"Sad su u modi neke tuđe reči i sunca, čiji smisao, ili pre besmisao, ja ne razumem i ne prihvatam"

Printskrin: RTS

Dobrica Erić bio je jedan od najvećih srpskih pesnika, a tokom života napisao je brojne pesme koje su ostale za sva vremena, kao što su "Prkosna pesma", "Ponosna pesma", "Pismo učitelju" i mnoge druge.

U jednim od svojim intervjua dao je na značaju upotrebu srpskih reči.

Preporučujemo

"Ja sam uvek išao pomalo u raskoraku sa stvarnošću, a pogotovu danas. I pesme su sada u novom veku, kao i lepota umetnosti uopšte, u raskoraku sa zdravim razumom i u dosluhu sa nevremenom, pa se sve češće pitam da li se vredi još boriti lepim rečima i mislima za mesto pod nemilosrdnim suncem, koje nas takođe ne gleda i ne miluje onako često i nežno kao u detinjstvu. Sad su u modi neke tuđe reči i sunca, čiji smisao, ili pre besmisao, ja ne razumem i ne prihvatam, čak i po cenu potpune izopštenosti i samoće koja je preuranjena čak i za moje godine", rekao je jednom prilikom Dobrica Erić.

U njegovu čast, prisetimo se reči "Prkosne pesme".

Ja,

Rab Božji,

Srbin,

sa prosedom bradom

izjavljujem radovoljno

kroz lance i žicu

pred svedocima

Silom, Mukom i Nepravdom

da sam kriv i da priznajem krivicu!

Kriv sam što sam neko,

a ne niko i netko.

Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta

idem u pravoslavnu crkvu

doduše, poretko

i što se krstim ovako

s’ tri prsta!

Kriv sam što jesam,

a treba da nisam.

Kriv sam odavno

što stojim uspravno

i gledam u nebo, umesto u travu.

Kriv sam što se drznuh protiv krivde,

kriv sam

što opet slavim svoju krsnu slavu!

Kriv sam što pišem i čitam ćirilicom,

kriv sam što pevam

smejem se i psujem

(a ponekad i lajem)

kriv sam, i priznajem

da ne znam što znam, da znam što ne znam.

Kriv sam, i da završim

sa najvećom krivicom

(pre nego što se zacenim od smeha).

Kriv sam, tvrdoglavac

što sam Pravoslavac

i Svetosavac, i što ne verujem

u sveti zločin i oproštaj greha!

Ako to priznam

da sačuvam glavu

izgubiću časni krst i krsnu slavu

Ako ne priznam

crno mi se piše

ceo svet će na moju zemlju da kidiše.

Rulje bivših ljudi

lopova i golja

čopori robota i drugih monstruma

kidisaće na moje voćnjake i polja

i na moju belu kuću pored druma

oko koje, kao najlepše dive

cvetaju trešnje, jabuke i šljive.

Pa evo,

priznajem i to

za spas roda.

Ja više ne postojim

skinite me s’liste

ja sam od sad samo vazduh, svetlost i voda

tri elementa koja vam koriste,

a ovo što pred vama govori i hoda

to je ono što vi od mene stvoriste!

Moja ružna slika

ozverena lika

koju umnožavate u večeri i jutra

a to je slika vaše svesti i podsvesti

To nisam ja, spolja

to ste vi – iznutra!

Moj dušmanine sa hiljadu ruku

s hiljadu slugu i sluškinja laži

ubrao si mi Sunce k’o bulka raži.

Moji će potomci piti jed i čemer,

a tvoji već piju gorku medovinu

za krvav novac kojim puniš čemer

rasprodajući moju djedovinu.

Usud će ti ludačku košulju obući

i tek tada će se malo razdaniti

ili će planeta od sramote pući

i sve nas u isti ambis sahraniti!

Mnogo ste važne

zemljo moja mila

Ti i Tvoje sestre

istina i pravda

čim se na vas digla ovolika sila

čim su na vas zinule krivda i nepravda.

Rulje bivših ljudi

ubica i golja

čopori robota i drugih monstruma

palacaju na tvoje voćnjake i polja

i na moju belu kuću pored druma

oko koje, kao najlepše odive

cvetaju lepe,jabuke i šljive.

Šta će ovde džihadlije

krstaši

ameri

koji Ti čereče sinove i kćeri?

Mora da su čule belosvetske bande

da imaju zlatna srca

pa ih vade

da ih presade u sopstvene grudi

ne bi li i oni tako bili ljudi.

Gospodo tužioci

suci i dželati

ispisali ste mi svoje zapovesti

po zenicama

najfinijem staklu.

Što teže živim, lakše ću umreti.

Zašli ste mnogo u noć poodmaklu

ali uzalud ćete linčovati

najgostoljubiviji narod na planeti

(zbog čega ćete goreti u paklu)

jer ljudsko srce,

čudo nad čudima,

neće da se primi u vašim grudima!

Mi se ne plašimo smrti

crne kuge –

već ropskog života i bolesti duge.

Smrt je česta pojava međ’ nama Srbima

kao što su proleće,

leto,

jesen,

zima

i nije strašnija

pogotovu danju

od suše,

poplave,

zemljotresa, mraza

kad je čovek sretne na svome imanju

okađene duše i svetla obraza!

Zlonamernici

siti i maniti

sve mi zabraniste u rođenoj kući

al’ ne može mi niko zabraniti

da pevam i da se smejem, umirući

a to se vama više ne događa

ni kad svadbujete

ni kad vam se rađa!

Poštedite me koca i konopca

i razapnite me na vrhu planina

kao vaši praoci što su moga praoca

Isusa Hrista Nazarećanina.

Ja ću da vas gledam

a vi zažmurite

inače će vam se oči rasprsnuti

od sjaja mog lica.

Samo požurite!

Što me pre razapnete,

pre ću vaskrsnuti!!!

(Telegraf.rs)