• 1

"Al' dođe jedan dvoličan dan...": Tužni stihovi srpskog pesnika koji je poživeo samo 24 godine

Rođen je 1900. godine u Kikindi...

  • 1
Dusan Vasiljev

Dušan Vasiljev / Foto: Pixabay, Wikipedia

Emotivna "Čovek peva posle rata" je bila objavljena u časopisu "Misao" 1920. godine, ali Dušan Vasiljev za života nije uspeo da objavi zbirku pesama, a napisao ih je oko 300, kao i dvadesetak novela, četiri drame, a u Narodnoj biblioteci u Beogradu se čuva i njegova bogata prepiska.

Rođen je 1900. godine u Kikindi, u gradu gde je samo 24 godine kasnije preminuo. Pored impresivnog književnog stvaralaštva, Dušan Vasiljev je služio i u Prvom svetskom ratu. Stupio je u službu kao pisar i tumač, a potom kao delovođa. Osnovao je Kolo mladih Srba i list Sloga.

Nakon rata se preselio za Beograd. Upisao se kao vanredni slušalac na Filozofski fakultet, počeo je da sarađuje u SloziKnjiževnom juguDanu, u Misli, koju je vodio Sima Pandurović. Studije je morao da prekine, ali je završio pedagoški kurs i 1920. prešao u Čenej, u Rumuniji, u mesto koje je tada kratko pripadalo Jugoslaviji, kao učitelj i iste godine se oženio Milojkom Maletić.

Ponovo su ga 1921. pozvali u vojsku u Kratovo, gde je gonio kačake i bugarske komite. Bolestan, pušten je kući iste godine. Provodio je vreme u Čeneju u čitanju i pisanju, ali mu se stanje pogoršalo zbog zapaljenja plućne maramice i bronhijalnog katara. Godine 1923. je pokušao da se leči i otišao u Zagreb, ali su ga vratili sa preporukom da se javi na proleće.

Sahranjen je na Melinom groblju u Kikindi, u neposrednoj blizini Manastira Svete Trojice.

Ovom prilikom prenosimo još jednu njegovu dirljivu pesmu...

Pesma O Mojoj Duši

Moja je duša strahovito pusta,

k'o vrt u golu, poznu jesen

-

Volje sam svoje u crnu usadio zemlju,

i voćnjak je lepo cvetao,

kada je neko dig'o belu košulju zemlje.

I ja sam spokojno spavao,

jer mi je obećavao

bogat i plemenit plod.

Al' dođe jedan dvoličan dan:

mraz iza mlakog sunca se krio,

i - ja sam se prevario...

I moj se voćnjak smrznuo,

i plodovi su bili opori.

U tom trenutku besvesnog bola,

tupom sam ih sekirom posekao,

i sada pruženi leže ko crni leševi...

-

Svoje sam osećanje uduhnuo

u cvetne, mirisne aleje;

i noću sam palio polileje

da ih pazim, kao danju.

-

Jedne sam noći na mrtvoj straži zaspao.

I kada sam se probudio

oko mene je dah večne smrti bludio:

neko se mojih cvetnih aleja

otrovnim dahom dotakao.

I ja sam zalud plakao,

i zalud sam tepao

zvonkom rimom blistavih epopeja:

moji su osećaji, jesenje ruže, uveli...

-

Moja je duša strahovito prazna,

ko vrt u golu, poznu jesen

I onda: da li je bilo smisla

mirisnim je uljem pojiti,

a telo krvavim znojem znojiti?

I nepoznatim vodama broditi?

I onda: da li je bilo smisla

uopšte se i roditi?

(Telegraf.rs)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • neću

    Dva rata mu oduzela i deo ono malo dana što stanu u 24 godine i zdravlje.:(

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima