Darko Zlojutro predstavio novu knjigu "Čudo Jasenovca"

Novinar Darko Zlojutro promovisao svoju novu knjigu "Čudo Jasenovca", koja je izdata od strane izdavačke kuće "Poredak", u punoj sali Doma Vojske u Beogradu. Ovo delo je napisano prema istinitim događajima i svedočenjima, a govori o stradanju srpskog naroda u NDH tokom Drugog svetskog rata.

Knjiga "Čudo Jasenovca" Darka Zlojutra objavljena je na 80. godišnjicu proboja logora Jasenovac i kao takva neguje kulturu sećenje na žrtve Drugog svetskog rata. Treba istaći da je dobitnik nagrade "Dijana Budisavljević".

Preporučujemo

Brojnim ljudima prvo se Danijel Kulačin iz izdavačke kuće "Poredak".

"Časni oci, poštovani ministri, dragi prijatelji, braćo i sestre, velika je čast i odgovornost danas biti u Domu vojske, u ovoj svečanoj sali, predstavljati ovu knjigu Darka Zlojutra, knjigu koja se čita, koja se čita od kraja. Naime, knjiga se završava sa spiskom  sve dece koji su stradala u Jasenovcu. I kada vidite taj spisak, ne možete a da vas ne uhvati grč u u stomaku, a pogotovo kad vidite spisak prezimenjaka, familije, porodice autora Zlojutra.

Kada sam ja video prvi put taj spisak, osetio sam, naravno, taj grč u stomaku, osetio sam koliko je zapravo strašan zločin nad našim narodom u Jasenovcu i Kozari. Ali onda shvatite zapravo da je Darko taj spisak stavio iz jednog drugog razloga, a to je da zapravo da i on, i svi mi koji smo ovde, smo dokaz pobede života nad smrću. Deca se igraju u ovoj sali i govore recitacije i to je najjača pobeda, najveći simbol naše pobede nad tim užasnim zločinom koji se desio našem narodu.

Jasenovac je jedno od glavnih tačaka našeg kolektivnog pamćenja, koje je urezano u svima nama. Imi to moramo negovati, moramo se ponositi s tim. Malo se piše o Jasenovcu. Hvala Bogu, u poslednjih godina se dosta priča o Jasenovcu, snimaju se filmovi, emisije, ali po meni se nedovoljno, nedovoljno se piše. Što nije uopšte čudno, jer je o tome teško, videli smo i po ovom predavanju, veoma je teško o tome uopšte pričati, kamoli pisati... Hvala Bogu, i Darko, dakle, takođe misli, bitno je da se ispričaju sve te priče. Svaka svaka ta žrtva je je svoja priča, svaka ta porodica ima svoju sudbinu, i mi se moramo sećati njih kao takvih, a ne kao brojeva, statistika, i uh, i što je jako bitno", naveo je Kulačin.

Foto: Telegraf.rs

Prisutnima se potom obratio pisac Slaviša Pavlović

"Dragi prijatelji, dobar dan i velika mi je čast što sam ovde, što mogu da vam govorim o ovoj jednoj, ja moram da kažem, veoma teškoj knjizi. Neko je rekao da piše puno o Jasenovcu. Dugo sam ja bio zainteresovan i sam pišući o toj tem. Normalno, imamo filmova, imamo dokumentarnih, publicističkih radova.... Zato što za to treba jedna vrsta analitične posvećenosti. Jer, umetnik kada govori, kada piše o nečemu, on treba to da pokuša i da objasni, da pokuša da i objasni čitaocu sa nekim razumevanjem, ali kako kako nekome uopšte može da objasni i razume Jasenovac? Kako može neko da objasni da se tamo činio genocid, da pripadnicima jednog naroda koji se razlikuje samo po konfesiji? Kako jedan umetnik ili bilo ko može da objasni da neko od dece pravi sapun?

To je potpuno jedno, to je potpuno izuzetno teško za umetnika i mislim da veliki broj ljudi koji je želeo i znao mnogo o Jasenovcu, nije mogao da uđe u priču, nije mogao da napiše ni publicističko delo. I zato me je interesovao njegov pristup, koji je veoma, kako da kažem, veoma promućuran. On (Darko) nam je objasnio kroz likove, neke obične ljude. On nam je objasnio vreme pre Jasenovca, za one koji ništa ne znaju, uh, ko je tamo živeo, kako je tamo bilo. On nam je objasnio Jasenovac, ali i vreme posle Jasenovca.

Jer, znamo onu staru maksimu, da svaki narod koji zaboravi svoju istoriju, on je osuđen da je ponavlja. To je samo jedan od razloga zbog kojeg treba, ne smemo zaboraviti Jasenovac i ne smemo zaboraviti da srpski narod u svojoj istoriji nikada nije pravio zločine. Nikada nije bio genocidan. I kada uđete u ovu knjigu i počnete da čitate, ovo su samo neke poruke. Ono što je dobro, što Darko kao jedan pripovedač, on nije u jednom trenutku pokušao da nametne svoje mišljenje, da prikaže mržnju, jer on je sve ovo skupio, sve ovo pokušao da ispriča i teško je emocionalno ostati miran", naveo je Pavlović.

Zatim je reč imao teolog i pisac Nebojša Lazić.

"Poštovani, vrlo je teško govoriti o ovoj temi, ali je neophodno. Svi smo mi potomci. Jasenovca. Mi smo preživeli, mi smo to čudo Jasenovca, ovde okupljeno. Darko kada me je pozvao i rekao mi, pišem tu knjigu, i kada je zamolio da učinim veliku čast i pišem o slogu o toj knjizi, meni je bilo teško.

Jer osetio sam kost mojih predaka, krv njihovu, Jasenovačku, dolovenu, osetio sam dug koji mi moramo da damo svom narodu, da mi moramo ono što smo nasledili od predaka da damo našim potomcima, da ih učimo da se nikad ne ponovi. Jer jednom što zaboravimo Jasenovac, desi nam se "Oluja". Bojim se šta bi se desilo sledećeg puta. Ovo je jedna porodična priča o o našem narodu, o stradanju. Emocionalno jako teška, ali teška je istorija našeg naroda. To je istorija Golgote, istorija stradanja, ali i istorija vaskrsenja.

I govori upravo o ljudima koji su preživeli, na koji način su preživeli i kako su se suočili na kraju sa tim zlom, koje je bilo onako iskonsko zlo, ono tosko zlo koje je nepoznato čoveku. Čovek zanemi pred tim kamenim cvetom. Svako od nas postane kamen.

Kada pristupite ovako, da ne kažem, literarno jako dobro, kada dočarate to zlo koje je nebanalno, to zlo koje se oseća. Osećate se pod jakim nabojem emocija, osećate ono što su osećale te žrtve. Jer mi, koliko god da su nas pokušali etiketirati, nikad nismo bili dželati, bili smo žrtve. Kao što kaže Vladika Nikolaj, oduvek vukovi kolju jagnjice, ali nikad nije više vukova od jagnjica. Mi smo zaista, ne znam da li slučajno, mi smo Hristos kao jagnje Božije, jer naš narod je telo od sluge Božijeg koji strada i taj cvet, taj grob postaje grob vaskrsenja.

I to Darko duboko religiozno oseća, duboko povezuje tu priču našeg naroda sa Bogom, sa vaskrsenjem i sa čudom života", naveo je Lazić.

Foto: Telegraf.rs

I na kraju se pristunima obratio autor knjige Darko Zlojutro.

"Hvala pre svega ovaj svako ponosno što ste došli i odali ste i hvala vam zaista što ste učinili veliku čast što ste došli i ispoštovali ne ne mene lično, ali i mene naravno nego ovako jedno delo i sve žrtve tog Jasenovca. Veliku zahvalnost, nadam se da mi niko neće zameriti ovaj i onako baš mi je bilo drago što večeras imamo ovde imamo ćerku jednog heroja, Blagoja Jovovića.

Hvala svima ovaj koji su pomogli da ovo delo izađe. Ono što bih želeo da kažem o knjizi jeste da je knjiga napisana, pisana je preko sedam godina,  mnogo truda, rada, neću da pričam koliko je uloženo. Ali je bilo mnogo teških momenata kada sam čak i odustajao od toga.

I mislio sam da je nikada neću napisati i da nikada nećemo objaviti. A onda tako su se posložile kockice i uvek te nešto natera da nastaviš rad, da nastaviš rad i eto kako su se ovaj kockice položile, složile. Svi znaju da ja nisam gađao ovu godinu da bude, ovaj, ne volim to inače da bude izdata knjiga jer je potom se tako, Bog hteo da ona izađe na 80. godišnjicu od proboja fašizma, na 80. godišnjicu od proboja logora i pada logora Jasenovac. Tako da je eto nešto se potrefilo, uh, ovaj, ponosan sam na to.

Knjiga ima lični pečat. 96 članova moje familije je ubijeno u Jasenovcu. Moj deda Sima, koga smo ovde pomenuli, da nije on preživeo, ne bi danas ni bilo Darka Zlojutra, ne bi bilo ni Uroša, ni Dušana (sinova Darkovih), i mnogo drugih. Nisam želeo da ovu knjigu napišem kao knjigu mržnje, kao knjigu o zverstbima. Želeo sam ovu knjigu, zato sam je i nazvao "Čudo Jasenovca", da pišem o čudu.

A koje je to čudo? To je ono najveće čudo, kako je taj narod koji je doveden na ivicu egzistencije, na ivicu opstanka, biološkog, uprkos svemu opstao i sačuvao svoje ime i prezime, svoju krsnu slavu, svoju veru i opstao i dan danas na tim prostorima. I zato je to jedno veliko čudo. U ovoj knjizi, pored tog imenoslovnika, pored posvete Golgoti, pored tolike velike časti da bez pogovora pomognu i takva imena kao što je akademik Darko Tanasković koji je u imenu se potpisao. Moj brat, teolog Nebojša Lazić, gospodin Dragiša Pavlović, jedan od najčitanijih pisaca u Srbiji.

Hteo sam da prenesem poruku, ko je u knjizi može to pronaći, poruku o ženama. Poruku o sestrama Kozare, koje su pored svog tog vihora ludila i bezumlja, uspele da sačuvaju svoju decu, uspele da sačuvaju svoju porodicu. Tu je i Lepa Radić, narodni heroj, koja je moja baka. Tu je i Milica Tepić.

Foto: Telegraf.rs

Jednostavno,  pokušao sam da pored te dece, pored te životne priče, pored te istinite priče o istinitim imenima, donesem i priču o heroinama sa Kozare, o tim divnim junakinjama, ženama hrabrim i odlučnim i da im odam počast i veliku zahvalnost. Jer među njima je naravno i moja baka Zorka, koja je isto sestajala, porodica isto koja je stradala mnogo.

Nisam pisao radi lične promocije, nisam pisao radi neke zarade. Tu su i to mi je najveća možda čast moji drugari, deca iz prihvatilišta, ovaj, koji su i prvi i evo Božja volja i drugi deo će dobiti svu pomoć i zaista sam srećan što ste eto došli i hvala vam na tome. Knjiga polako ulazi u prodaju.

Zahvalan sam zaista ovaj izdavačkoj kući koja je to odradila fenomenalan posao. Važno je da se priča o ovoj temi. Važno je da kažemo nekakva smo politički opredeljeni, za koga ko navija, za koga glasa, dotle u Srbiji ima mnogo dela. Važno je da kažemo da do 2012/13. godine u Beogradu nismo imali ulicu Žrtava Jasenovca. A sada imamo. Nismo mogli da pričamo o toj temi, to nikoga nije zanimalo.

I zaista se radujem što su imali i "Dara iz Jasenovca", što što eto imamo i najavu da i gospodin Zafranović snima novi film o Jasenovcu.

Potrebno je da pričamo o toj priči. Potrebno je da svako od nas, kao što je to rekao moj brat Nebojša, mi smo svi potomci tog Jasenovca. I zato treba da pričamo o tome. Kao što pričamo o našem Kosovu, kao što pričamo i o svim drugim temama. Ali zaista dok ne odamo dug našim precima, ne možemo biti ni slavni potomci. Zato hvala vam još jednom na svemu što ovaj ste mi pomogli. Posebnu zahvalnost ambasadorki Ljiljani Nikšić na svom trudu koju je učinila da se čak i u Ujedinjenim nacijama čuje o Jasenovcu.

Hajmo da se okrenemo nama, našoj istoriji. Imamo zaista čime da se ponosimo, imamo zaista čime da se dičimo i o čemu da pričamo. Hvala vam još jednom, ovaj, i moram, znam da će me kritikovati, ali moram posebnu zahvalnost da ovaj iskažem mojoj supruzi. Zaista sam joj zahvalan, mojim sinovima ovaj i mojoj porodici koji su iza mene. Hvala vam još jednom.

(Telegraf.rs)