Uzbudljivi život na ivici noža Migela de Servantesa pre „Don Kihota“

Migel de Servantes (1547–1616) bio je španski pisac, dramaturg i pesnik, tvorac „Don Kihota“ (1605, 1615) i značajan pisac kratkih priča, najvažnija i najslavnija ličnost španske književnosti koja se okušala u svim glavnim književnim žanrovima osim u epu — rođen na tridesetak kilometara od Madrida, verovatno 29. septembra (na dan Svetog Mihaila). Svakako je kršten 9. oktobra.

Bio je četvrto od sedmoro dece u siromašnoj porodici koja je poticala od nižeg plemstva; otac mu je bio brijač-hirurg, koji je stavljao gips, puštao krv i lečio manje zdravstvene probleme. Porodica se često selila, pa se malo zna o Servantesovom ranom obrazovanju; na osnovu odlomka iz jedne od „Uzornih novela“, pretpostavlja se da je učio kod isusovaca, ali to je samo nagađanje.

Preporučujemo

Za razliku od većine španskih pisaca njegovog vremena, uključujući neke skromnog porekla, očigledno nije pohađao univerzitet, ali u jednom trenutku jeste postao strastven čitalac knjiga, što znamo na osnovu beleške upravnika gradske škole u Madridu koji 1569. Migela de Servantesa (ako govori o našem čoveku) naziva svojim „voljenim učenikom“.

Servantesova prva objavljena pesma, posvećena smrti mlade kraljice Elizabete od Valoa, supruge španskog kralja Filipa II, pojavila se u to vreme. Te godine je i napustio Španiju i otišao u Italiju, možda zato što je bio umešan u incident koji je završio telesnim povredama — znamo da su vlasti tražile „učenika“ tog imena zbog tog delikta. Ali to ostaje misterija.

Spomenik Servantesu (podignut 1929), s njegovim Don Kihotom i Sančom Pansom, na Trgu Španije u Madridu. Foto: Shutterstock

U to vreme su mnogi mladi Španci odlazili u Italiju kako bi unapredili svoje karijere na ovaj ili onaj način; Kruna Aragona vladala je donjom polovinom Apeninskog poluostrva. Možda je neko vreme služio kao komornik u kući kardinala Đulija Akvavive u Rimu; ali se 1570. prijavio kao vojnik u španski pešadijski puk stacioniran u Napulju, gde je proveo nekih godinu dana pre aktivne službe.

Odnosi s Osmanskom carevinom pod Selimom II su se zaoštrili, Turci su okupirali Kipar 1570, njihov sukob s pomorskim snagama Venecije, papinstva i Španije bio je neizbežan. Sredinom septembra 1571. Servantes se ukrcao na brod „Markesa“, u okviru velike flote dona Huana od Austrije, koja se 7. oktobra sukobila s neprijateljem kod Lepanta u Patraskom zalivu, današnja Grčka.

Turci su teško poraženi, a brojni nezavisni izveštaji svedoče o Servantesovom držanju i ličnoj hrabrosti — iako ga je tresla groznica, odbio je da ostane ispod palube i uleteo u najžešću borbu, dobio dva metka u grudi, treći u levu ruku, koju do kraja života više nije mogao da koristi — Španci su ga do kraja života zvali „Jednoruki sa Lepanta“ (El manco de Lepanto).

Abram Duken, baron od Endra, markiz od Kena, francuski mornarički oficir, oslobađa hrišćanske robove posle bombardovanja grada Alžira 1683. — događaj koji se odigrao stotinak godina nakon Servantesova ropstva. Foto: Wikipedia/Girardet (dessinateur), d'après Briard (peintre)

Od 1572. do 1575, uglavnom boraveći u Napulju, nastavio je svoj vojnički život; bio je u Navarinu, učestvovao u akcijama u Tunisu i La Goleti, kad god je imao priliku, upoznavao je italijansku književnost.

Možda s preporukom za unapređenje u čin kapetana, a verovatnije samo napuštajući vojsku, u septembru 1575. otplovio je za Španiju s pismima preporuke kralju od vojvode od Sese i od samog dona Huana.

Njegov brod napali su i zarobili berberski gusari, a Servantes je, zajedno sa svojim bratom Rodrigom, prodat u ropstvo u Alžir, tada centar trgovine hrišćanskim robovima u muslimanskom svetu.

Pisma su povećala njegov značaj u očima otmičara, što je povećalo i cenu njegove otkupnine, i produžilo ropstvo, ali ga verovatno i zaštitilo od smrtne kazne, sakaćenja ili mučenja, kada su njegova četiri smela pokušaja bekstva propala.

Servantesova kuća u Valjadolidu. Foto: Wikipedia/Nicolás Pérez

Njegovi gospodari, preobraćenik Dali Mami i kasnije Hasan-paša, ponašali su se prema njemu prilično blago u datim okolnostima, iz kog razloga to bilo; najmanje dva savremena zapisa o životu hrišćanskih zarobljenika u Alžiru u to vreme pominju Servantesa, i čini se da je stekao reputaciju hrabrog čoveka i predvodnika među njima.

Konačno, u septembru 1580, tri godine nakon što je Rodrigo stekao slobodu (i to tako što se Migel, kada je prva svota iz Španije stigla, odrekao prava prvorođenog sina u bratovljevu korist), Servantesova porodica, uz pomoć i posredovanje trinitarijanskih fratara, prikupila je 500 eskuda (španskih zlatnika) potrebnih za njegovo oslobađanje.

U bukvalno poslednji čas, jer se Hasan-paša spremao da otplovi za Carigrad, s ostatkom neprodatih robova.

Ne iznenađuje da je pustolovni period Servantesovog života bio inspiracija za njegova književna dela; zarobljeništvo za priču o zarobljeniku u „Don Kihotu“, za dramu „Komedija nazvana Alžirske dogodovštine sačinjene od Migela de Servantesa koji je tamo bio zatočen sedam godina“, itd.

Po povratku u Španiju, Servantes je veći deo ostatka svog života proveo na način koji je bio potpuno suprotan svemu što smo dosad opisali, toj deceniji akcije i opasnosti...

(Telegraf.rs)