Kako je Viktor Lazić mesec dana živeo među Inuitima i otkrio tajne zaleđenog Grenlanda

U prepunoj kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC književnik i advokat Viktor Lazić predstavio je svoju novu putopisnu knjigu „Grenland: Zaleđeno srce planete“. Lazić je 15 godina proveo na istraživačkim putovanjima na šest kontinenata, a na Grenlandu je boravio mesec dana.

Pored autora, o knjizi su govorili Miloš Janković, predsednik Udruženja književnika Srbije, Dubravka Dragović Šehović, urednica, i Dejan Papić, direktor Lagune.

Preporučujemo

„Viktor piše putopise kao da piše najuzbudljivije romane i pruža čitaocima svoje srce na dlanu“, rekla je urednica i dodala: „Ovo nisu klasični putopisi koji mogu da budu vrlo škrti, što se emocija tiče. On voli ljude i prilazi im bez ikakvih predrasuda, a često je i vrlo duhovit. Viktor je izvanredan pisac i sa stilske strane u nekim trenucima njegove rečenice se čitaju kao poezija, imaju predivnu ritmičnost.“

Predsednik Udruženja književnika Srbije Miloš Janković je rekao da ima privilegiju da godinama druguje sa Lazićem, koji stoji iza Udruženja za kulturu „Adligat“ i koga izuzetno ceni zbog svega što čini sa srpsku kulturu: „Kada sam dobio od Viktora knjigu da pročitam, shvatio sam da to uopšte nije običan putopis već ozbiljna literatura i, čitajući dalje na nemalom broju stranica, naišao sam na pravu poeziju. Viktor ima osećaj za detalj. Može satima da se bavi sitnicom, za koju bi 90% ljudi mislilo da je nebitna, a koja je suštinska, i kad je Viktor obradi, zasija kao dragulj. Sadržajno i suštinski tumači Grenland. On se trudi da ga razume, a ne samo da ga obiđe. On zaista vidi, a ne samo gleda. On shvata, a ne samo beleži. Ovo je verovatno najbolji putopis koji sam pročitao zato što je Viktor to sjajno vezao međužanrovski.“ Janković je istakao i da niko u srpskoj književnosti nije kao Lazić pisao o snegu, hladnoći i polarno predelu, a da su ovako kvalitetni opisi retkost i u svetskoj književnosti.

Na početku svog izlaganja Papić je priznao da izdavači prave greške a Lagunina je bila ta što je odbila prvi rukopis Viktora Lazića: „Desilo se to sa Harijem Poterom a i sa ovom knjigom. Kasnije smo te greške počeli da ispravljamo i čini mi se, na opšte zadovoljstvo i nas dvojice i čitalaca, došli smo do vrednih knjiga, i ove najnovije o Grenlandu.“

Dejan nije bio oduševljen kad je saznao da će tema sledeće Lazićeve putopisne knjige biti Grenland: „Činilo mi se da čitaoci preferiraju egzotičnije destinacije nego što je to sivi Grenland, ali američki predsednik Donald Tramp se postarao da pomogne u prodaji knjige“, prokomentarisao je duhovito direktor Lagune i dodao: „Pokazalo se da Viktor, kao sjajan pisac, i od teme koja na prvi pogled ne izgleda tako atraktivno, ume da napravi sjajnu literaturu koja se čita u jednom dahu.“

Lazić je na početku svog izlaganja zahvalio Dejanu Papiću koji mu je mnogo pomogao u profesionalnom smislu, ocenivši da Laguna ima veliku ulogu u književnosti i u ličnom životu pisaca jer menja našu kulturnu scenu i svakog od pisaca pojedinačno.

„Grenland je čudesan i drugačiji. Ja ga nisam upoznao, ja sam ga zavoleo, ali ga i dalje ne poznajem“, rekao je Viktor koji je za sve prisutne upriličio i izložbu tupilaka – grenlandskih čudovišta i s tim u vezi osvrnuo se na stanovnike Grenlanda: „Oni su navikli da žive odvojeno od celog sveta i odvojeni jedni od drugih. To je usamljenički narod. Dva miliona kvadratnih kilometara snega i leda Inuiti su nastanili svojom maštom. Njihova čudovišta nisu kao naša, sasvim su drugačija i drugačiji je odnos ljudi prema njima. Oni su im prijatelji i pomažu u svakodnevnom životu, ali nisu potpuno pripitomljeni. Ako se desi period oskudice u hrani i kada se desi neki veći ulov, oni će reći da je čudovište pomoglo da prežive.“

Čudovišta Inuita su dobila svoj fizički oblik u 17. i 18. veku kada su došli Danci i pitali ih kako izgledaju: „Tako je nastala posebna vrsta umetnosti, rezbarenje lica tih čudovišta u kostima najčešće foka, kitova i narvala. Otkupio sam ili dobio desetak tih čudovišta i mogu se videti u Adligatovom Muzeju knjige i putovanja.”

Lazić je istakao da se život Inuita menja i ta nasilna promena, između ostalog, oduzimana su im deca i vođena na školovanje u Dansku, njima je promenila život, ne kompletno ali dovoljno da budu očajni: „Veliki broj Inuita je nezadovoljno jer nisu prilagođeni novom životu i ne žele taj novi život, a dovoljno su u njega zagazili da su se odmakli od drevnog života kakav su ranije imali i ne mogu mu se vratiti. I onda su negde između i zato je depresija izuzetno zastupljena i najveći problem sa kojim se suočavaju, veći i od Trampa i globalnog otopljavanja.“

Veče je upotpunila i ulepšala Milica Milović, izvođenjem inuitskih muzičkih numera na gitari, kojoj je Lazić posebno zahvalio, budući da je „inuitski ili grenladski jezik unikatan. To je jezik sa najviše reči na planeti, broj reči je beskonačan. Oni su smislili gramatički sistem u kome jedna reč teorijski može da bude beskrajna, a beskrajan je i broj reči u jeziku. Umesto sintagmi, oni sve spajaju u jednu reč koja sadrži sve karakteristike nekog pojma, što jezik čini izuzetno teškim jer je gotovo neprevodiv“.

Delove iz knjige čitala je Aleksandra Urošević koja je odlomke iz „Grenlanda“ adaptirala za emisiju „Dobro jutro, deco“ Radio Beograda.

(Telegraf.rs)