Priča o jednoj knjizi: »Jedan dan« Aleksandra Isajeviča, ili Čitav ruski XX vek u 24 sata »Ivana Denisoviča«

„Šetnja zatvorenika”, Vinsent van Gog, 1890. Foto-kolaž: Shutterstock, Wikimedia/Vincent van Gogh

Razmišljam o tome šta je Solženjicin mogao čitati u mladosti i šta je uticalo na njega. (Ne znam.) Razumno je pretpostaviti da je čitao Gogolja i Dostojevskog, da su Rat i mir od Tolstoja, Tihi Don od Šolohova, možda i Trilogija Sjenkeviča, u njemu mogli probuditi tu, izgleda imanentnu, istočnoevropsku sklonost ka velikim epskim istorijskim romanima, onda kada je sredinom tridesetih, još kao mladić, počeo razvijati koncept za velikoratovski ep Crveni točak, koji će otvoriti više od tri decenije kasnije Avgustom četrnaeste.

Ali šta je čitao pa je napisao Jedan dan Ivana Denisoviča? To mi je misterija. Mislim da spoljni uticaj na koncept može da se odbaci; svakako nije prvi koji je čitavo delo smestio u jedan dan, Džojs je to s Uliksom, koji je nesravnjivo obimniji, izveo četiri decenije ranije, ali ne postoji nikakva suštinska spona između ta dva romana, a ja sam čak ubeđen da Aleksandar Isajevič Solženjicin nije ni čitao Uliksa pre izgona iz SSSR, i da možda u to vreme nije znao ni da Uliks postoji.

Preporučujemo

To nije teško zamisliti. Solženjicin je rođen 1918. i stasao je u totalitarnom SSSR (činjenica za Uliks i važna i nevažna: nevažna zato što je taj roman dvadesetih spaljivan čak i „slobodarskim” SAD, važna zato što je 1932. njujorški sud dozvolio njenu distribuciju); za formativne godine zapale su mu one tokom kojih je Staljin konsolidovao vlast, terorisao kulake, izazvao Holodomor u Ukrajini, susednoj Solženjicinovom rodnom Kislovodsku (a i majka Taisija, koja ga je odgajila, bila je Ukrajinka); bio je mladić u vreme Velike čistke, mladić u ratu (odlikovani artiljerac, dogurao do čina kapetana), mladić u gulagu, u koji je 1945. poslat na osam godina: kad je uopšte i mogao da čita Uliksa?

I gde da ga čita: u Rusiji se 1925. u jednom almanahu pojavio prevod Molinog solilokvijuma (18. poglavlje), 1929. odlomci iz 4. i 8. poglavlja, 1934—1935. u časopisu Zvezda poglavlja 4—6, 1935—1936. u časopisu Internacionalna literatura prvih deset poglavlja; zatim osamdesetih novi prevodi nekih odlomaka, i tek 1993. prvo knjiško izdanje čitavog romana. Tako se Džojsovo remek-delo na ruskom prvo pojavilo tokom Solženjicinove adolescencije, kada je malo verovatno da ga je čitao, a zatim nakon njegovog izgona iz SSSR; ponavljam: krajem pedesetih i početkom šezdesetih, kada je pisao Jedan dan Ivana Denisoviča, mogao je ne znati da Uliks uopšte postoji.

Aleksandar Solženjicin na prozoru voza na železničkoj stanici u Bazelu, na samom početku svog progonstva iz Rusije, 15. februara 1974. godine. Foto: STR / KEYSTONE-SDA-ATS AG / Profimedia

U svakom slučaju, nikakvih dodirnih tačaka između ta dva romana nema, sem okolnosti da se dešavaju u jednom danu. Od drugih „jednodnevnih” romana, objavljenih pre njegovog, setio sam se samo Gospođe Dalovej od Virdžinije Vulf iz 1925, koji međutim nisam čitao (da se dešava u jednom danu znam posredno) tako da o njemu ne mogu da govorim; došao sam do Pod vulkanom od Malkolma Laurija, ali ne tako što sam taj roman čitao (nisam) već zato što sam gledao film iz 1984. (s Albertom Finijem, nominovan za Zlatnu palmu u Kanu i za Oskara za najboljeg glumca), i kroz maglu sam se setio da je to adaptacija romana, proverio sam, i zaista jeste, roman je iz 1947.

Konačno, potraga za jednodnevnim romanima me je odvela do Uhvati dan (1956) od Sola Beloua, dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1976, šest godina nakon Solženjicina; i do Pinčera Martina (1956) od Vilijama Goldinga, dobitnika Nobelove nagrade 1983, najčuvenijeg po Gospodaru muva; pošto i za Uhvati dan i za Pinčera Martina važi isto što i za Gospođu Dalovej i Pod vulkanom (dakle: nisam čitao), nikakve sudove o njima ne mogu donositi, sem suda o tome, da mi je prosto neverovatno da je Solženjicin u SSSR imao priliku da čita ta dela i da preko njih dođe na ideju o jednodnevnom Jednom danu.

Dolazim do zaključka da je koncept kod Solženjicina najverovatnije samonikao (ako izuzmem stvarnu mogućnost da je posredno znao za tako koncipirane romane), da mu se ideja javila tokom jednog od tih jednih dana, istovetnih, užasnih, monotonih, teskobnih, iscrpljujućih, životinjskih, preživljavačkih, proživljenih u specijalnom logoru obrazovanom radi izgradnje Ekibastuza u Kazahstanu, koji je do 1948. bio napušteno selo, a na koje je tada usmerena pažnja zbog ugljenog basena, gde je Solženjicin tri godine radio kao rudar, zidar i livničar. Način na koji opisuje zidanje pokazuje da je pisao iz ličnog iskustva; ali o tome kasnije.

Što se tiče spoljnog uticaja na temu, smatram da je i o tome bespredmetno govoriti, i ne verujem da je bilo ko o tome ikada uopšte i pričao, jer čovek je proveo osam godina u gulagu i nikakva mu druga inspiracija nije bila potrebna, nikakav drugi uticaj; ali možda se okuražio da o tome piše imajući u vidu Zapise iz mrtvog doma, koji su objavljeni ravno stoleće pre Jednog dana Ivana Denisoviča (izlazili su u nastavcima u periodu 1860—1862), koje je Dostojevski napisao na temelju iskustava stečenih ravno stoleće pre Solženjicina (Dostojevski je lažno pogubljen krajem decembra 1849. i poslat u Sibir na četvorogodišnju robiju, gde je stigao 1850; Solženjicin je uhapšen i osuđen 1945, ali je tek 1950. završio u „specijalnom logoru”).

Davno sam čitao te Zapise da bih o njima pričao; sve čega se sećam, kroz maglu, jeste atmosfera, bukagije oko gležnjeva, besciljnost zatočeništva, robijaši s alkama u nozdrvama, ako je to uopšte odatle, možda sam pomešao, drveni podovi u tamnici, što je, ubeđen sam, pogrešno sećanje, verovatnije je da su bili zemljani — nemam te Zapise da bih sve to sad proverio. Ipak, koliko se sećam, Dostojevski je pisao o iskustvima koja nisu striktno ruska, i sem nekih karakteristično ruskih detalja, knjiga je poprilično univerzalna, i vredela je za mnoge evropske zemlje XIX veka (trenutno čitam Jadnike, s kojima verovatno kasnim par decenija, i siguran sam da većina stvari vredi i za francuske kazamate prve polovine XIX veka).

Grafikon koji živo prikazuje dramatični skok broja zatvorenika u sovjetskim gulazima, kada su se staljinistički progoni počeli intenzivirati. Foto: Wikimedia/unity

Jedan dan Ivana Denisoviča je nešto potpuno drugo, zato što je sovjetski gulag bio nešto potpuno drugo; nisu boljševici izmislili prinudni rad u kažnjeničkim ustanovama (ne samo da on postoji „oduvek”, ne samo da je i tada svuda postojao, nego i i dalje postoji; uostalom, i u Rusiji je postojao za carskog režima, pre boljševika, ali u znatno manjem obimu), ali su ga oni, između ostalog i planskom izgradnjom logora zbog eksploatacije miliona nedužnih ljudi, podigli na dotad nezamislivi nivo — ostavimo po strani nacističke logore, gde se atribut radni mutio u mešavini s atributom smrti, u kojima se odigravalo „industrijsko ubijanje” ljudi, itd, zato što su oni prosto van ove priče.

Boljševici u logore nisu slali decu po etničkoj liniji, nisu slali nikoga po rasističkim kriterijumima (mada su znali za deportacije naroda, poput Krimskih Tatara i Čečena), i njima su najveći gresi, pored običnog kriminala, bili ideološki kriminal, industrijska sabotaža, itd. Oni su od ideoloških neprijatelja i ideoloških izgrednika (distinkcija je značajna: prvi nisu bili komunisti uopšte, drugi su bili komunisti s nekim grehom, kao što je recimo Solženjicin „zgrešio” što Staljina nije gledao kao boga) napravili robovsku klasu koju su tlačili, koja im je besplatno radila i gradila, i koja se u velikom broju slučajeva, baš kao i pravi robovi nekada, nije mogla nadati slobodi.

Ja uopšte nisam toliki fan Solženjicina;

od njega sam čitao samo Jedan dan Ivana Denisoviča i Avgust četrnaeste, koji je, pomenuo sam to iznad, prvi deo Crvenog točka (Solženjicin ne kaže „deo” već „čvor”, jer se svaki bavi jednim sudbonosnim, prekretničkim istorijskim trenutkom, koji stoji kao čvorište prema širim zbivanjima: tako sam ga barem ja razumeo; usledili su Oktobar šesnaeste, Mart sedamnaeste, i April sedamnaeste, koji je ispao poslednji, mada je autor planirao radnju do nastanka SSSR 1922. godine);

Avgust četrnaeste je roman o kojem mi je vrlo teško da zauzmem jasan stav: nesumnjivo se radi o velikom romanu, ali moram priznati da sam na momente imao utisak kao da su ideja i koncept i obim, preveliki zalogaj za njegovog tvorca, a ne jednom sam prevrtao očima na ono što taj tvorac piše (recimo, na koncept „filmskih poglavlja”, pa onda simbol „=” kojim vrši „momentalnu promenu kadra” i slično: šta je njemu bilo u glavi? čak ni tada, pre pedesetak godina, kada je bilo dosta eksperimentisanja u književnosti, ne verujem da je bilo mnogo ljudi kojima je to zvučalo kao dobra ideja; ali šta god);

i s obzirom na tekuću invaziju Ruske Federacije na Ukrajinu, i s obzirom da Rusi ratuju isto onako kako je to Solženjicin opisao u Avgustu četrnaeste, i s obzirom da se, gledajući sa strane, stvari po Rusiju možda iznutra odvijaju na sličan način, možda je trebalo da pišem o Avgustu četrnaeste, romanu iz 1970. koji je u SSSR objavljen tek 1990, navodno zato što pisac nije pristao da se „Bog” štampa malim slovom (to sam negde pročitao, ali sad to nigde ne mogu da pronađem; znam da u prvom srpskom izdanju, onom Srpske književne zadruge iz 1973, objavljenom za zlih jugokomunista, „Bog” regularno stoji velikim slovom): možda ću i pisati o Avgustu četrnaeste, ako rat potraje (i ako ova kolumna potraje);

Logor u Vorkuti, 160 km iznad Arktičkog kruga, tokom Drugog svetskog rata. Vorkuta je imala oko 15.000 stanovnika, i pedesetak logora sa više od 50.000 zatvorenika. Foto: Wikimedia

— ali jesam veliki fan Jednog dana Ivana Denisoviča. Postoje dani, koji izgledaju nepremostivo, kada bih voleo da kroz taj dan Ivana Denisoviča mogu da prođem brzo, kao kroz prvu stvar izjutra: mislim da mi takvih dana ništa nadalje teško ne bi palo—iako je svakome njegova muka najveća—i da bih zahvalan bio čak i onda kada moram da radim nešto izuzetno neprijatno, ili nešto što izgleda mnogo važno i presudno, jer ništa ne može da se meri s onim kroz šta je na dnevnoj bazi prolazio Ivan Denisovič, svakog dana iznova sve isto.

Koliko god vam bilo hladno, nije vam hladno kao što je hladno bilo Ivanu Denisoviču; i koliko god vam bilo teško, nije vam teže nego što je teško bilo Ivanu Denisoviču; i koliko god vas mleli, ne melju vas kao što su mleli bili Ivana Denisoviča; i koliko god bili poniženi i uniženi, svedeni na bubu, niste poniženi i uniženi i svedeni na bubu kao što je ponižen i unižen i sveden na bubu bio Ivan Denisovič. Probuditi se i biti svoj, ne razmišljati o dragocenom svom vremenu dok ne počne državno vreme: to je sloboda (između ostalog — i to je sloboda).

Ali ovaj roman nažalost ne može da se pročita za dvadeset minuta, jer iako je kratak, nije toliko kratak; engleska audio-verzija (za srpsku ne znam), postoji na YouTubeu i traje četiri i po sata, ali sajt dozvoljava samo dvostruko ubrzanje, tako da je potrebno najmanje dva sata da se presluša, i ne može nikako brže od toga, pa je nepraktično za svakodnevnu upotrebu; ali to i nije problem, jer je i sa dvostrukim ubrzanjem jedva razumljivo, pa nema potrebe kukati za trostrukim ili bržim. Rešenje je otvoriti nasumično neku stranicu i čitati desetak minuta; tako nikad ne bi znao šta će ti se zalomiti, kao što logoraši nisu znali hoće li na kraju danu uneti nešto ogrevnog pruća u svoju baraku ili će ga baš njima čuvari oduzeti.

Pritom je engleski prevod, barem onaj u koji sam ja imao uvid, tragičan; ali možda je svaki prevod bilo čega s ruskog na engleski tragičan. Slovenski prevodi ruskih dela moraju biti bolji; ne znam kakva su srpska izdanja Ivana Denisoviča, čitao sam samo hrvatska, ali hrvatska izgledaju odlično: prvi put sam ga čitao u digitalnoj verziji (nisam imao pri ruci fizičku knjigu a imao sam potrebu da odmah počnem), a onda sam tokom rada na ovom eseju na internetu naručio polovno, takođe hrvatsko, odlično izdanje Nakladnog zavoda Znanje iz 1982, u prevodu čuvenog Zlatka Crnkovića, za koje se na koricama kaže da je „prvo integralno izdanje kod nas” (u smislu da su ranija, bili prevodi sovjetskih cenzurisanih verzija).

Jedan dan Ivana Denisoviča je roman koji čoveka usisa u sebe i ne pušta, kao što sistem usisa zeka i ne pušta ga, katkad čak i pošto mu istekne kazna, koju su mu ionako odrapili na deset ili dvadeset pet godina, zavisi od toga da li je to bilo srećno doba, ili nesrećno, da se poslužim Solženjicinovom karakterizacijom („Neko je vrijeme bilo takvo sretno doba — svima su redom davali po deset godina”, kaže on, u rečenici koja istovremeno i zasmejava i udara u glavu kao pijuk. „Ali četrdeset devete nastalo je drugo doba — svima, bez razlike, po dvadeset pet. Deset godina još možeš nekako proživjeti da ne skapaš — ali daj preživi dvadeset pet!”)

Karta Sovjetskog Saveza koja bi se mogla nazvati „arhipelag gulaga”. Foto: Wikimedia/Antonu

Ustručavam se da govorim o tome šta se Ivanu Denisoviču Šuhovu dešava tog jednog dana, koji je isti kao i jučerašnji i sutrašnji ali ipak neuobičajeno, pa čak i neočekivano (imajući u vidu kako je započeo), uspešan i srećan, što samo oslikava dubinu društvenog okna u koje je propao; reći da čoveku malo treba za sreću, i tačno je i nije: uopšteno govoreći je tačno, ali čim se spustimo na zemlju, vidimo da sreća zavisi od trenutnog praga čovekove tolerancije: ako imate sve, ili ako barem ne oskudevate, sreću nećete pronaći u jednoj banani; a strašno je dogurati dotle da vam jedna banana postane izvor sreće.

Ustručavam se uprkos tome što puka radnja Ivana Denisoviča, usudiću se da kažem, i nije toliko bitna, ona je samo kostur sastavljen od prozaičnih i trivijalnih kostiju (manje-više: mada treba imati na umu mitsku uzvišenost trivijalnog, da se poslužim rečima Džojsovog prevodioca g. Zorana Paunovića), bitno je meso na nju zalepljeno, a ne ona sama.

Od buđenja do počinka (namerno ne kažem od svitanja do sumraka, jer su tog zimskog dana logoraši ustali mnogo pre izlaska sibirskog sunca i na spavanje otišli mnogo nakon njegovog zalaska) — Šuhovljev dan je ispunjen sranjima (pomenuo sam da čitam Jadnike: Viktor Igo žali što te 1862. reč Merde!—eto još jedne slučajnosti: ravno vek pre Ivana Denisoviča—koju u datom kontekstu naziva najlepšom rečju koju je jedan Francuz ikada izrekao, ne može objaviti u Francuskoj, niti igde drugde: ja danas mogu).

No, zanimljivo — ne i onim na šta se ta reč izvorno odnosi, onim što ta reč bukvalno opisuje. Celog dana ne vidimo ni protagonistu ni njegove sapatnike da idu ni na malu, a kamoli na veliku nuždu, i već se po tome potvrđuje da Solženjicin nije čitao Uliksa onako kako je L. Blum čitao stari broj Titbitsa — jer da jeste, znao bi da je, tim nožnim otvaranjem rasklimatanih vrata komunalnog poljskog WC-a u jednom dvorištu u koje se ulazilo kroz zadnja vrata kuće u dablinskoj Ulici Klenbresil br. 52, književnost spustila čoveka na zemlju i suštinski postala verna stvarnosti, u kojoj, hteli ne hteli, nuždimo svakog dana.

Ali Ivan Denisič, budimo familijarni s njim (skraćeni oblik patronima kod Rusa ukazuje na izvesnu prisnost s osobom o kojoj se govori, kako objašnjava fusnota Crnkovićevog izdanja u mom posedu), odnosno Š-854, budimo još familijarniji, celog tog dana nije išao da obavi to što je morao da obavi, ako je mislio da živi, nije dakle išao da se otarasi tih viškova što mu ih je telo akumuliralo od prethodnog odlaska na to isto mesto...

Samica jednog od logora koji se nalazio kod Vorkuta, iznad Arktičkog kruga, oko 1945. Foto: Wikimedia/Russian State Archive, Moscow

Naravno, može biti da nesrećni Šuhov, pored patnje u tom zatvoru, pati i od zatvora, mada je u to teško poverovati, s obzirom da ih hrane raznoraznim kašama koje im daju kao splačine; ali da celog dana ne ode ni da mokri, to je već nemoguće. Na jednom mestu Solženjicin pominje da je Š-854 ranije imao krvavi proliv, u Ust-Ižmi četrdeset treće, kad je imao skorbut koji mu je proredio zube, čime se barem implicira odlazak na mesto na koje i poslovični kralj ide pešice...

Ali tog jednog dana toga nema, i ovoliko govorim o tome zato što mislim da je toga moralo biti, da je Solženjicin veliku nuždu morao da stavi u roman koji se čitav odigrava u jednom danu, ako ni zbog čega drugog, ako ne zbog potreba realnosti, a ono iz čisto literarnih razloga: jer čak i ako bi Šuhov to obavio skriven iza nekog žbuna, ili čak potpuno na otvorenom, ili pored spoljašnjeg ili unutrašnjeg zida hale u kojoj su tog dana radili — u tom trenutku on bi bio sam sa sobom, jer je svaka osoba u takvim trenucima sama sa sobom, i u svom svetu, u kojem niko i ništa drugo ne postoji, pa makar i za dragoceni sekund-dve-tri.

A to je literarno potentno, to otvara neslućene mogućnosti izlaganja i obrazlaganja, a pošto toga nema, Solženjicin propušta priliku da Šuhova stavi u još jednu izvanrednu introspektivnosnu okolnost, od kojih mi najdraža mora biti zidanje zida (koje pominjem po drugi put). Ali dosta o onome čega nema, pređimo na sranja kojih ima. Ona počinju pre nego što Š-854 otvori oči, dok je još u spavaonici, na svojoj, gornjoj slamnjači spratnog kreveta, dok se ne oseća dobro, pokriven gunjem i kaputom preko glave, stopala zarivenih u bluzu, u zavrnut rukav — i to tako što mu mršavi Tatarin prilazi i smačinje s njega bluzu i gunj.

Kanaloarmejci, igra reči s „crvenoarmejci”, izraz koji Solženjicin ne koristi u romanu, a koji je, ako je verovati, ne ruskoj Wikipediji, nego izvoru na koji se taj deo članka na njoj poziva (konkretno: Беломорско-Балтийский канал имени Сталина. История строительства. М., 1934, с. 138; guglovao sam, našao knjigu, izvor je tačan, doduše, nisam siguran za broj stranice, ali citirani razgovor u njoj postoji), nastao tridesetih pri izgradnji Belomorsko-baltičkog kanala, u šta su bili upregnuti logoraši, koji su kasnije kolokvijalno nazivani kanaloarmejci bez obzira šta su gradili — svoj dan su u tom neimenovanom specijalnom logoru usred Sibira započinjali sat i po pre polaska na rad.

To je ono svoje vreme koje sam spominjao, kao suprotnost državnom; svakom je logorašu ono bilo dragoceno, jer svako ko se „snalazio u logorskom životu, mogao je ponešto zaraditi”; i već tu, na prve dve stranice, vidimo narav sovjetskog gulaga i njegov cilj: da ubije Boga u čoveku, čoveka u čoveku, čoveka iznutra, da ga unizi i od njega napravi bubu: jer nabraja Solženjicin u nastavku kako se može zaraditi: „sašiti komu od stare podstave navlaku za rukavice, dodati bogatijem članu brigade suhe valjenke ravno na ležaj, da ne mora bos tapkati oko hrpe obuće i tražiti ih, ili se mogao prosmucati naokolo, poslužiti gdje komu što treba, počistiti ili donijeti štogod, ili u trpezariji skupljati porcije sa stolova i nositi ih u hrpama do sudopera.”

Izgradnja Belomorsko-baltičkog kanala u leto 1932. godine. Na slici su logoraši. Foto: Wikimedia

Naravno, teško je odoleti da se ne poliže nepojedeno s tanjira, ali to treba izbegavati, jer, sećao se Šuhov reči svog prvog brigadira Kuzjomina, koji je njemu i nekim novajlijama okupljenim oko vatre četrdeset treće rekao: „Ovdje, momci, vlada zakon tajge. Ali i ovdje ljudi žive. Znate koji najprije pocrkaju: oni koji ližu tuđe porcije, oni koji se uzdaju u poštedu, i oni koji otkucavaju.” Ovo potonje Šuhov odmah negira, i kaže da takvi ipak ostaju u životu, ali zahvaljujući krvarini. Ili su barem ostajali u životu! U jednom trenutku romana, neočekivano i nerazrešeno, bauk počinje da kruži logorom, kao nekad komunizam Evropom: saznajemo da neko pod okriljem noći kolje drukare.

Posle svog vremena sledi polazak, pešačenje do gradilišta, (napolju je minus 40, i pirka vetar pravo u njih), rad, pauza za ručak, ponovo rad i to sad udarnički, mrak, rad, prekid rada, povratak kući („tako svi i govore — »kući«”), a onda rasipanje na sve strane, borba za večeru, kao što se pre toga borilo za doručak i ručak, pa čak možda i žešće, jer su svi zbog fizikalisanja mnogo gladniji nego što su ranije tokom dana bili, onda poslednja provera pred počinak, počinak... To je bila struktura svakog dana Ivana Denisiča, i njegovih drugova logoraša. Ali ona nije, kao što rekoh, toliko bitna; bitno je ono što je nalepljeno na tu strukturu.

Postoji odlomak s početka romana s kojim se može poistovetiti svako kome je ikada budilnik (telefon) zvonio dok je napolju još bio mrak (dakle: svako), osobito tokom jeseni ili zime: budite se i ustajete a morate upaliti svetlo, napolju je ledeno, a pred vama dan koji biste radije da je već gotov, takve su obaveze koje vas čekaju; dok logoraške brigade marširaju ka gradilištu, i s njima Šuhovljeva Sto četvrta, piše Solženjicin: „Još je bio mrak, iako je nebo na istoku bilo svijetlo i nekako zelenkasto. I bridak, ljut vjetrić pirkao je s istoka. Nema goreg trenutka od ovoga — kad se ujutro ide na rad. Po mraku, po studeni, prazna želuca, a cijeli je dan pred tobom. Jezik ti odrveni. Nemaš volje ni s kim riječi prozboriti.”

To je bio možda i prvi od bezbroj trenutaka u kojem sam se poistovetio s Ivanom Denisičem, prva situacija koja me je stavila u njegovu kožu: imao sam pred sobom, ne samo ono izrečeno i napisano, već i ono neizrečeno i nenapisano, sve ono što čoveku lebdi u sećanju, a što se pali i evocira, u ovom slučaju tim boldovanim delom citata: „Nema goreg trenutka od ovoga — kad se ujutro ide na rad. Po mraku, po studeni...” Ivane Denisiče, znamo kako ti je bilo, iako zapravo ne znamo kako ti je bilo, to mogu znati samo oni koji su proživeli isto ili slično što i ti, a takvih nema mnogo među nama, jer muke većina nas smešne su u odnosu na tvoje, Ivane Denisiču.

Poređenje s običnim životom važi jer nije toliko ni bitno da li se ide baš na rad — neka se taj logoraški prisilni rad ovde razume kao metafora za nešto veoma neprijatno, iako Šuhov upravo u tom radu pronalazi smisao, baš u njemu, uprkos tome što je prinudni, što je rad za drugoga. I čitav taj deo romana koji se odigrava na gradilištu (kratkog romana koji, neuobičajeno, nije podeljen na poglavlja već je jedinstvena, stopljena celina), čitao sam s najvećom pažnjom, jer je tek tada čitavo bitisanje Ivana Denisiča na tom mestu postalo svrhovito.

Izlog jedne pariske knjižare 13. februara 1974. godine, dan nakon što ga je sovjetski režim uhapsio, proterao iz zemlje i oduzeo mu državljanstvo, zbog čega je bio prinuđen da 20 godina živi u egzilu, prvo u Švajcarskoj, potom u Sjedinjenim Državama. Foto: DANIEL JANIN / AFP / Profimedia

Pronašavši smisao u radu, dok zida, logoraš Š-854 gubi svaki osećaj za vreme, vreme nestaje, vreme se rasplinjava, svi dani svih meseci svih godina provedenih u arhipelagu gulaga, stopljeni su u jedno za Š-854, i za njega i za nas, dok on zida svojom ukradenom mistrijom, za koju je vezan kao što je slobodni čovek danas vezan za svoj telefon ili računar, a koju skriva svukud po gradilištu jer želi da uvek ima najbolji mogući alat: ali bi tog dana ostao bez te svoje mistrije da njihov brigadir nije uspeo izdejstvovati da ih ne prebace na „Soc-gradić”, komunalni centar koji se tek ima graditi, na mesto koje je za sada gola ledina, gde se „mjesec dana neće čovjek imati gdje ni ogrijati”.

Ima nečega utešnog u monotoniji tog Šuhovljevog zidanja, u repeticiji (jedan moj prijatelj kaže da je ona majka humora; svakako je majka spokoja, mada istovremeno može biti i maćeha): blok, malter, mistrija, „daj žbuke” (malter, na hrvatskoj varijanti ovog našeg jezika kojim se služimo): „Pljus — žbuka! Pljus — blok! Pritisni. Provjeri. Žbuka. Blok. Žbuka. Blok”;

nečega utešnog u tome što izgleda kao da Šuhov igra Tetris, jer stalno gleda gde će koji blok najbolje da ulegne, pošto nisu svi jednaki, neki su oštećeni — u tom uranjanju u proces, u toj zanesenosti poslom, u tom zaboravljanju na razlog zbog kojeg je tu, zaboravljanju činjenice da on zapravo prisilno radi za drugoga, zaboravljanju na sve oko sebe: „I Šuhov nije više vidio ni daleki vidik gdje se sunce ljeska na snijegu, ni logoraše kako su se razmiljeli iz zaklona po radilištu [...] Vidio je samo svoj zid [...] Vješto je obavljao taj posao, iako nije uopće mislio što radi [...] Šuhov i ostali zidari nisu više osjećali studeni”;

nečega utešnog u nadmetanju unutar brigade: ko će zgrabiti visak, jer dobili su jedan a bez njega se ne može raditi kako treba, ko će brže i bolje svoj deo posla završiti (danas bismo to možda nazvali gejmifikacijom na radnom mestu) — i u tome logoraš traži smisao onoga što radi, i to mu pomaže da prebrodi dan, da ga preživi, a svaki dan mora mentalno da se preživi ako se misli da se preživi i fizički: „Šuhov neće da zaostane za onim drugim parom, sad bi i rođenog brata potjerao s tragačem po mostiću [...] „žbuke, žbuke mi dajte pod ruku, samo brzo! [...] Tako je posao krenuo da nemaš kad ni nos obrisati”;

možda čak i u nadmetanju s „konkurencijom”, čak i u tom suludom rasturanju skelâ i nogarâ, njihovom raznošenju i spaljivanju, s jednim jedinim ciljem: napakostiti drugim brigadama, ne dozvoliti da taj materijal njima padne u ruke, jer dok jednom ne smrkne, drugom ne svane, takav je radni sistem u logoru, i svi žele da budu najbolji da bi imali najbolje uslove i više sledovanja — na jednom drugom mestu, nevezano za to, ali možda povezivo s tim, Solženjicin kaže: „Tko je najveći neprijatelj zatvoreniku? Drugi zatvorenik. Kad se logoraši ne bi među sobom gložili, ne bi im uprava ništa mogla”, (Balkan Balkancima!); ima nečega utešnog čak i u privikavanju na greške ranijih zidara i u ispravljanju tih grešaka.

Logor u ruskoj oblasti Kolima, na Ruskom dalekom istoku. Za vreme staljinističkog terora, smatra se da je tu streljano oko 11.000 ljudi. Foto: mediadrumimages/@lanasator / Media Drum World / Profimedia

To može da osokoli čitaoca, kada iz tih stranica izbije elan i polet koji struje po tom gradilištu: „— Pita Pavlo kako stojite sa žbukom? — dovikuju odozdo. — Neka samo miješaju! — Ima još pola sanduka zamiješane. — Onda neka zamiješaju još jedan sanduk! Dobro su zapeli! Tjeraju već peti red. Prvi su red zidali presamićeni, a sad im je, gle, zid do prsa!”: i već je kraj poslu, „sunce je na zalasku. Rumeni nestaje u nekakvoj sivkastoj magli. A razmahali su se da je divota!”, i imaju zamešan još jedan sanduk maltera, i moraju da nastave jer će se do sutra skameniti ako ga ostave, te zato „odozdo dotrči Pavlo, upregao se u tragač, s mistrijom u ruci. I on će zidati. Sad ih ima petorica s mistrijama”.

Možda mi prosto imamo sreće što sve to doživljavamo i proživljavamo kroz radišnog Šuhova, kojeg sapatnik i kolega Kiljdigs, Letonac, u šali naziva stahanovcem, a ne kroz oči nekog krivinara i zabušanta, poput „šakala Fetjukova”, nekakvog bivšeg direktora koji se ranije „vozikao automobilom”, dok je bio na slobodi, a čiji je prikaz u stvari neprikriveni, da ne kažem otvoreni, napad na nomenklaturu i stoga na samu partiju, razotkrivanje sveg gada koji se u njoj skupio i sabrao, sveg društvenog taloga: tipična sudbina svake političke organizacije koja ima totalnu vlast, bez obzira na ideologiju i sistem (siguran sam da su Frankova politička mašina i sovjetska, imale u to vreme apsolutno identičan tip „šakala”).

Taj „šakal Fetjukov”, kako ga Solženjicin regularno naziva u čitavom romanu, prosipa malter da bi lakše gurao kolica, pa ga Š-854 na tom mestu vređa nazivajući ga „niškorist”, i kaže mu: „A dok si bio direktor, sigurno si od radnika mnogo tražio”, dok bivši kapetan, novopečeni logoraš, koji još uvek ne zna gde je došao i kojem još nije jasna prava priroda režima koji ga je tu poslao (te noći će mu postati jasno), pa optužuje stražare da nisu „sovjetski ljudi”, on, dakle, ovoga Fetjukova naziva „govno” i traži od brigadira da mu da da radi s „pravim čovjekom”.

Kažem da imamo sreće, zato što taj deo Jednog dana Ivana Denisoviča vrca životnim optimizmom, stavlja nam do znanja da nijedan posao, nijedan rad, nije uzaludan, da sve ima smisla, ako mu mi damo smisla, da sve ima svrhu, ako mu mi damo svrhu, da sve ima dubinu, ako mu mi damo dubinu — čak i ono u čemu moramo dobrano da se potrudimo da bismo otkrili i smisao i svrhu i dubinu. (Ima u svem tom zidanju nečega, ili mnogo čega, što me podseća na Ljevinovu kosidbu; ali neka ostane na tome.)

Dakle, rad i posao mogu dati smisao čovekom životu (ali ne samo rad i posao), ako sâm čovek tom radu i tom poslu da smisao — ma kakav bio taj život, makar bio i teški, besmisleni, besciljni logoraški. Gotovo da se može reći da je težak fizički rad na koji je Šuhov prisiljen, jedini izvor njegove sreće, ili izvor najveće sreće, jer bi bez njega bio potpuno izgubljen: potpuno izgubljen. Ovako može da se izgubi u radu, da se iz svega isključi, da na sve zaboravi, na svu muku i bol, na jad i bedu logora i života posle logora, jer mu ni napolju neće biti mnogo bolje, kada jednog dana izađe: ako jednog dana izađe, ako mu prosto ne produže kaznu. A i vreme mu brže prolazi radom, i svakodnevnom borbom za opstanak mimo tog rada.

Solženjicin, koji je u Švajcarsku stigao 15. februara 1974. godine, dočekao je svoje sinove 29. marta. Ovde ga vidimo kako silazi s aviona noseći ih u naručju na aerodromu u Klotenu, takođe u Švajcarskoj. Foto: STR / KEYSTONE-SDA-ATS AG / Profimedia

Sreću Šuhov pronalazi i u malim stvarima, već sam to spomenuo; da je Šuhov znao šta je banana (a malo je verovatno da bi znao, jer je SSSR redovne isporuke počeo da dobija tek pedesetih, iz Kine i Vijetnama, dok je Šuhov bio u logoru, a sve do kraja Sovjetskog Saveza banane su ostale redak i skup delikates, za koji se čekalo u redovima) — sreću bi pronašao u jednoj banani. Vraćam se na to, zato što želim da citiram jedan komentar s Goodreadsa o ovoj knjizi (komentar je ostavio izvesni Brad Simkulet, autor neke dve knjige) koji glasi:

„Želim da cenim život onako kako to Ivan Denisovič Šuhov čini.

Želim da se ponosim svojim poslom; želim da osetim svaki zalogaj kobasice, da isisam srž iz svake riblje kosti, da uživam u svakom dimu svake cigarete, da uživam u zalasku sunca, gledanju meseca koji prelazi preko neba, da zaspim zadovoljan; želim da se usredsredim na životne potrebe; želim da se usredsredim na život, ali imam previše. Ne mnogo u poređenju s većinom ljudi koje poznajem, ali je i dalje previše.

I zato što je previše, ne mogu da cenim život onako kako to Ivan Denisovič Šuhov čini. Čitati o tome nije dovoljno, ali je trenutno sve što imam.”

Ivan Denisovič je značajan i zato, što nam stavlja do znanja da nijedan gutljaj kafe ili čaja, nijedan zalogaj, ne bi trebalo uzimati zdravo za gotovo, da vodu koja poteče s česme kad je otvorimo ne bi trebalo uzimati zdravo za gotovo (osmogodišnja Kozeta je morala bosa u decembru po noći ići u mračnu šumu na izvor), da nema razloga ne uživati u svakoj kriški pomorandže, u svakom dahu čistog vazduha koji nam ispunjava pluća. Generalno nam književnost omogućava da obujemo tuđe cipele (metaforične, posebno u slučaju male Kozete); ali ovaj roman, kao retko koji, možda zbog svoje jezgrovitosti, ako mu dozvolimo, u tome nam može pomoći na jedan veoma poseban, možda i dugotrajan način: da život počnemo da sagledavamo bitno drugačije.

Svaka književnost, mala i velika, mlada i stara, u svakoj epohi proizvede jedno delo koje predstavlja savršeni prikaz svog društvenog miljea tu-tada, svaka književnost istisne iz sebe jedno kvintesencijalno delo, koje prikazuje bit i srž svog društva svog vremena; a to nije nužno najbolja knjiga napisana u toj epohi, i ona se ne otkriva nužno kao takva baš u toj epohi.

Prvo, šta je epoha? Vek, u savremenom fiksiranom značenju, zbog svoje proizvoljnosti, nije najsrećnije definisana epoha; kada se govori o istorijskim i umetničkim procesima, mnogo je tačnije govoriti o dugom devetnaestom veku (istorijska periodizacija osmišljena od strane sovjetskog pisca Ilje Erenburga i britanskog istoričara Erika Hobsboma, po kojoj XIX stoleće počinje Francuskom revolucijom 1789. a završava se izbijanjem Velikog rata 1914) i o kratkom dvadesetom veku (koji se završio 1991. raspadom SSSR): ja sam naklonjen takvoj periodizaciji iz istog razloga zbog kojeg sam naklonjen računanju godišnjih doba po meteorološkom kriterijumu: prosto nekako deluje ispravno.

„Pogodba. Prizor iz kmetovskog života. Iz nedavne prošlosti”, Nikolaj Vasiljevič Nevrev, 1866. Na slici je prikazan trenutak kada jedan seoski vlastelin kupuje seljanku od drugog, njenog aktuelnog vlasnika. Foto: Wikimedia/Николай Васильевич Неврев

Ali bilo da XIX vek posmatramo kao period od 1. I 1801. do 31. XII 1900. godine, bilo da govorimo o dugom XIX veku — o tituli najboljeg ruskog romana bi moglo naširoko da se polemiše: Zločin i kazna ili Rat i mir ili Braća Karamazovi ili Ana Karenjina ili Idiot ili neki drugi: choose your fighter; ali o kvintesencijalnom delu ruske književnosti (dugog) XIX veka, što se mene tiče, ne može da se polemiše: to moraju biti Mrtve duše od Gogolja. Istovremeno, bilo da govorimo o normalnom ili kratkom XX veku, najbolji ruski roman bi mogao da bude Majstor i Margarita, ili ako hoćete, Doktor Živago ili Tihi Don, mada su za mene oni klasa ispod Majstora; ali kvintesencijalni je ovaj: Jedan dan Ivana Denisoviča.

Zato što su Mrtve duše ultimativni prikaz fenomena koji je obeležio tu epohu ruske istorije (zato što je rusko društvo tokom XIX veka sazrelo i postalo svesno tog problema) — a to je brutalno kmetstvo, koje je seljake, ubedljivu većinu stanovništva, svodilo na robove i eksploatisalo čak i nakon njihovog formalnog oslobođenja (1861. vlastelinskih kmetova, 1866. državnih), negiralo im ljudskost i subjektivnost, nazivalo ih dušama, tretiralo kao nerazumnu decu kojoj trebaju roditelji (kako su i afroamerički robovi tretirani u Americi); i zato što je Jedan dan Ivana Denisoviča ultimativni prikaz fenomena koji je obeležio narednu epohu ruske istorije — a to je gulag, osobito gulag tokom poslednjih petnaestak godina Staljinovog života (očito je da nisam čitao Arhipelag Gulag; ipak stojim iza izrečenog).

Iz sadašnje perspektive, kada se donekle zna istina o sovjetskim radnim logorima, deluje neverovatno to, da je dobar deo ondašnje Evrope s ogromnom skepsom primio prve vesti o njima, onaj ekstremno levi deo koji je u Rusiji video spas — toliko je to mnogima bilo neverovatno da je Danilo Kiš, shvativši da sa svojim studentima u Francuskoj ne može uopšte ni da priča o tome, napisao Grobnicu za Borisa Davidoviča (biće). Danas je ekstremno desni deo Evrope taj koji u Rusiji vidi spas, i takođe je zaslepljen i ne veruje u negativne vesti koje odande stižu. (Svi lažu, posebno oni koji kažu da je ruska policija u pritvoru silovala antiratnog pesnika. Svi lažu, sem onih koji su mesecima govorili da uopšte ne planiraju napad na Ukrajinu.)

S tim vezi, smatram za posebnu ironiju to što je Dmitrij Medvedev—koji je u vreme Solženjicinove smrti 2008. godine, u svojstvu predsednika Ruske Federacije položio venac na njegov grob—nedavno na jednom sastanku pročitao Staljinov telegram u kojem ovaj preti streljanjem onima koji ne budu ispunili zadatu normu: citirao je Staljina koji je Solženjicina poslao u gulag, zato što ga je ovaj u nekim pismima nazivao „gazdom” — da li on shvata koliko apsurdno i hipokritično izgleda njihovo dizanje spomenikâ Solženjicinu po Rusiji, dok oni sâmi danas stvaraju novu generaciju solženjicinâ?

Šta bi Solženjicin rekao na utamničenje čoveka, arheologa, hroničnog bolesnika i oca smrtno bolesnog sina, na 5,5 godina zatvora, zato što je Putina nazvao izdajnikom i ratnim zločincem, na hapšenja ljudi koji protestuju protiv rata? Kako bi reagovao na satanizaciju i negaciju Estonaca, čija je zemlja članica NATO-a, za koje u Ivanu Denisoviču kaže da nikada nije sreo lošeg među njima? Šta bi rekao o satanizaciji Ukrajinaca, i svih onih koji se osećaju, ne kao Rusi, već baš kao Ukrajinci (Solženjicinova majka se izgleda osećala kao Ukrajinka, a ona ga je odgajila, nije bio još ni rođen kada mu je otac, Rus, poginuo u lovu), kada je na tako nedužan način prikazao momka koji je banderovcima nosio mleko u šumu i tako završio u logoru, a kome su, iako je bio maloletan, sudili kao da je punoletan?

Aleksandar Solženjicin, dobitnik Nobelove nagrade 1970. godine, napokon ju je primio tek 10. decembra 1974. iz ruke švedskog kralja Karla Gustava u Stokholmu. Foto: OLLF LINDEBORG / AFP / Profimedia

Šta je Solženjicin hteo da kaže Ivanom Denisovičem belodano je i ne može biti predmet diskusije: namera mu je bila da razotkrije i razobliči brutalni sistem represije koji je vladao u sovjetskim logorima i kažnjeničkim kolonijama, kao i u širem sovjetskom društvu, a kojem je jedini cilj bio da od čoveka napravi građanina pokornog, građanina bednog, građanina poslušnog, građanina koji ne misli svojom glavom, građanina glavoklimača; ali šta je sve uspeo da kaže, šta sve on govori ovim delom, to je već nešto sasvim drugo.

Pokušao sam da obradim neke aspekte, koje sam primetio; sigurno sam svašta zaboravio i propustio da pomenem, jer iako sam pravio beleške drugi put kad sam čitao, nisam mogao svaku leteću misao zapisati, a imam osećaj kao da sam zaboravio na nešto značajno, o čemu sam želeo da govorim (možda o baptistima koji se ne odriču svoje vere, koja ih je dovela u logor, i koji se mole Bogu i zahvaljuju mu na svemu; ali ako sam i hteo o baptistima da pričam, ne mogu da se setim šta sam konkretno hteo).

To je u redu — ionako nemam pretenziju ka pisanju sveobuhvatnih pregledâ u ovoj kolumni. Bilo bi to, uostalom, i nemoguće; iz svake rečenice svakog romana, od onih velikih po obimu a malih po značaju do onih malih po obimu a velikih po značaju, što je ovde slučaj — svaki čovek na osnovu svog ličnog iskustva i jedinstvenog mentalnog stanja, izvlači neku svoju asocijaciju; ovo utoliko više vredi u delima koja su napisana jezgrovitim jezikom, koji ostavlja mnogo prostora za lični doživljaj i razumevanje, a u Ivanu Denisoviču bezmalo je svaka rečenica koncentrat života.

„Monter nešto čeprka, a šef gleda. To je sve po propisu — jedan radi, drugi gleda!” je moglo biti napisano i na drugačiji način, i neki drugi pisac bi o tome možda razglabao na dve stranice, ali ne i Solženjicin, on ide dalje, Š-854 ide dalje, nema se vremena o tome više govoriti, i nema se šta govoriti — svako od nas zna tačno o čemu on priča, iako niko od nas nije bio u sovjetskom gulagu. Da bih dokazao poentu, otvaram nasumice knjigu, i zapada mi pasus: „Nazivaju ga »dežurni«, a kad malo bolje pogledaš — knez. S kuharima se druži”: u te dve jednostavne rečenice izneta je sva stravičnost mesta u kojem se nalazi: i nema šta da se doda.

Pa i sam način na koji je Solženjicin završio roman—„Takvih je dana, od početka do kraja njegove kazne, bilo tri tisuće šest stotina i pedeset tri. Ona tri dana viška — to je zbog prestupnih godina...”—skrojen je po lakonskoj meri i pisac njome sugeriše cikličnost logoraškog života, mentalno-ubistvenu repetitivnost, pojačanu i potvrđenu trima tačkama. Savršen kraj za roman koji se zove Jedan dan....

(Telegraf.rs)