Ko je bio Hanter S. Tompson, i zašto smo „Strah i prezir u Las Vegasu” preveli kao „Paranoju...”

Hanter S. Tompson u laundžu „Bakarat” pri hotelu „Cezarova palata”, u Las Vegasu, Nevada, mart-april 1971. Fotografija je nastala u vreme događaja opisanih u „Paranoji u Las Vegasu” („Strah i prezir u Las Vegasu” zapravo); ovde je isečen, ali s njegove leve strane sedi njegov prijatelj, advokat Oskar Zita Akosta, u romanu „dr Gonzo”. Foto: IanDagnall Computing / Alamy / Alamy / Profimedia

Hanter S. Tompson se rodio u Luivilu, Kentaki, 18. jula 1937, kao najstariji od trojice braće, od oca Džeka, velikoratovskog veterana i agenta jednog osiguravajućeg društva, koji je preminuo dok je Hanter bio srednjoškolac, i od majke Virdžinije, alkoholičarke.

Sklon nasilju, sklon nevoljama, sklon pisanju: tako se može opisati mladi Hanter Tompson, toliko nadaren da je, uprkos svojim socijalnim okolnostima, primljen u Literarno društvo „Ateneum” („Athenaeum Literary Association”), gde su obično primana deca iz uglednih i dobrostojećih familija.

Preporučujemo

Njegovi tekstovi su bili sarkastični i zapaljivi, buntovni, a njegovo ponašanje ništa uglađenije nakon ulaska u taj „klub”, naprotiv, ostao je lopov, vandal, nasilnik, pljačkaš.

Privođen je i hapšen nekoliko puta; poslednji put, posle pljačke koju je izveo i bio uhvaćen, izbačen je iz društva, i posle nekoliko sedmica u pritvoru, izveden pred sudiju, koji se sažalio na njega, možda zbog mladosti ili položaja, i ponudio mu izbor: robija ili vojska.

Hanter S. Tompson kao sportski urednik vojnog lista „Command Courier” u Vazduhoplovnoj bazi „Eglin” na Floridi, 1957. godine. Foto: Wikimedia/ U.S. Air Force Airman or employee

Tako je Hanter Tompson 1956. postao pripadnik Ratnog vazduhoplovstva SAD, i posle osnovne obuke postao stacioniran u Vazduhoplovnoj bazi „Eglin” na Floridi. Upravo je to bio ključan događaj u njegovom životu, jer je u vojsci počeo prvi put da se ozbiljno bavi pisanjem, radeći kao sportski urednik u listu „Command Courier”.

Posle dve godine bio je napolju i slobodan; započeo je svoje dugo lutanje zemljom, i pisanje za niz lokalnih i regionalnih časopisa (jedno vreme je čak radio i kao kurir u redakciji „Tajma”).

Živeo je u Portoriku, gde je pisao za jedan sportski list (iskustva opisana u romanu The Rum Diary, objavljenom tek 1998, nakon čega je 2011. snimljen i film, u kojem glavnu ulogu ponovo igra Džoni Dep), živeo je u Brazilu, gde mu se pridružila njegova višegodišnja devojka Sandra, gde su se venčali, i po povratku u Ameriku dobili sina.

Polako je razvijao vlastiti stil u okviru tzv. Nove žurnalistike, kojem će naposletku dati ime „gonzo”. Gonzo se piše iz prvog lica, tako što reporter sebe samog pravi na aktera naracije, čak se ni ne pretvarajući da postoji privid objektivnog izveštavanja, činjeći ga na duhovit način, sarkastičan, uz puno preterivanja, i bez ustručavanja od psovki.

Članak koji je za „The Nation” napisao o motociklističkom klubu „Anđeli pakla” („Hells Angels”), bio je prava senzacija i lansirao ga je u vrh američkog novinarstva, iako to još uvek nije bio gonzo u punom smislu, još ga Tompson nije do kraja razvio; izašao je maja 1965. i osigurao mu ugovor za knjigu na istu temu, zbog čega je sa bandom proveo godinu dana.

Hanter S. Tompson 1970. godine, kao kandidat za šerifa Okruga Pitkin, Kolorado, tokom javne debate sa protivkandidatom Kerolom Vitmirom, aktuelnim šerifom iz redova Demokratske partije (Tompson je bio ispred liste „Freak Power”). Foto: Wikimedia/Thompson campaign, printed by Thompson's associate Thomas W. Benton

Na kraju tog perioda, „jednoprocentaši” ga umalo nisu ubili, ali je knjiga izašla 1967. pod naslovom „Anđeli pakla: Čudna i strašna saga o odmetničkim motociklističkim bandama” bila veliki hit i osigurala bi mu mesto u panteonu američke žurnalistike, čak i da je tu završio karijeru — а ona je tek bila počela: uostalom, gonzo je tek trebalo da dobije svoj konačni oblik.

Zahvaljujući tantijemama od te knjige kupio je imanje u blizini Aspena, Kolorado, gde je proveo ostatak života, ili bolje reći, gde mu je do kraja života bila baza; ali trebalo je vremena da se koliko-toliko smiri (nikada u potpunosti): i posle toga on je nastavio da luta zemljom, u potrazi za pričama, obrađujući teme vezane za hipi-pokret, Vijetnamski rat, predsedničke kampanje.

Juna 1970. izlazi, što se autora ovih redova tiče prvi i najbolji primer Tompsonovog gonza — članak „Derbi u Kentakiju je dekadentan i pokvaren” („The Kentucky Derby Is Decadent and Depraved”), objavljen u časopisu „Scanlan's Monthly” — uopšteno govoreći, nije lako naći bolji članak napisan u prošlom veku.

Iste godine Tompson se kandiduje za šerifa Okruga Pitkin u Koloradu i za dlaku gubi izbore, nakon čega za oktobarski broj časopisa „Rolling Stone” piše čuveni članak pod nazivom „Bitka za Aspen” („The Battle of Aspen”), nakon -čega piše za taj list do 1999, dugo radeći i kao urednik za nacionalne poslove.

VIDEO: Jedna od najčuvenijih (i najsmešnijih) scena iz filma „Paranoja u Las Vegasu”

Naredne 1971. dobija ponudu od časopisa „Sports Illustrated” da pokrije motociklističku trku „Mint 400” u pustinji Nevade. Trebalo je to da bude tekst od 250 reči, zapravo samo prateći natpisi za fotografije foto-reportera kojeg mu je časopis dodelio.

Umesto toga, redakcija je dobila i odlučno odbila da objavi, priču o Raulu Djuku (Tompsonovom alter-egu) i njegovom advokatu dr Gonzu (Tompsonovom drugu Oskaru Akosti), koji lutaju Las Vegasom, pijani i drogirani, u potrazi za američkim snom.

Članak je izašao u „Rolling Stone-u” novembra te godine, a zatim sredinom 1972. u proširenom, knjiškom formatu, kao roman, kod nas nesrećno i iz neobjašnjivih razloga preveden kao „Paranoja u Las Vegasu”, mada se u originalu zove „Fear and Loathing in Las Vegas”, dakle — „Strah i prezir u Las Vegasu”.

(Potreba da se za naziv umetničkog dela prilikom prevoda osmišlja „bolji i adekvatniji” naslov od autorovog, da se bude „pametniji” od njega, čak i kada je naziv moguće bukvalno prevesti onako kako je autor zamislio — to nije samo domaća boljka: recimo, „Sam u kući” se u Francuskoj zove „Mama, propustio sam avion”, što je zaista jedan zločin protiv čovečnosti.)

Posle „Straha i prezira”, zovimo taj roman onako kako se zove, (po kojem je 1998. snimljen istoimeni klasik sa Džonijem Depom i Benisijom Del Torom), koji je bio i ostao najpoznatiji primer „gonza”, Tompson je nastavio da živi jako, uz mnogo alkohola, kokaina i svake druge droge, i uz mnogo oružja, u koje je celog života bio zaljubljen.

VIDEO: Tragičan snimak gostovanja Hantera Tompsona u emisiji „Late Night with Conan O’Brien”, dve godine pre samoubistva

Postao je ikona (američke) kontrakulture, one koja stremi rušenju svih uspostavljenih vrednosti, ali platio je cenu, i postigao mnogo manje nego što je mogao. Gomilu članaka je bio počeo i nije završio, a neke nije ni započeo, poput onoga o legendarnom boks-meču „Rumble in the Jungle” u Zairu 1974, između Džordža Formana i Muhameda Alija.

Otišao je u Afriku da ga napiše, ali je propustio borbu, i danima naduvan plutao po hotelskom bazenu, sprživši navodno pola kile marihuane (sigurno ne baš toliko). Žena ga je ostavila 1980, i premda je tokom naredne dve i po decenije nastavio da piše, nije to više bilo na nivou koji ga je proslavio.

„Random House”, izdavačka kuća koja je objavila „Strah i prezir u Las Vegasu”, izdavala je od 1979. do 1994. četiri toma njegovih sabranih tekstova pod nazivom „The Gonzo Papers”, kao i poluautobiografsko „Kraljevstvo straha” 2003, u godini u kojoj se ponovo oženio, svojom asistentkinjom 31-godišnjom Anitom Bejmuk.

Međutim, hronično depresivan, razbijenih iluzija, frustriran starenjem, pateći od brojnih zdravstvenih problema, izvršio je samoubistvo 20. februara 2005, pucajući sebi u glavu. Imao je samo 67 godina. Sahrani su prisustvovale stotine prijatelja i obožavalaca, a njegov pepeo bio ispaljen iz topa, uz zvuke numere „Mr. Tambourine Man” od Boba Dilana.

(Telegraf.rs)