Rade Šerbedžija u karantinu sam vodi svoju FB stranicu: A poezija nam nikada nije bila potrebnija

Rade Šerbedžija,  filmski, televizijski i pozorišni glumac, pesnik i muzičar odlučio je da u ove dane izolacije učini nešto što retko koja zvezda radi - da sam počne da vodi svoju Fejsbuk stranicu. 

On se, po prvi put, direktno obratio svojim onlajn "prijateljima".

- Sreću me ljudi svuda po svijetu i osim što se obavezno slikamo, mnogi od njih kažu: "Uostalom, mi smo i prijatelji na Fejsbuku..." Iskreno da kažem, nekada uopšte nisam razumio o čemu govore, a onda su me neki bliski prijatelji upozorili da imam nekoliko Fejsbuk stranica po svijetu i objasnili mi što to zapravo znači...Shvatio sam da to neki od mojih iskrenih fanova vode i tako se zabavljaju. Jedna od mojih Fejsbuk stranica je napravljena od mojih menadžera za muziku iz Slovenije i vidim da ima jako puno sljedbenika... Zahvaljujem se Kaly Kolonic koja je sve ove godine ovu stranicu vodila....

- Ali, evo, ponukan ovim nemogućim katastrofama što su nas sve skupa snašle i zabile i zatvorile u naše stanove i kuće,osjećam potrebu da se direktno javim mojim prijateljima i gledaocima, to jest slušaocima i da pokrenem prvi puta svoju Fejsbuk stranicu. Želim da snimam neke pjesme i da pričam neke priće, da nam prođe vrijeme ....Da se družimo i da čuvamo umjetnost u nama... - rekao je Šerbedžija.

A svoj novi projekat otvorio je, naravno, poezijom i fotografijama svoje supruge i porodice...

Pročitajte njegovu pesmu "Na ružičastom papiru" i obavezno poslušajte Šerbedžiju kako je izgovara:

I sad te gledam.

Pomalo si tuđa,

a opet, posve moja.

I gledam gdje se prsti tvoje ruke

naglo pretapaju u moje,

i kako tvoje noge idu kao moje.

I tvoje lice, i tvoje, moje bore,

i tvoje zjenice, i sve što ikad kažeš,

i kako zapravo tek sad se znamo,

i gdje se znak jednakosti

uspostavlja uz ono što je bilo tuđe,

i kako se pripadanje

povećava, čim ono što drugi zovu ljubav

biva manje,

pa treba ići, dugo skupa ići:

bit ćeš mi tu, i ja ću biti tu i ne ćemo se znati,

sve dok nam jedne noći naša lica,

obraz uz obraz tiho naslonjena,

ne kažu nešto što kao glazba mami:

već tri put umrli mi smo tri put jači,

i tvoja ruka zrači u mojoj šaci

i nema više pitanja - a što to znači

ne ćemo više znati ni mi sami.

(Telegraf.rs)