Predstavljena knjiga "Gombrovič: Ja, genije": Nova perspektiva na ličnost i delo Vitolda Gombroviča

Na ovogodišnjem, 68. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, u izdanju uglednog Službenog glasnika, održana je promocija prvog toma monumentalne knjige "Gombrovič: Ja, genije", autorke Klementine Suhanov. Događaj je privukao pažnju ljubitelja književnosti, akademske zajednice i šire javnosti, obećavajući dubok i višeslojan uvid u život i delo jednog od najprovokativnijih i najuticajnijih poljskih pisaca 20. veka, Vitolda Gombroviča.

Knjigu su predstavili istaknuti stručnjaci: književni kritičar Uroš Đurković, prevoditeljka Milica Markić i književni kritičar Petar Arbutina. Njihova diskusija ponudila je složenu sliku Gombroviča, njegovog sveta, kao i izazova i nagrada prevođenja i interpretacije njegovog kompleksnog nasleđa.

Uroš Đurković: „Komunikacija je uvek dvosmerna“

Uroš Đurković je, otvarajući promociju, istakao da "ova knjiga može zaista da na više nivoa otvori nova vrata u čitanju Gombroviča." Naglasio je da je reč o "temeljnoj i izuzetno napisanoj biografiji" koja daleko prevazilazi puko nabrajanje činjenica. Prema Đurkoviću, i sama Gombrovičeva ličnost nudi bogat materijal: "Iako se mnogi pisci ne mogu pohvaliti životopisnim životom, to svakako nije slučaj za Gombroviča."

Ono što ovu biografiju izdvaja, kako je Đurković objasnio, jeste njen pristup: "Nije u pitanju nekakva organizacija hronike ili popisa, nego mi imamo zahvatanje društvenosti koja je iznenađujuća i koja je stvarno obogaćujuća." Čitaoci će imati priliku da saznaju "razne vrlo interesantne i nedovoljno istaknute detalje koji se tiču Gombrovičevog života," a svi ti detalji predstavljaju "nove i podsticajne uvode u njegovo delo."

Đurković je posebno skrenuo pažnju na ulogu prevođenja, koristeći Milicu Markić kao primer izuzetne posvećenosti: "Neverovatno je retko da imate prevodioca koji se doslovce bori za svaku reč. I vi možete to da vidite po obeleženoj leksici." Kao ilustraciju je naveo primer kada Milica "iz nekog opskurnog rečnika uspe da pronađe neku reč koju niste čuli hiljadu godina, ali ona se tu pojavi i znate da je apsolutno tu trebalo da bude." Đurković je podvukao da je "pravno prevođenje zapravo sa-pisanje" i da je za dosledan prevod Gombroviča neophodno obuhvatiti "fine nivoe ironije koje jako lako mogu da pobegnu."

Knjiga prati Gombroviča od najranijih dana, uključujući njegov litvanski kontekst, vlasteinstvo i porodično poreklo, sve do etimologije njegovog prezimena. Ova temeljitost omogućava čitaocima da razumeju Gombrovičevu "ironiju, njegov podsmeh, njegovi jezički karamboli." Đurković je naglasio da, nakon čitanja ovog prvog toma (naglasivši da je u pitanju prvi tom), "mnogi njegovi književni postupci postaju jasniji."

Gombrovičeva nekonvencionalnost, njegovo stalno "kontriranje," bila je, prema Đurkoviću, ključna za njegovo stvaralaštvo. "To je bila njegova praksa dolaska do novih ideja, njegovo porodilište ideja." Njegovi dnevnici su, u tom smislu, "jedan od najblistavijih primera u svetskoj književnosti, koji su tako predivno nedosledni i tako ljudski, i tako divno ironični."

Đurković je istakao i brojne "raskoši" knjige - od pariskih dana Gombroviča, studentskih avantura, pa sve do Gombrovičevog "slobodnog odnosa sa znanjem." Na kraju, Đurković je poručio da je knjiga dostupna svima: "Ja mislim da bi mogao u ovoj knjizi da uživa i da bi ga zaista interesovala, da se sa njim susretne." Zaključio je rečima koje odražavaju srž Gombrovičevog dela i interakcije: "U osnovi svega čime se bavimo je zapravo komunikacija. I to vrlo često prenebregavamo. Komunikacija je uvek dvosmerna."

Milica Markić o Gombroviču: „Ne želim da budem siromašan rođak sa istoka“

Milica Markić je svoje izlaganje započela govoreći o sopstvenoj motivaciji za prevođenje ovog dela: "Mene je nateralo da se latim ovog poduhvata to što je Klementina Suhanov zapravo pisala i doktorat o Gombroviču. Ona ceo život proučava Gombroviča." Prevoditeljka je objasnila da je knjiga, originalno, sadržala izuzetno obiman referentni aparat - gotovo četvrtinu volumena činile su fusnote i bibliografske reference. U dogovoru sa autorkom i urednicom, taj deo je redukovan: "To su neke stvari koje se takođe i u dnevniku pojavljuju... koje možda našem čitaocu su malo nedostupne."

Markić je naglasila izuzetnu vrednost Suhanovine knjige, posebno ističući prvi deo koji se fokusira na Gombrovičevo poreklo: "Suhanov ovo zaista fantastično napravila… nekako je počela previše od te porodične istorije, pa tu počinje još od pradede, čukundede." Objasnila je da je ovakav pristup neophodan kako bi se razumela dubina Gombrovičevog karaktera i njegovog otpora: "Sve je to zbog toga da bismo mi shvatili šta znači Litvanija, šta znači to dvojno kraljevstvo, kakva je tu vladala hijerarhija, šta znači biti vlastelin u tom vremenu… sistem vaspitanja i taj sistem društvenih odnosa koji je zapravo Gombroviča opterećivao."

Posebno živopisan detalj koji je Markić podelila tiče se Gombrovičevog detinjstva i njegove seksualnosti - jedne od ključnih tema u njegovom opusu. "Kada se on rodio, u to vreme dojile su razne seljanke. Obično su to bile neke seljanke. Suhanov iznosi vrlo zanimljivu tezu da je njega dojila nepoznata seljanka koja je tako mirisala na štalu. I da je on sa tim, da kažem, majčinim mlekom, to jest dojiljenim mlekom, upio u sebe tu sklonost ka tim nižim sferama." To je objasnila kao Gombrovičev "bunt protiv te njegove klase," jer je on "u svojoj seksualnosti bio opsednut nižim sferama: kuhinjsko stubište, momci, konobari, čistači cipela."

Milica Markić je takođe istakla potrebu za novim interpretacijama Gombroviča: "Ja mislim da mi nemamo dovoljno Gombrovičevih interpretacija." Kao primer je navela svoje prevode "Pornografije" i "Trans-Atlantika", kao i najavljeni prevod "Ferdy Durkea", koji su, po njenom mišljenju, "potpuno novo čitanje, nova vizura." Osvrnuvši se na kritike Jasmine Ahmedagić, koja Gombroviča tumači kao "nasilnika" i "sadistu" iz psihološkog ugla, Markić je naglasila da se u Gombrovičevom delu ne smeju zaboraviti "parodija" i "ironija," koje su ključne za razumevanje njegovog "jezika koji je nit tamo, nit 'vamo," i njegovu ljubav prema neodređenosti.

Prevoditeljka je citirala i zapažanje Pazolija, da je Gombrovičeva "nesreća u stvari u neživljenoj pederastiji," što je, kako je rekla, "veoma moguće" s obzirom na Gombrovičevu stalnu sklonost ka mladosti, koju je video kao "boginju," "neomeđeno" i "puno potencijala," za razliku od starosti, koju je povezivao sa tradicionalizmom i konzervativizmom.

Markić je zaključila da je Gombrovič "toliko otvoren pisac koga se može čitati i interpretirati neprekidno," te da "ne znate gde da ga uhvatite za glavu, gde za rep." Njegova misao je "neodređena" i "višeznačna," te ga zato treba "ponovo prevoditi, ponovo interpretirati." Gombrovič je, po njenom mišljenju, "čovek epohe koji nije hteo da se povinuje nikakvim postojećim filozofskim, ni političkim opredeljenjima." Kao "majstor antiprotivnosti," on je "sebe izmislio i sebi nametnuo svet." Njegova filozofija se, prema Markić, ogleda u tome da "neću da budem siromašan rođak tamo iz neke Istočne Evrope," kao i u posmatranju čoveka koji gleda Mona Lizu, a ne same Mona Lize.

Petar Arbutina: „Pisci nisu najiskreniji u svojim dnevnicima“

Petar Arbutina, književni kritičar, započeo je svoje izlaganje priznanjem: „Ne znam šta bih rekao nakon Milice,“ naglašavajući time dubinu i obim njenog izlaganja. Ispravljajući pretpostavku da je samo Petar Vasić prisutan, Arbutina je odmah preuzeo reč i potvrdio da je Milica Markić prevela mnoge važne poljske pisce, ali da je "Gombrovičeva" knjiga posebna.

Arbutina je snažno podržao Milicin stav o potrebi za novim prevodima, posebno "Trans-Atlantika" i "Ferdi Durka": "To je jedini način da se to delo oživi u srpskom jeziku u nekakvoj svojoj punoći, zato što prevoditi Gombroviča je veliki zalogaj, jako težak zadatak." Slično Đurkoviću, Arbutina je naglasio fundamentalnu ulogu jezika: "Pisac postoji isključivo u jeziku, šta god mi o tome pričali i kako god mi to pokušavali da interpretiramo."

Osvrnuo se i na Gombrovičev dnevnik, koji je tokom promocije nekoliko puta pomenut. Arbutina je izneo provokativnu tezu: "Pisci nisu najiskreniji u svojim dnevnicima." Objasnio je da je dnevnik "takođe oblik kreacije, oblikovanja književnog teksta," te da, iako će biti iskren u smislu osećanja, "neće biti dovoljno iskrena interpretacija." Dnevnik je, po njemu, "takođe jedan kreativni proces u kome pisac učestvuje i svakako neće odoleti da malo nekakve stvari i događaje onako podigne na jedan viši nivo."

U nastavku, Arbutina je potvrdio i jedan od najšokantnijih detalja iz Gombrovičevog detinjstva, koji se tiče wet nurse-a, ali je bio još eksplicitniji od Milice: "Ukoliko sam ja dobro pročitao ovu knjigu, ova seljanka je mirisala na pačija govna, a ne na štalu." Ova izjava, iako naizgled grubog humora, poslužila je kao uvod u diskusiju o feudalnom vaspitanju i Gombrovičevoj prirodi. "To je vrlo važno… da vam zasmeta to što Suhanov govori dosta o tom njegovom poreklu, pokušavajući da izvuče nekakav kontinuitet unutar koga bismo mi shvatili taj feudalni oblik njegovog života."

Gombrovičeva seksualnost je, takođe, bila tema Arbutininog izlaganja. Iako ne smatra da je "bila bitna za njegovo delo" u direktnom smislu, priznao je da "svaka sputana emocija može da se jasno odrazi na delo svakoga pisca." Posebno mu se dopalo "kako je on negovao bolesnog oca," što je, kako je Milica Markić dodala, često prikazano kroz detalje poput jedenja kompota.

Arbutina je pohvalio Suhanovinu veštinu da kroz književnost pravi paralele sa Tomasom Manom i Andre Židom, ističući kako je to omogućilo drugačiju perspektivu. Pomenuo je i Gombrovičevo prvo delo "Bronzana vrata", koje je pohvalio Tadeuš Breza, što pokazuje da su "uvek bili neki ljudi koji su jako dobro videli i sa nekakvim posebnim respektom govorili o novim glasovima."

Zaključio je da je Gombrovič "autentičan književni organ" i da je ova knjiga "neka vrsta bedekera kroz taj univerzum." Arbutina je istakao da Gombroviča treba pratiti kroz "periode njegovog i književnog i ličnog formatiranja," te da tek tada shvatamo "te nekakve međuodnose i te nekakve nesporne uslovljenosti koje kasnije formiraju karakter." Kao primer tih uslovljenosti naveo je epizodu sa poljupcima koji prenose bolesti i masturbacijom od koje se "suši kičma" - "to su samo epizode u dokonom evropskom psihologiziranju, koje takođe i sada postoji kao jedna očigledna dominanta, međutim mi kao savremenici toga nismo svesni."

Gombrovič kao Univerzum

Promocija knjige "Gombrovič: Ja, genije" bila je mnogo više od obične prezentacije. Bila je to intenzivna i složena rasprava o životu, delu i nasleđu pisca koji i danas provocira, podstiče i inspiriše. Klementina Suhanov, uz prevod Milice Markić i kritičke osvrte Uroša Đurkovića i Petra Arbutine, ponudila je delo koje će nesumnjivo obeležiti proučavanje Gombroviča na srpskom govornom području.

Gombrovič, kako je istaknuto, nije samo pisac - on je fenomen, univerzum kontradikcija, pobuna i autentičnosti. Od ranih dana i aristokratskog porekla, preko seksualnosti i društvenog bunta, pa sve do duboko ironičnog i samosvesnog jezika, on ostaje relevantan i otvoren za nove interpretacije.

Milica Markić je još jednom podsetila na Gombrovičevu filozofiju: "Kloaka kulture važnija je od njene fasade, i sramota i stid, i prljavština više govore o čoveku nego visokoparne deklaracije."

Knjiga "Gombrovič: Ja, genije" dostupna je na štandu Službenog glasnika, sa sajamskim popustom od 30%, predstavljajući nezaobilaznu lektiru za sve koji žele dublje da zarone u kompleksnost Gombrovičevog genija.