove tvoje duge;

Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.

(Telegraf.rs)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima