Priča o jednoj knjizi (četiri zapravo): Da li je »Napuljsku tetralogiju« napisala „Rafaela Čerulo”?

Rafaela "Lila" Čerulo u seriji „Moja genijalna prijateljica”, snimljene po romanima Elene Ferante. Foto: HBO

Obično počinjem dugačkim digresivnim uvodom, ali ću ovoga puta odmah preći na stvar: „Elena Ferante” (kao stvarna osoba iza spisateljskog identiteta pod kojim stvara, ne Elena Ferante kao spisateljski identitet te stvarne osobe) skrivena je u Napuljskoj tetralogiji, ali ne u liku Elene Greko; pogrešna identifikacija „Elene Ferante” s naratorkom ove četiri knjige prepreka je izgradnji objektivne slike i predstave o realnoj ličnosti koja ih je fizički napisala.

Bio sam negde na prvoj polovini četvrte knjige, Priča o izgubljenoj devojčici—ne mogu jasno da odredim trenutak niti šta me je konkretno poguralo ka tome, neka sitnica je sigurno bila u pitanju, nisam to tad nažalost zabeležio, nije bilo ni potrebe jer nisam ni znao da ću o ovome pisati kolumnu—kad sam iznenada shvatio da sam romane čitao na potpuno pogrešan način.

Preporučujemo

Svestan, ili pogrešno ubeđen, da čitam poluautobiografske knjige, stranicu za stranicom sam gutao uveren da je Elena Greko pseudonim „Elene Ferante” i posredno njene Elene Ferante, te da se radi o dvostrukom pseudonimu, o dvostrukoj maski — ali maska je u stvari trostruka: „Elena Ferante”, nastupajući u literarnom svetu kao Elena Ferante, mada formalno ovo piše iz prvog lica i ugla lika po imenu Elena Greko, zapravo je lik po imenu Rafaela Čerulo, i sada vam je verovatno jasno da ću narednih par hiljada reči potrošiti na (uzaludne) pokušaje da dokažem svoju hipotezu.

Za početak, bio roman poluautobiografski ili autobiografski ili ni jedno ni drugo, ne bi trebalo među likovima tražiti osobu koja je apsolutno istovetna autorki; u književnosti je sve izmišljeno, sve je prelomljeno kroz svest i imaginaciju onoga/one koji/koja sklapa reči i rečenice i pasuse i poglavlja; kod svih pisaca, Ja se u tragovima nalazi u svim likovima; kod nekih pisaca i u nekim romanima, povišena koncentracija Ja se nalazi u nekoliko likova; kod drugih pisaca i u drugim romanima, Ja je koncentrisano u jednom jedinom liku, ma koliko on bio izmaštana, imaginarna verzija spisatelja/ice, kroz koju on/ona projektuje različite aspekte svoje psihe; verujem da je ovo potonje upravo slučaj sa N. T.

Scena iz serije „Moja genijalna prijateljica”, snimljene po romanima Elene Ferante. Foto: HBO

Postaviću pitanje koje mi se samo nameće, i koje mi iz ove perspektive deluje očigledno, iako na prvi pogled zvuči glupo i besmisleno: ako je Elena Greko pseudonim pseudonima „Elene Ferante”, zašto onda „Elena Ferante” nije naprosto u romanima nastupila kao Elena Ferante?

Na to bi se moglo odgovoriti da je Elena Ferante spisateljicin metaidentitet, koji ima svoju funkciju, dok bi Elena Greko bio njen identitet s drugom funkcijom unutar tog metaidentiteta. Problem s takvim objašnjenjem je sledeći: već skrivena autorka vrlo dobro zna da će publika pri čitanju koristiti ključ „Ferante = Greko”, kakvo god ona sebi prezime u romanu dala, ona zna da je poistovećivanje autorke i naratorke neizbežno, zbog svesnih izbora koje pravi, prvo, zato što piše iz prvog lica, drugo, zato što naratorki daje ime svog metaidentiteta (Elena), što ne čini ni u jednom drugom romanu (znam samo da postoji jedna devojčica Elena u Mračnoj kći, koju nisam čitao; to ime očito ima neki značaj za „Ferante”), i treće, zato što joj dodeljuje zanimanje pisca; prema tome, mada mirne duše može da bude Ferante, ona bira da udvostruči lažni identitet i da bude Greko.

Ja to razumem ovako: „Ferante” mora da napravi razliku između sebe i Greko, ali istovremeno želi da mi tu razliku ne vidimo, kako bismo romane čitali ubeđeni da su dve Elene jedna ista osoba (da „Ferante” to ne želi, Greko joj se ne bi zvala Elena nego bi bila neka Filumena, i ne bi bila spisateljica, i ovaj moj esej verovatno ne bi ni postojao). Zašto to želi? Zato što stvarna osoba, koja se krije iza spisateljskog identiteta Elena Ferante, koristi fiktivnu spisateljicu Elenu Greko, da zavara trag ka samoj sebi, ka liku imena Rafaela Čerulo, kako bi o samoj sebi mogla da piše otvoreno, kako bi mogla da prospe sebe pred svetom bez straha da će biti otkriveno ko je ona u stvari, ko je „Elena Ferante”, izmenivši tek toliko detalja da to bude nemoguće: ona mora da nastupa kao Elena Greko i mora da stvori privid svoje jednakosti s njom, zato što u tome leži ključ obmane.

„Ferante” nam sâma, naslovima pojedinačnih delova tetralogije, gotovo direktno i otvoreno stavlja pod nos svoj istinski fiktivni identitet (jer je i Rafaela Čerulo njen fiktivni identitet; ako sam u pravu, Elena Greko bi se mogla nazvati njenim lažnim fiktivnim identitetom).

Prvi deo, „L'amica geniale”, kod nas je, s razlogom, preveden kao Moja genijalna prijateljica (romanski jezici, sem rumunskog, prevode ga bez prisvojne zamenice, koja se implicira; ne-romanski ga pak listom prevode s njom). Čitalac sve vreme ima utisak da je ta genijalna prijateljica Lila, i da je to roman o njoj i o njihovom prijateljstvu, da bi se na kraju ispostavilo da se fraza, „genijalna prijateljica”, zapravo odnosi na samu Elenu... S obzirom da odbacujem mogućnost da su Lila i Lenù dva aspekta ličnosti bipolarne „Elene Ferante”, ako bismo romane čitali ključem „Ferante = Greko”, naslov bi značio da je Elena Greko sâma sebi svoja genijalna prijateljica.

Trg mučenika u Napulju, na kojem se odigravaju bitni delovi radnje „Napuljske tetralogije” Elene Ferante. Foto: Wikimedia/ IlSistemone

Problem možda i ne postoji, jer ne vidim da ga je još neko primetio, mada mi se pre čini da ga ljudi ne vide jer preko njega prosto prelaze na isti način na koji sam i ja to radio ispočetka (obe devojčice su genijalne, u pitanju je duhoviti „twist”: to su neka objašnjenja, između ostalog); ali videli problem u ovome ili ga ne videli, sve postaje mnogo jasnije ako uzmemo da „Rafaela Čerulo” (kao fizički stvarna osoba, istovetna „Eleni Ferante”, ne Rafaela Čerulo kao fiktivni lik romanâ) piše iz ugla Elene Greko roman o sebi i o „Eleni Greko” (kao fizički stvarnoj osobi iza istoimenog lika, koju je poznavala ili poznaje), kojoj ironično i posredno, preko drugih likova, lepi epitet genijalne, iako je u toj prvoj knjizi, ona, Lila, jedina koja taj epitet zaslužuje; prema tome, Elena je Lilina „genijalna prijateljica”, a ne obrnuto.

Naslov druge knjige, Priča o novom prezimenu, priča je o novom prezimenu Rafaele Čerulo, koja postaje Rafaela Karači, i mada je naslov treće, „Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju”, neutralan što se ovoga tiče (ali možda ne neutralan što se tiče geneze tetralogije), četvrti roman nosi naziv „Priča o izgubljenoj devojčici” — Lilinoj devojčici. Tri od četiri naslova se odnose isključivo na Rafaelu Čerulo (jedan se odnosi polovinom), što potvrđuje barem osnovanost sumnje da bi pravi ključ mogao biti — „Ferante = Čerulo” (a ja sam instinktivno ubeđen da jeste).

Pored prosipanja sebe pred svetom, mogli bi postojati i drugi, dodatni motivi za ovakav pristup „Rafaele Čerulo”: ideja pisanja o sebi iz prvog lica druge osobe, neobično je privlačna, i već je to dovoljan razlog; izlazak iz sebe kroz drugu osobu na izvestan način predstavlja i krajnji vid i kombinovanje autorefleksije i „nošenja tuđih cipela”, ali pored toga, otvara i mogućnost da se Ja uzdigne na nivo božanstva kroz perfidnu indirektnu glorifikaciju, što je teško ili nemoguće izvesti kada se o sebi na taj način piše iz svog prvog lica, time se samo postiže suprotan efekat. (Za dokazivanje toga ne moramo ići dalje od prve knjige: koliko bi bilo neuverljivo da je za sâmu sebe napisala da je bez ičije pomoći naučila da čita i piše, ili da je bez ičije pomoći iz knjigâ naučila latinski i grčki? Ili da je za sâmu sebe napisala da se Vitorio De Sika raspitivao za nju zbog slike u venčanici? Bila bi odbačena kao neuverljiv, samohvalisavi lik.)

Razmislite: kakav je lik Lila Čerulo? Superinteligentna, superzanimljiva, superkreativna, superzanosna, hrabra i darežljiva (kad joj se hoće), ponosna, svojeglava, obožavana, cenjena, poštovana, omražena samo od strane onih koji pate zato što joj nisu bliski ili su zavidni zato što nisu ona, a kasnije odbačena od društva po svom sopstvenom izboru — zato što se nalazi daleko iznad tog društva; Lina je ubedljivo najbolji lik u N. T., i to ne slučajno, ona je dizajnirana da bude najbolji lik, svesno ili nesvesno, prvo, zato što nijedan drugi lik nema tu dubinu, sem Elene Greko, a po mom mišljenju čak ni ona (logično, ako je moja hipoteza tačna), a drugo, zato što je autorka uzdiže toliko iznad svih ostalih, da je pravi na poluboginju, taman takvu mešavinu ljudskog bića i božanstva sa Vezuva da bude uverljiva.

Lina ostavlja tako snažan utisak, da sam sve vreme čitanja N. T. osećao gotovo fizičku bol što je nemam u svom stvarnom životu, ne nekoga nalik njoj nego baš nju, baš tu osobu, Rafaelu Čerulo, što nisam deo njenog života i što ona nije deo mog, na bilo koji način; ona je tako dobro napisana, da se čovek, bez obzira što zna da se radi o literarnoj invenciji, nijednog trenutka ne može da otrese utiska da ona postoji u realnom svetu, da je zasnovana na jednoj ličnosti od krvi i mesa; ne radi se o mom tvrdoglavom odbijanju da prihvatim drugu mogućnost zato što sam se besmisleno vezao za jedan lik, već se radi o načinu na koji ona funkcioniše u N. T.: postoje mnogo veći pisci od „Elene Ferante” koji nikada nisu uspeli da stvore tako živog lika, zato što ona nju nije ni stvorila, ona je ona; — „Ona nije kreacija. Ona je očito stvarna.”

Dok nisam shvatio ko je u stvari Rafaela Čerulo, sve vreme sam imao osećaj da me nešto žulja, da nešto nije kako treba, da je nešto „off”, jer mi je očito bilo da postoji raskorak između naratorke i centralne ličnosti tetralogije, koje bi trebalo da budu sadržane u jednom liku, ali nisu: stvari dolaze na mesto tek onda kada se shvati da je Rafaela Čerulo stvarna centralna ličnost tetralogije, ona oko koje se sve vrti (čak i naslovi knjigâ), da je ona (nepokretni, jer se ne miče iz Napulja) pokretač svega, da se život Elene Greko vrti oko nje, da ona vrti život Elene Greko, a već je od početka prvog romana do kraja poslednjeg očigledno, da je ona mera kojom Greko meri samu sebe i sve što je postigla.

Scena iz serije „Moja genijalna prijateljica”, snimljene po romanima Elene Ferante. Foto: HBO

Istovremeno, Greko maltene nerado govori o Lininoj genijalnosti, sa zavišću piše o njenoj pronicljivosti i munjevitosti njenog uma, njenoj blistavoj inteligenciji, ne propušta priliku da otvoreno ispotencira njene mane, da ih decidirano istakne, i to otrovnim jezikom, da s neprikrivenom mržnjom bezbroj puta opisuje njeno čkiljenje očima, da joj čak priželjkuje i smrt, da svaki njen postupak tumači kao zlobu, da joj uvek prišiva neku zlu, zadnju nameru? Mislim da „Ferante/Čerulo” takve stvari o sebi stavlja u pero Elene Greko iz želje za ličnom osvetom „Eleni Greko”, osvetom veoma sofisticirane egzekucije.

I pre nego što mi je sinula mogućnost postojanja ključa „Ferante = Čerulo”, počeo je da mi upada u oči često nesimpatičan način na koji Greko predstavlja sâmu sebe; mada naizgled ne izlazi iz okvira lične ispovesti, implicitne samokritičnosti, samopreispitivanja, otvorenog dijaloga sa čitaocem o samoj sebi, kao ženi i s vrlinama i s manama, koja radi i dobre i rđave stvari — zapravo izlazi. Bilo bi pogrešno da sada nabrajam primere kojima bih ovo dokazao; njihov broj bi bio nužno ograničen, a svaki se pojedinačno može osporiti: ja govorim o opštem utisku koji postoji sve vreme.

U svakom slučaju, ako sam u pravu, „Ferante” to radi ciljano i smisleno; prvo, želi da se Elena Greko doima kao biće od krvi i mesa, a drugo, želi da je naslika kao lošu kopiju same sebe, kao suštu suprotnost Rafaeli Čerulo, koja nema tu sreću da je roditelji (doduše nevoljno) podrže u školovanju i koja ostaje u rejonu i ne izlazi iz Napulja, ali koja zato sve brzo kapira i ima originalne misli, za razliku od Greko koja nikada nije imala originalnu misao, koja samo kao papagaj ponavlja fraze koje je napamet naučila, koja se kao spisateljica probila samo zahvaljujući tome što se okoristila pričom koju je Čerulo napisala kao dete, i kasnije Lilinom teorijom o smrti don Akilea i vestima o događajima u rejonu, pa čak i nestankom njenog deteta, čime je obnovila spisateljsku karijeru.

Koji bi motiv „Ferante/Čerulo” imala za sve ovo? Zavist, ozlojeđenost, frustracija („Greko” je napustila Napulj i ostvarila neki uspeh; ona, „Čerulo”, ostala je u rodnom gradu, neiskorišćenih potencijala; neko će to odbaciti kao nebitnu stvar, ali „Ferante” celoj trećoj knjizi daje naslov koji se tiče onih koji odlaze i onih koji ostaju — njoj je dakle bitno): to su sve prirodna ljudska osećanja, koja bi mogli biti snažni motivi za literarnu osvetu („pero je oštrije od mača”); pored toga, „Greko” je mogla uraditi i nešto neoprostivo, što korespondira pisanju o nestaloj ćerki.

S druge strane, ne mora da se radi o osveti, ključ „Ferante = Čerulo” funkcioniše nevezano za to; „Čerulo” možda piše iz ugla bivše prijateljice s kojom više nije u kontaktu, na koju je ljuta ali ne baš toliko ljuta koliko je isprva bila; možda je „Čerulo” prvi roman počela da piše ljuta na „Greko”, ali se vremenom, maltene živeći u njenoj glavi i njenoj perspektivi, razumevši je bolje, odljutila (to bi objasnilo promenu odnosa Greko s majkom, između ostalog); ili možda uopšte nikada i nije bila ljuta, možda je samo prijateljski povremeno podbadala „Greko” ili potpuno objektivno pisala o njoj, pa se meni činilo da se radi o zločestoj karakterizaciji fiktivnog lika koji je na njoj zasnovan.

Scena iz serije „Moja genijalna prijateljica”, snimljene po romanima Elene Ferante. Foto: HBO

Da je „Ferante” u stvari Čerù govori mi i način kojim ona opisuje Lilino razlivanje i raspadanje svesti, „gubljenje obrisa” — ti opisi prosto zvuče kao opisi vlastitog iskustva, pritom, ključ „Ferante = Greko” ne može da objasni značaj koji se u romanima pridaje tom, pre svega unutrašnjem i za sve ostale ljude nepoznatom i nerelevantnom, doživljaju ne-naratorke; s tim je u vezi i utisak da je Lina glavni protagonista njihovog zajedničkog doživljaja zemljotresa 1980, što je sasvim prirodno ako tetralogiju piše „Rafaela Čerulo”.

Sa opisa ponašanja Elene Greko na zabavi kod profesorke Galijani, kao da se skida veo, ako uzmemo da te redove zapravo piše „Rafaela Čerulo”, koja kao Rafaela Čerulo stoji sa strane, ćuti i sluša kako Elena Greko, iz želje da se dopadne drugima i da se uklopi, deklamuje nabubane fraze koje za nju nemaju nikakvo stvarno značenje. Kasnija situacija u kojoj Lila šalje Enca i Paskvalea po Elenu, kojoj onda u svojoj sobi, sedeći na krevetu, pripoveda sve o fabrici i sindikatu i tako dalje, neobično je detaljna što se tiče i psihičkih i fizičkih doživljaja: neodređeno se sećam da Greko, koja prvo naglašava da će možda poslednji put o Lili tako detaljno govoriti, u jednom momentu pripovedanja ubacuje napomenu da parafrazira (možda imam lažno sećanje, sad to ne mogu da nađem), ali meni tih sedamdesetak strana ne izgledaju kao parafraziranje.

Elena Greko postaje spisateljica krajem šezdesetih, dok „Ferante” kao Ferante svoj prvi roman izdaje 1992, otprilike u vreme kada Čerulo, a to se u poslednjem delu četvrte knjige snažno i često sugeriše, navodno radi na nekom rukopisu o Napulju, koji možda ima a možda i nema veze s istorijom tog grada. Pitam se: šta ako je taj rukopis u stvari Mučna ljubav, ili možda čak i sama Napuljska tetralogija? Ključ „Ferante = Čerulo” u svakom slučaju objašnjava kasni početak spisateljske karijere „Elene Ferante” naspram onoga Elene Greko, koja u romanu ne nastupa pod pseudonimom i javno promoviše svoje knjige, što „Ferante” ne čini, pa stoga piše o tuđem iskustvu. Čijem?

„Ferante” treba tražiti isključivo u Napulju, a ne u Torinu, Milanu, Rimu, Firenci, Pizi, gde su je dosad tražili, zato što je „Ferante” iz Napulja verovatno izašla tek devedesetih, ili možda nikada nije ni izašla: to je ključno da se ima na umu, ako se želi otkriti ko je „Elena Ferante”. Pored toga, postoji mogućnost da su i ona i „Elena Greko” zaista rođene 1944, kao što je u romanima slučaj sa Rafaelom Čerulo i Elenom Greko; ograđujem se samo zbog erupcije Vezuva, poslednje koja se desila, baš tada, tokom Drugog svetskog rata: „Ferante” tu godinu možda bira simbolički, a ne zato što je tad rođena.

Pokušavajući da utvrde ko je „Ferante”, istraživači se previše oslanjaju na ono što ona „otkriva” o sebi u raznim intervjuima koje je tokom godina davala elektronskim putem; ne uzima se u obzir mogućnost da se radi o biografiji izmišljenog metaidentiteta, i da najverovatnije ništa od toga nije stvarno. Ona kaže da je ćerka švalje! Ona kaže da ima tri sestre! Ona kaže da je neko vreme živela van Italije! Ona kaže da je majka! Ona kaže da sada nije udata!... Ali ona kaže i da se zove Elena Ferante! Zato sve što „Elena Ferante” kaže o Eleni Ferante, treba razumeti kao imaginaciju; reći, „...all of which reveal as much of her background as she wants to share with her readers” je neshvatljivo naivno i potpuno pogrešno: „Ferante”, kada govori o Ferante, ništa ne otkriva čitaocima o svom bekgraundu, i to je jedina ispravna polazišna tačka rasprave o tome ko je „Ferante”.

Da bi se utvrdio stvarni identitet „Elene Ferante/Rafaele Čerulo”, treba krenuti drugačijim putem od dosadašnjeg, i postaviti pitanje: ako „Elena Ferante” nije Elena Greko, ko je zapravo „Elena Greko”? Postoji li neka spisateljica iz nekog prigradskog rejona Napulja, koja se nešto malo probila krajem šezdesetih i sedamdesetih, ništa spektakularno, objavila je možda knjižicu-dve, nešto poluprimetno tih godina uradila na italijanskoj literarnoj sceni, možda čak i samo na jugu? Ovo treba preseći podacima o deci nestaloj na području Napulja osamdesetih, s obzirom da se tema nestalog deteta javlja u dva dela Elene Ferante, koja kao da je opterećena tom temom, pa postoji mogućnost da je „Ferante” majka nekog nestalog deteta.

Poslednja erupcija Vezuva 18—24. marta 1944. godine, odigrala se usred Drugog svetskog rata, koji je sredinom prethodne godine stigao i na tlo same Italije. Foto: Wikimedia/Sconosciuto

Nestanak Rafaele Čerulo na kraju tetralogije i njeno skrivanje od sveta, shvatam kao pošalicu „Rafaele Čerulo” na vlastiti račun: „Elena Ferante” je skrivena iza Elene Ferante, stvarna osoba je nestala u spisateljskom metaidentitetu, upravo u sličnom razdoblju u kojem u romanu dolazi do nestanka Rafaele Čerulo. Ali tu možda ima i nečeg drugog, povezanog s rukopisom na kojem Čerulo navodno radi: možda je „Elena Ferante” početkom devedesetih napustila Napulj, nestala iz sveta koji je dotad poznavala, povukla se u anonimnost nove sredine negde na severu i počela da objavljuje knjige pod tim pseudonimom — ili je pak možda i dalje u Napulju. O tome gde se nalazi može samo da se nagađa.

Priznajem da pokušavam da dokažem nešto što je teško dokazivo, ili je nedokazivo: „Ferante” vrlo ubedljivo piše kao Elena Greko, pa nije lako prihvatiti postojanje druge mogućnosti. U krajnoj liniji, nije ni bitno da li ovo mogu da dokažem, nije čak bitno ni da li sam u pravu; možda jesam, a možda totalno grešim; dovoljno je što mi ovo baca novo svetlo na tetralogiju, pa će mi njeno naredno čitanje jednog dana biti sasvim drugačije iskustvo, doživeću je iz jedne iščašene perspektive, kao da je čitam prvi put, i zabaviće me na novi, različiti način.

A Napuljska tetralogija jeste izuzetno zabavna: može se reći da je to „bildungsroman meets soap opera / telenovela” — ali ne na negativan način. Ferante piše veoma vešto, i uspešno gradi rejonski mikrokosmos iz kojeg čitalac ne može da izađe, čitavi paragrafi se, ne gutaju, nego ispijaju naiskap: ja sam poslednji put neku knjigu tako ispio kada sam sa trinaest godina čitao Sjenkjevičev Quo Vadis. Završiti čitanje ove tetralogije je tužno iskustvo; kad sam zaklopio Priču o izgubljenoj devojčici i vratio je na policu, osetio sam istinsko očajanje, zato što nisam želeo da mi se prozor u taj univerzum napuljskog predgrađa zatvori (počeo sam da gledam seriju, čije fotografije ilustruju ovaj tekst, ali pošto sam razvio tendenciju da ne završavam serije koje počinjem, nisam siguran da će ona uspeti da me uvuče u sebe kao knjiga).

Još uvek nisam pročitao ostale romane Elene Ferante, ali planiram, verovatno ću to učiniti do kraja godine, ili početkom naredne; možda se u njima krije potvrda ili negacija teze koju sam izneo u ovom tekstu, ili se možda ne krije baš ništa s tim u vezi; znam samo da je u jednom od prethodnih romana naratorku ostavio muž zbog druge žene, a ne obrnuto, ali to ne mora ništa da znači.

(Za kraj prilažem apel da se Moja genijalna prijateljica uvrsti na spisak obavezne lektire za gornje razrede srednjih škola i gimnazija, pod uslovom da taj spisak nije zamrznut u sredini XX veka, kao da su svetska i domaća književnost tada stale. Ako postoji mogućnost za to, barem je ta prva knjiga nešto čemu je mesto na takvoj listi.)

(Marko Božić)