Vukadinoviću, Raduloviću i Mandiću dodeljene nagrade "Branko Ćopić" u SANU

Foto: Marija Mlađen/ATAImages

Nagrade iz Fonda Zadužbine Branka Ćopića za dela visoke umetničke vrednosti, objavljena po prvi put u 2021. godini, svečano su uručene danas u Salonu Kluba SANU u Beogradu.

Tom prilikom, nagrade su dodeljene: Aleku Vukadinoviću za zbirku pesama „Pod prozorom mojim okean zeleni“ (Gramatik, Beograd), Selimiru Raduloviću za knjigu poezije „Sedam malih drhtaja“ (Arhiv Vojvodine, Novi Sad i Kulturno-obrazovni centar, Šid) i Slobodanu Mandiću za roman „Regina Panonija“ (Agora, Zrenjanin).

Preporučujemo

O nagrađenim knjigama govorili su - akademici Milosav Tešić i Matija Bećković, kao i dopisni član Jovan Delić.

Upravni odbor Zadužbine Branka Ćopića čine akademik Milosav Tešić (predsednik), dopisni član SANU Goran Petrović (potpredsednik) i akademici Matija Bećković, Dušan Kovačević i Nada Milošević Đorđević (članovi UO).

Oni su na sednici 31. januara ove godine doneli odluku da se Nagrada "Branko Ćopić" dodeli 29. put navedenim književnicima.

Laureat Alek Vukadinović jedini nije bio prisutan danas od trojice dobitnika, tako da je samo poslao poruku od par rečenica gde se srdačno zahvalio Zadužbini na nagradi i istakao da je velika čast biti dobitnik priznanja koje nosi ime velikog i neprolaznog pisca kakav je bio Branko Ćopić.

O zbirci poezije "Pod prozorom mojim okean zeleni" govorio je akademik Milosav Tešić, koji je naveo da ovu knjigu čini "sedam krugova, naslovljenih ili nenaslovljenih", te da su u kontrastu između svetlog i crnog ispevana prva dva ciklusa, prvi bez naslova, a drugi sa nazivom "Crna priroda".

Tešić je u besedi isticao da su pesme iz ciklusa "Okean zeleni" uznesena i ushićena apoteoza letnjim pejzažima pod nebeskom pučinom, viđenim pesničko-slikarskim očima, i u spoju ta dva viđenja, “deluju kao pleneristička ulja na platnu”.

"I u narednim ciklusima potvrđuje se autorov visok status u savremenom srpskom pesništvu. Upitanost pred smislom i nerešivim tajnama postojanja u šta je uključeno i pevanje o ljudskoj sudbini i kobi, kod Vukadinovića se iskazuje u kosmičkoj obuhvatnosti. Uz mnoga pesnička opserviranja nebeskih pejzaža, tu je pokrenut vasionski mehanizam, predočen u živim slikama i blado valovitim i vrtložnim prilikama", naglasio je Tešić u obrazloženju za nagradu i dodao da se kod pesnika Vukadinovića "pitanja umnožavaju, a odgovori, ma koliko da se za njima traga, ostaju i dalje u sferi večitog iščekivanja".

Foto: Marija Mlađen/ATAImages

Dobitnik nagrade Selimir Radulović za knjigu poezije "Sedam malih drhtaja", u svojoj besedi je rekao da je radosna i puna časti prilika da podvuče nekoliko reči povodom uručenja nagrade koja nosi ime po “našem vedrom smejaču i zasmejaču", kako je Borislav Mihailović Mihiz nazivao Branka Ćopića. Pesnik je naveo da je veliki

Ćopić bio "neizlečivo tužne duše", jer je znao da je ona setna, meka i detinjasta, a "život oštar kao sečivo", i da je "čovek dobar ne onoliko koliko u svom torbaku ponese hleba, nego koliko mu u raspevani glas stane srca".

Radulović je podsetio da je Ćopićev ratni drug Skender Kulenović napisao davne 1963. godine u “Letopisu Matice Srpske”, da je veliki pisac svoje tri pesničke knjige – "Čarobna šuma", "Deda Trišin mlin" i "Partizanske tužne bajke", izvadio iz "krletke dečijeg pesništva", i stavio bez straha ne njihovo mesto, "među srebrima i zlatima naše poetske reči".

"Gotovo svaka Ćopićeva knjiga je mašteno vrelo koje nas upućuje ka čudesnim krajolicima detinjstva i nevinosti. Pesnik ne robuje prostornosti slave, verujući da je bolje večno trajanje u senovitom kutku, negoli trenutni prosev širom sveta. On je večni atom svestan sebe, nego trenutna svest čitavog sveta, jednom rečju, on večnosti žrtvuje beskraj. Tom i takvom pesniku klanjem se, primajući ovo ugledno priznanje", zaključio je laureat Radulović.

Pesnik Matija Bećković je za knjigu "Sedam malih drhtaja" pripremio govor i obrazloženje, u kojem je kazivao prvo stihove Jovana Dučića iz pesme "Vrbas" daleke 1941. godine, koji su bili prokaženi, na prvu vest o pokoljima Srba u Bosni i Hercegovini.

"Bilo je to vreme kada je Bog pisan malim slovom, a reč – sveti, stavljana pod znake navoda. Čak je i u SANU povodom proslave 800.godišnjice Svetog Save, vođena rasprava da li da se nazove Sveti Sava ili Rastko Nemanjić. Ava Justin Popovih je napisao da bi Rastko Nemanjić bez Svetog Save bio niko i ništa", tim uvodom je Bećković počeo besedu o navedenoj nagrađenoj knjizi, te dodao da je "akademik Branko Ćopić posvedočio da je komesar saopštio da Boga više nema".

"Religija je zvana opijum za narod, sve dok je nisu zamenili drugi opijati. Srbi su rano dobili Bibliju na svom jeziku, ali upućeniji su tvrdili da ona kod Srba nije imala onu ulogu kao kod nekih drugih naroda.

Vremenom se ispostavilo da ateističke poezije nema. Branko Ćopić je pre odlaska na onaj svet putovao u Svetu Zemlju i posetio Hristov grob. Čulo se da je ta kap prelila čašu njegovih grehova. I u našoj najvišoj nacionalnoj, naučnoj i umetničkoj ustanovi se može čuti da u njoj ima nacionalista", istakao je Matija Bećković u svom višeslojnom, osvešćenom govoru.

On je dalje u obrazloženju za nagradu naveo da se vera ne pogađa, tako da tih pojmova kao "možda", "ako se tako može reći", nema ni u Bibliji, ni kod laureata Selimira Radulovića, "jednog od najmarkantnijih obnovitelja srpskog, duhovnog pesništva našeg vremena".

Bećković smatra da "molitva nema drugog cilja nego da potvrdi čovekovo postojanje", te da autorovo plodonosno čitanje, drugačije razumevanje i novo doživljavanje one jedine knjige od koje su nastale sve ostale, "još je jedan dokaz da je poezija iznad istine, nauke i filozofije".

"Branko Ćopić je prvu nagradu za svoju prvu knjigu dobio od SANU, a Zadužbina “Branko Ćopić” ove godine se poklonila knjizi “Sedam malih drhtaja” Selimira Radulovića”, zaključio je Matija Bećković.

Književnik Slobodan Mandić dobio je navedenu nagradu za svoj roman "Regina Panonija", i u uvodnom delu govora naglasio da “sa osećajem zahvalnosti primam izuzetno priznanje i upisivanje na listu koju su prethodni dobitnici učinili dostojnom poštovanja”.

Mandić je rekao da se današnji svečani čin odvija pod krovom najviše institucije naše kulture – Srpske akademije nauke i umetnosti, radujući se što je ovaj skup u znaku sećanja na pisca sa kojim je odavno bio povezan, kome duguje nebrojene čitalačke radosti.

"Branko Ćopić je učinio da okrilje u kome odrastamo, bude još toplije, i pomogao da ga ne zaboravimo, pošto se iz njega u svet odmetnemo. Oni koji nisu bili te sreće da odrastaju uz Ćopićevu “bajku o ljudima”, neće ni znati za šta su uskraćeni. I kao čitalac i kasnije kao pisac, kod Ćopića sam našao dve neiscrpne teme koje me još uvek inspirišu – detinjstvo i kolonizacija”, naglasio je laureat Mandić, ali i dopunio da “radost što bezazlenost postoji, i seta što ona nailazi na surovu stvarnost, nerazdvojne su u Ćopićevoj priči o vremenu i ljudima”.

Prema njegovim rečima, uprkos svemu, “ovaj pesnik kao da pripitomljuje svet, neprekidno otkriva iskru ljudske topline i nailazi na tren koji bi trebalo zaustaviti i ugrabiti ispred prolaznosti”.

"Branko Ćopić je pouzdan dokaz da zlatno doba nije tek san, da nismo ni sanjali nego i živeli. Samo se treba setiti. Ovim ponovo želim da iskažem svoje poštovanje za pisca kome sam se uvek radovao, kao jedan od onih koji pri svakom čitanju otkrivaju da je njegovo delo baš njima upućeno, i da je sreća imati takvog pisca u jeziku u kome se i samo ostvarujemo", zaključio je pisac romana Slobodan Mandić.

U obrazloženju za nagrađeni roman, dopisni član SANU Jovan Delić je uporedio ovo delo sa opusom velikih antologijskih pisaca.

"Ne možemo da se ne setimo večnog Lava Tolstoja i njegove trilogije – “Detinjstvo”, “Dečaštvo” i “Mladost”, pa i Danila Kiša – “Rani jadi”, “Bašta, pepeo” i “Peščanik”, ma koliko Mandić ne ličio ni na jednog od njih dvojice”, naveo je Delić i primetio da je drama zrenja, dočarana iz subjektivne perspektive, zajednička svoj trojici, a “time je već stvoren kontekst u koji spada Mandićeva trilogija”.

Delić smatra da ni danas, posle 16 objavljenih knjiga, nekoliko značajnih književnih nagrada (“Danko Popović”, “Beskrajni plavi krug” Matice srpske, “Isidora Sekulić”, “Svetozar Ćorović”) i sa svojih već 75 godina, Slobodan Mandić “nema ni izdaleka onaj status u srpskoj književnosti koje njegove knjige zaslužuju”.

"Mandić je odličan, originalan i neobičan, moderan pisac, vrstan stilista široke književne i umetničke kulture i temeljnog obrazovanja. "Zrelost je sve", izgleda da je to prvi napisao Vilijam Šekspir, mada mu to savremenici nisu priznavali. Kod nas je ovu ideju u lirici uposlio Rajko Petrov Njogo, a u prozi, pa u romanu “Regina Panonija", najdoslednije razvija i proverava Slobodan Mandić. Roman nastoji da obuhvati sve – raznovrsnost i prebogatu stvarnost, da potvrdi trajnost života i njegove neiscrpne potencijale, da dosegne i potvrdi zrelost, jer je "biti zreo – ono najviše".

Zrelost je, dakle – sve”, zaključio je Jovan Delić.

(Telegraf.rs/Tanjug)