Ivan Miljković objavio knjigu: O životu nakon slave, "kući koju sami gradimo" i savetima za mlade sportiste

Jedan od najboljih odbojkaša svih vremena, Ivan Miljković, nedavno je uvršten u odbojkašku Kuću slavnih. Ipak, čovek koji je obeležio čitavu jednu eru srpskog sporta, danas živi potpuno drugačiju realnost. U svojoj knjizi "Prvaci na terenu, šampioni u finansijama", sportska legenda šalje jasnu poruku: ne živi se u kući slavnih, već u onoj koju sami sagradite.

Gostujući u emisiji "Beogradska hronika" na RTS-u, Miljković je govorio o svom putu, karijeri, ali i ključnim lekcijama koje je naučio nakon što su se svetla reflektora ugasila.

Preporučujemo

Život u Švajcarskoj i novi počeci

Miljković već osam godina živi u Švajcarskoj, gde se posvetio svetu finansija, ali rodni Beograd ne zaboravlja.

"Poslovno dolazim često, a sa porodicom naravno tri-četiri puta godišnje, kad god možemo. Sad, zbog obaveza dece, trudimo se da budemo ovde. Živim u Švajcarskoj skoro osam godina, možda i malo više. Jedna sportska karijera se završila, zatvorila su se jedna vrata, otvorila su se druga. Neke nove mogućnosti sam kreirao, pa su se na kraju i desile," započinje Ivan svoju priču.

Najskuplji transfer i "spoj pripreme i prilike"

Malo je onih koji se ne sećaju 2000. godine i njegovog prelaska iz Partizana u Italiju, što je tada bio najskuplji transfer u istoriji odbojke. Ipak, Miljković ističe da uspeh nije došao slučajno, već kao rezultat jasne vizije.

"Ja sam godinu dana pre toga trebao da idem da igram za Crnu Goru... U jednom trenutku sam gospodinu Maroviću, tadašnjem predsedniku saveza, u 9 sati ujutru u Budvi rekao: 'Znate, ja imam velike planove i ja vidim sebe u Italiji kao najboljoj zemlji za igranje odbojke'. I eto, ti neki moji planovi su se od 1995. godine i prve reprezentacije ostvarivali," priseća se on.

Za njega, definicija uspeha je jednostavna:

"Za mene je sreća spoj pripreme i prilike. Onog trenutka 1998. godine sam dobio priliku da budem član reprezentacije koja je osvojila srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu u Japanu. Tada je krenuo moj neki put."

Sat koji otkucava unazad

Njegova knjiga nosi snažnu poruku namenjenu mladim sportistima koji često nisu svesni kratkotrajnosti profesionalne karijere. Miljković bez ulepšavanja govori o surovosti sportskog veka.

"Od prvog dana profesionalnog ugovora, sportisti počinju odbrojavanje sata unazad ka kraju karijere. Ja sam to shvatio vrlo brzo nakon odlaska u inostranstvo. Sa 16 godina sam napustio rodni grad i porodicu, došao u Beograd, bio sam sam. Nakon toga, 2000. godine sa 20 punih godina otišao sam u inostranstvo i ja sam bio taj koji je morao da brine o svom životu. Iz ove perspektive, sat počinje da otkucava unazad, samo je pitanje koliko će to trajati."

Sport kao deo života, a ne ceo život

Iako je njegova karijera trajala punih 17 sezona i završena je "šampionski", Miljković naglašava važnost identiteta van terena.

"Sport je bio jedan lep deo mog života, ali nikad nije predstavljao moj život. Ja sam uvek imao u glavi ideju da je život ovo što žive svi ljudi oko mene. Pravi život zapravo počinje nakon karijere, odnosno nastavlja se posle karijere."

Njegova tranzicija u svet finansija bila je svesna odluka. Danas koristi svoje iskustvo stečeno na tri kontinenta kako bi pomogao drugima da izbegnu greške koje su mnogi pre njih pravili.

"Cilj knjige i onoga što ja pričam sportistima i njihovim roditeljima nije da ih uplašim, već jednostavno da im pružim iz prve ruke ono iskustvo koje sam ja stekao, ne bi li oni ponavljali neke greške koje su se drugima ponavljale i ne bi li pripremili taj život posle sportske karijere da im bude isto toliko lep."

O legendama 

Na pitanje o tome kako se oseća kada ga ljudi na ulici prepoznaju kao legendu, Ivan odgovara sa skromnošću:

"Pre ulaska u studio smo razgovarali sa vašom koleginicom koja je rekla: 'Mi smo uživali gledajući vas'. E kad meni neko tako nešto kaže, to mi je lepo."

Ipak, odbojkašku loptu retko uzima u ruke. Od 2017. godine, kada je postao šampion u Turskoj i završio karijeru, posvećen je drugim stvarima. Čak i anegdote poput one o Ferrariju, koji je bio predmet dogovora sa predsednikom kluba u Italiji, danas gleda kroz prizmu zrelosti.

"Vozio sam ga, prodao sam ga... To je bila neka želja, 'ako ti meni ovo, ja tebi ovo' sa predsednikom kluba. Na kraju taj predsednik nije ispoštovao svoju stranu dogovora, ali ja sam to na neki način morao da ostvarim. I onda nakon vrlo kratkog perioda shvatiš – šta će to meni? Dvoje dece, žena, porodica... Neke druge stvari su bitnije u tom trenutku."

(Telegraf.rs/izvor: RTS)