Ko kontroliše narativ, kontroliše stvarnost

Dr Orhan Dragaš, osnivač i direktor Međunarodnog instituta za bezbednost u Beogradu i autor knjige "Moć percepcije – Kad stvarnost izgubi bitku", objašnjava zašto je kontrola percepcije postala moćnije oružje od bombe, kako algoritmi vladaju našim umovima i šta svaki građanin može da uradi da se odbrani.

Knjiga "Moć percepcije – Kad stvarnost izgubi bitku" objavljena je u Londonu kod izdavača Chiselbury i već je prevedena na italijanski u izdanju renomirane kuće Cacucci Editore. Prevodi na rumunski, turski i kineski su u toku. Srpsko izdanje objavio je Službeni glasnik. Dr Dragaš je stručnjak za bezbednost i međunarodne odnose sa više od dvadeset godina iskustva u analizi globalnih kriza. Razgovaramo o tome šta se dešava sa istinom u digitalnom dobu, ko su novi vladari stvarnosti i zašto se savremeni ratovi više ne vode samo tenkovima.

Preporučujemo

• Počnimo provokativno. Vaša knjiga tvrdi da stvarnost gubi bitku. Prema kome?

Prema percepciji. I to nije metafora, to je operativna realnost savremenog sveta. Istina danas mora da se bori za prostor. Mora da bude brža, glasnija i emotivno ubedljivija od laži da bi uopšte stigla do čoveka. U digitalnom okruženju ta trka je unapred nameštena: sistemi su dizajnirani da nagrađuju emociju, a ne tačnost.

Ono što me je zapanjilo tokom istraživanja jeste da se ovo više ne dešava samo na marginama, u tabloidima, na sumnjivim sajtovima. Dešava se u centru javnog prostora. Narativ koji izaziva strah ili bes putuje deset puta brže od onog koji objašnjava složenu situaciju. I dok se ta složena situacija konačno objasni, milioni ljudi su već doneli zaključke.

• Govorite o algoritmima kao o ključnim akterima. Ali algoritam je samo kod, program. Kako kod može da oblikuje stvarnost?

Algoritam jeste kod. Ali posledice tog koda su duboko političke i civilizacijske. Zamislite sistem koji svakog dana za milijarde ljudi odlučuje šta će videti, šta neće videti, koliko dugo će nešto biti prisutno i šta će nestati bez traga. Taj sistem ne bira po kriterijumu istinitosti, bira po kriterijumu angažovanja. Ono što vas drži na ekranu duže dobija prednost.

A šta nas drži najduže? Bes. Strah. Moralna indignacija. Osećaj da smo u pravu, a drugi nisu. Sistem sistematski favorizuje emocionalno intenzivan sadržaj nad analitičkim i tačnim. To nije sporedna greška dizajna, to je njegova suština. Algoritam nije neutralan posrednik. On aktivno oblikuje javnu svest, bez mandata, bez odgovornosti i bez transparentnosti.

• U knjizi koristite termin "monopol pažnje". Ko tačno drži taj monopol?

Pet korporacija danas kontroliše više od osamdeset posto digitalne pažnje čovečanstva. Google, Meta, Amazon, Apple, Microsoft, uz nekoliko regionalnih igrača. To nije tržišni podatak. To je civilizacijska činjenica. Ko god je u istoriji kontrolisao informaciju, crkva, monarhije, novine, imao je i vlast nad tim kako se razume svet.

Danas su te korporacije novi vladari istine. One ne cenzurišu u klasičnom smislu, ne govore: ovo je zabranjeno. One jednostavno preraspoređuju pažnju. Ako neka tema ne dobija angažovanje, nestaje. Nije zabranjena, samo postaje nevidljiva. A nevidljivo u digitalnom svetu jednako je nepostojećem. Ta moć je utoliko opasnija jer nema lice, nema izabrano telo i nema odgovornost prema nijednom biračkom telu na svetu.

• Jedan od termina koji koristite je "fragmentacija stvarnosti". Šta se tačno raspada?

Raspada se ono što je demokratija oduvek pretpostavljala, zajednički prostor u kome se razgovara. U jednom društvu nekada su postojale različite perspektive, ali su polazile od zajedničke baze informacija. Isti novinski naslov, isti TV program, iste knjige u školama. Ta zajednička osnova nije bila savršena, ali je bila most.

Danas taj most ne postoji. Algoritam personalizuje stvarnost za svakog korisnika. Dvoje Beograđana, isti kraj, isti jezik, isti datum, žive u potpuno različitim informacionim univerzumima. Kada te realnosti dođu u dodir, nema sukoba argumenata. Ima sudara percepcija. Dijalog tada postaje nemoguć, ne zato što nema volje, već zato što ne postoji zajednički jezik kojim bi se opisao isti svet.

• Jeste li vi lično ikada bili žrtva te manipulacije percepcijom? Ili ste imuni kao stručnjak?

Apsolutno nisam imun. To je jedna od ključnih rečenica u predgovoru knjige: pišem je iz centra krize, a ne sa neke sigurne distance. Svi imamo kognitivne šablone, emotivne reflekse, pristrasnosti kojih nismo svesni. Obaveštajni analitičari, naučnici, novinari, svi smo podložni.

Razlika između mene i prosečnog korisnika nije imunitet. Razlika je u tome što sam naučio da prepoznam mehanizme. Znam kako funkcioniše priming efekat, kada prvi naslov koji pročitate o nekoj osobi oboji sve što ćete o njoj misliti narednih meseci. Znam kako radi pristrasnost potvrde, kako mozak automatski traži informacije koje potvrđuju ono u šta već verujem. Ali ni to znanje nije garancija. Zahteva stalnu disciplinu.

• Pomenuli ste priming. Objasnite čitaocima taj pojam.

Priming je proces u kome prva informacija koju primimo o nekoj temi, osobi ili događaju postaje nevidljivi okvir kroz koji tumačimo sve što sledi. Nije u pitanju svesna odluka, to je neurološki mehanizam koji se odvija ispod praga svesti.

Konkretan primer: ako naslov glasi "Kandidat X pozvao na odbranu nacije", čak i ako je originalna izjava bila potpuno bezazlena, svaki sledeći potez tog kandidata tumačićete kroz prizmu ratne retorike. Promenite naslov u "Kandidat X izrazio zabrinutost za bezbednost građana" i isti potezi izgledaju sasvim drugačije. Sadržaj je isti. Okvir je promenjen. I taj okvir je jedini koji ostaje u sećanju. Ko god prvi postavi okvir interpretacije neke krize, ima stratešku prednost nad svima koji dolaze posle.

• Pišete i o jeziku kao oružju. Da li je to nova tema ili stara u novom ruhu?

Jezik je oduvek bio oruđe politike. Digitalno doba mu je dalo novu brzinu i novu preciznost. Razlika između "nasilnih protesta koji parališu grad" i "građana koji protestuju protiv nepravde" nije semantička sitnica. To je razlika između dve stvarnosti koje iste ljude vide u potpuno suprotnom svetlu.

Eufemizmi u politici i medijima nisu greška, oni su alat. Nema "invazije", postoji "posebna operacija". Nema "otkaza", postoji "restrukturiranje". Nema "cenzure", postoji "moderacija sadržaja". Svaka od tih zamena menja etički status te stvari u javnoj svesti. I kada se taj termin prihvati i uđe u svakodnevni govor, bitka je već izgubljena pre nego što je počela.

• Vaša knjiga izlazi u vreme ozbiljnih ratova. Kako se u Ukrajini i na Bliskom istoku vodi informaciona bitka?

Informaciona dimenzija savremenih sukoba nije sporedna, ona je ravnopravna frontovima. Možda i važnija od nekih. Jer cilj nije samo pobediti na terenu. Cilj je uspostaviti takvu globalnu percepciju sukoba koja vam obezbeđuje diplomatsku podršku, ekonomske saveznike i opravdanje za sopstvene akcije.

U tim sukobima vidite savršen primer onoga o čemu pišem. Identičan video snimak postavljaju dve strane sa potpuno suprotnim opisima. Ista slika dece u ruševinama može biti dokaz zločina jedne strane ili, uz drugačiji komentar, dokaz zločina suprotne strane. Javnost ne reaguje na video. Reaguje na kontekst u koji je video umetnut. Ko god prvi postavi taj kontekst, definiše kako će taj snimak biti pročitan od strane miliona ljudi. To je moderna propaganda, ne ministarstvo istine iz distopijskih romana, već distribuirana, virusna, algoritamski pojačana bitka za prvi okvir.

• Znači, propaganda je prestala da bude centralizovana?

Tačno. I upravo zato je mnogo teže prepoznati je i suzbiti. Klasična propaganda je imala adresu: ministarstvo, televizijsku stanicu, list koji je vlada finansirala. Mogao si da je prepoznaš i odbiješ. Savremena propaganda nastaje u komentarima, u kratkim video klipovima, u meme formatima koji putuju X-om, Facebook-om, Telegramom, TikTokom, WhatsApp grupama.

Nema jednog autora. Nema nalogodavca kojeg je uvek moguće identifikovati. Postoje mreže naloga, koordinirane kampanje koje izgledaju kao spontani talas. I taj talas nosi narativ koji je neko osmislio, ali koji milioni dalje šire verujući da su slobodni akteri. U takvom okruženju razlika između autentičnog građanskog besa i organizovane operacije uticaja praktično je nevidljiva prosečnom korisniku.

• Šta je onda sa demokratijom? Može li da preživi u svetu u kome nema zajedničke stvarnosti?

To je centralno pitanje knjige i centralno pitanje našeg vremena. Demokratija počiva na jednoj temeljnoj pretpostavci: da javnost raspolaže dovoljno pouzdanim informacijama da bi mogla da bira, da ocenjuje i da kontroliše vlast. Ako ta pretpostavka otkaže, ako svaka grupa živi u sopstvenom informacionom univerzumu sa sopstvenim skupom činjenica, osnova demokratskog legitimiteta se urušava.

Ne kažem da je demokratija mrtva. Kažem da ulazi u period koji zahteva novi oblik pismenosti. Politička zrelost u 21. veku nije samo pravo glasa. To je sposobnost da prepoznate kada vam prodaju narativ umesto činjenice. A tu sposobnost nije lako steći i nije samo stvar obrazovanja. To je stvar karaktera. Stvar volje da se izdrži nesigurnost umesto da se prihvati prva udobna laž.

• Recite nam šta sutra ujutro može da uradi čovek koji pročita vašu knjigu?

Može da počne jednom prostom disciplinom: da zastane pre nego što podeli nešto što je video na mreži. Samo sekunda razmišljanja. Ko je ovo objavio? Zašto baš sada? Šta hoće da osetim nakon što ovo pročitam i zašto? Ta pauza je revolucionarna u okruženju u kome je sve dizajnirano da je eliminiše.

Svaki lajk, svako deljenje, svaki komentar je odluka koja ima posledice. Čovek koji bez provere širi informaciju nesvesno postaje karika u lancu manipulacije. I obrnuto: čovek koji odbija da učestvuje u talasima kolektivnog linča koji svakodnevno haraju mrežama, koji kaže: nemam dovoljno podataka da sudim, taj čovek vrši čin građanske odgovornosti. Društva koja razviju tu kulturu otpora prema brzini i emociji postaju otpornija na dezinformacije. I to nije privilegija elite. To je dostupno svakome.

• I na kraju, da li ste optimista ili pesimista?

Svesni realista. Situacija je ozbiljna, ne dramatizujem je, ali je ni ne umanjujem. Sistem koji je izgrađen oko ekonomije pažnje nije lako reformisati, jer su prihodi koje generiše ogromni, a politička volja za regulacijom je skromna.

Ali vidim i nešto drugo. Sve više ljudi počinje da razume da su deo tog sistema. Sve više novinara, istraživača, nastavnika, aktivista u Srbiji, u Evropi, u celom svetu radi na izgradnji otpornosti. Knjiga ne menja svet sama. Ali menja čitaoca. A dovoljno promenjenih čitalaca, koji postavljaju pitanja, koji ne dele bez provere, koji traže kontekst, menja i javni prostor. Nije utopija. To je jedini realistični put.

(Telegraf.rs/PR)