I Andrić je imao lektora: Nevena Živić o tajnama lektorskog zanata

U najnovijoj epizodi podkasta "Glasno" "Službenog glasnika", Petar Arbutina ugostio je Nevenu Živić, ženu koju naziva svojim „svedokom decenijske nepismenosti“. Kroz razgovor o lektorskom pozivu, autoritetu jezika i savremenim izazovima, gošća je osvetlila važnost profesije koja najčešće ostaje nevidljiva, ali bez koje književnost i kultura gube svoj temelj.

Lektorski posao se često doživljava kao čisto tehnički, ali Nevena Živić, autorka tri knjige o jeziku (Mali pravopisni vodič, Jezički kompas i Super pravopisci), ističe da je istina daleko od toga.

Preporučujemo

„Za naš posao obično kažu da nije kreativan, što je vrlo netačno. Lektori su ljudi u senci. Ono što lektor uradi za jedan rukopis i za jednog autora, to se, naravno, ne vidi. Ako u jednom rukopisu ne vidiš lektora, znači da je on dobro obavio svoj posao“, objašnjava Nevena.

Čak je i Andrić imao lektore

Jedna od čestih zabluda je da velikim piscima lektura nije potrebna. Petar Arbutina primećuje da „što je veći pisac, on više sluša urednika“, na šta Nevena dodaje primer koji ućutka mnoge sujetne autore.

„Andrić je imao dva lektora. To koristim kao argument u nekim raspravama sa ljudima koji smatraju da su preveliki pisci i da previše dobro znaju svoj jezik. Obično mi kažu: 'Ali meni svi kažu da lepo pišem', a ja im odgovorim: 'Znate, i Andrić je prilično lepo pisao, pa je opet imao nekoga da mu to malo uredi, zategne i pomogne mu'“, kaže Nevena.

Ona slikovito opisuje lektorski rad kroz anegdotu jednog profesora: „Kada neko piše knjigu, on prvo postavi skelu, kao kad zidaš kuću. Kad se sve završi, on skine tu skelu, a onda dođe lektor, ide za njim i popravlja sve ono što on nije video, skine višak. Bez lektora bi ta građevina stajala, bila bi funkcionalna, ali ne bi bila tako lepa.“

Fenomen „Lekture i korekture“ na Fejsbuku

Nevena Živić je, zajedno sa koleginicom Ivom Pivljaković, pokrenula Fejsbuk stranicu „Lektura i korektura“ koja je neočekivano postala viralan hit.

„Stranica je za dva-tri meseca stekla 16.000 pratilaca. Svi su se čudili, a mi smo se prve čudile. Tu smo objašnjavale najčešće greške na vrlo lak i jednostavan način. Zaprepastiš se kad vidiš koliko ljudi to zanima. Čak su nam pričali da klinci koji spremaju prijemni za srednju školu jedni drugima kažu: 'Idi na Lekturu i korekturu, tamo to imaš'“, priseća se Nevena.

„Kafa za poneti“ i engleske zamke

Tokom razgovora, dotakli su se i pitanja „legalizacije prakse“ – prihvatanja grešaka jer su postale uobičajene. Jedan od najgorih primera za Nevenu je „kafa za poneti“.

„To je toliko pogrešno na bezbroj načina. Ta konstrukcija u srpskom jeziku ne postoji. Ali, ona je ušla u govor, koristi se svakodnevno. Probaš da staviš bilo šta drugo, 'kafa da ponesem', ali to nije to. To prosto prihvatiš kao izraz koji je pogrešan, ali je postao deo svakodnevice“, kaže ona.

Mnogo opasnijim smatra doslovne prevode sa engleskog jezika koji menjaju duh srpskog jezika.„U ogromnom broju tekstova ispravljam konstrukcije tipa 'kroz taj tekst nam je objasnio'. To je klasično englesko through. Kod nas to ne postoji, treba reći 'tim tekstom'. Kako je moguće da neko prihvati nešto iz engleskog, a ne prihvata iz svog jezika? Ljudi koji ne koriste svoj jezik u dovoljnoj meri su veoma uskraćeni, oni ne mogu ni da razmišljaju na isti način jer nemaju alat za to“, oštra je Nevena.

Gubitak reči: Od „pučine“ do „hrta“

Posebno zabrinjavajući trend je siromašenje rečnika kod mladih. Arbutina navodi primer profesora koji je bio šokiran saznanjem da gimnazijalci ne znaju šta znači reč „pučina“ ili „hrt“.

„Danas te sramote više nema. Potpuno je normalno da neko kaže da ne zna šta je pučina i on ne oseća nikakav stid zbog toga. Danas ti kažu – deci možeš slobodno da kažeš šta hoćeš, da pitaš šta hoćeš, postoji ta neka vrsta otvorenosti koja možda i nije baš dobra“, smatra Nevena.

Strah od „loše standardizacije“

Iako je zagovornik očuvanja jezika, Nevena ističe da je više plaši loša standardizacija nego zaborav reči.

„Mene više plaši standardizacija našeg jezika. Pravopisi se menjaju, prave se novi, a ništa se suštinski ne rešava. Pravopis je rešio da li se piše 'frukta džus' ili 'vitasok' sa crticom, ali nisu rešene neke najosnovnije stvari – kako pišemo složenicu od dve strane reči ili kad je jedna reč strana a jedna domaća. Ako to profesionalci ne mogu da prihvate, onda imamo problem. Kad pitate nekoga iz Matice srpske zašto je nešto tako, kažu 'možemo da vam odgovorimo usmeno, ali ne mejlom', jer ne ostavljaju pisani trag. E, to je ono što mene plaši“, zaključuje Nevena Živić.

Na kraju, uprkos prodoru populizma i nepismenosti u medije, Nevena veruje u „manjinu koju jezik zanima“ i nastavlja da radi za njih, jer, kako kaže, lektorski posao je za nju „najlepši na svetu“.

(Telegraf.rs)