Sudbina Vladislava Petkovića Disa: Od skadarlijskih kafana do plave grobnice Jonskog mora

Malo je sudbina u srpskoj književnosti koje su tako neraskidivo povezane sa sopstvenim stihovima kao što je to bila sudbina Vladislava Petkovića Disa. Čovek koji je svoju prvu zbirku nazvao „Utopljene duše“, završio je svoj život u plavoj grobnici Jonskog mora, ostavljajući iza sebe pesme koje su od „neuke imitacije“, kako ih je tadašnja kritika surovo krstila, postale temelj moderne srpske lirike.

Od mehandžijskog sina do „večnog“ ponavljača

Preporučujemo

Rođen 1880. godine u Zablaću kod Čačka, u porodici Dimitrija Petkovića koji se doselio iz okoline Kumanova, Vladislav je od malih nogu nosio pečat autsajdera. Bio je osrednji đak, više okrenut unutrašnjim svetovima nego školskim lekcijama. Njegov pokušaj da savlada gimnazijske stepenice u Čačku i Zaječaru završio se krahom – maturu nikada nije položio.

Ipak, u tom neuspehu nazirao se duh gospodstva. Kada ga je komisija u Zaječaru drugi put oborila, mladi Vladislav nije očajavao niti pretio. Pozvao je predsednika komisije na pivo, uz reči koje se i danas pamte: „Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima.“

Taj mirni, gotovo flegmatični otpor prema krutim društvenim normama pratiće ga čitavog života.

Skadarlijski sanjar protiv akademske elite

Nakon kratkog učiteljevanja u selu Prliti, gde je noći provodio uz seljake i rakiju, Dis 1908. godine stiže u Beograd. Bio je to susret sudbine i pesnika. Dok je akademska elita oko Jovana Skerlića držala pridike u Knez Mihailovoj, Dis je svoje utočište pronašao u dimu skadarlijskih kafana.

Visok, mršav, anemičan, sa naočarima iza kojih je vrio pogled čoveka koji vidi ono što drugi previđaju, Dis postaje simbol boemije. Družio se sa Pandurovićem i Matošem, a svoj čuveni pseudonim – Dis – izvukao je iz srednjeg sloga sopstvenog imena, mada su zlobnici i teoretičari u tome tražili dublje, mračnije motive, poput Danteovog „Pakla“.

Njegov prvi posao u prestonici bio je daleko od poetskog: radio je kao kantardžija na savamalskoj trošarini. Pesnik koji je kasnije ušao u sve antologije, tada je sa snebivanjem merio šljive, živeći od mizerne plate i korektura po dnevnim listovima.

Skerlićeva osuda i Tinkina ljubav

Godina 1911. bila je ključna za Disa. O sopstvenom trošku objavljuje „Utopljene duše“. Tadašnji književni bog, Jovan Skerlić, sasekao je zbirku, nazivajući je „neukom i grubom imitacijom“. Skerlić, zagovornik racionalizma i optimizma, nije mogao da razume Disovu iracionalnost, njegove snove, „Nirvanu“ i „Tamnicu“.

Međutim, privatni život doneo mu je kratkotrajnu luku mira. Venčanje sa Hristinom-Tinkom, mladom poštanskom službenicom, bilo je prožeto anegdotama – od zaboravljenog prstenja do kumove ponude da se venčaju alkom od kišobrana. Brak je bio srećan, ali prožet nemaštinom i Disovom kafanskom prirodom. Govorio je da za četiri godine braka skoro nikada nisu ručali sami, bez gostiju.

Rat, Albanija i jonska tišina

Balkanski i Prvi svetski rat izvukli su Disa iz kafane i bacili ga na front. Kao izveštač, prešao je albansku golgotu i stigao do Krfa, a odatle u Francusku. Tamo, u tuđini, nastaje njegova poslednja zbirka „Nedovršene pesme“. Čežnja za porodicom koja je ostala u okupiranoj Srbiji razdirala ga je do poslednjeg dana.

U maju 1917. godine, rešen da se vrati bliže svojima, ukrcao se na francuski parobrod. Kobne noći, 30. maja, nemačka podmornica presudila je brodu u blizini Krfa. Dis, mučen crnim slutnjama, nije spavao. Gledao je u modru vodu Jonskog mora, u koju će ubrzo i sam potonuti, baš onako kako je godinama ranije pevao.

Kada su francuski mornari kasnije pronašli njegovo telo, u džepovima su našli samo naočare i nešto sitnog novca.

Nasleđe koje ne tone

Tragedija porodice Petković nastavila se i nakon pesnikove smrti. Ćerka Gordana stradala je u požaru, a sin Mutimir nestao je u vrtlogu Drugog svetskog rata, likvidiran od strane novih vlasti 1945. godine.

Ipak, Vladislav Petković Dis danas živi kroz „Disovo proleće“, manifestaciju koja decenijama u Čačku okuplja najbolje srpske pesnike. Od „prokaženog“ moderniste i kafanskog sanjara, Dis je postao svetionik srpske poezije. Njegove pesme „Možda spava“ i „Nirvana“ nisu samo stihovi na papiru; one su dijagnoza ljudske duše, svedočanstvo o čoveku koji je, uprkos uskim grudima i slabim nervima, uspeo da obuhvati čitavu večnost.

Danas, dok njegove „Utopljene duše“ i dalje plove kroz školske čitanke i srca čitalaca, Dis stoji kao podsetnik da se prava umetnost ne meri akademskim titulama, već dubinom ponora u koji je umetnik spreman da pogleda.

(Telegraf.rs/izvor: Wikipedia/Vladislav Petković Dis)