Umro Nikola Bertolino, legemda srpske i regionalne kulture

Srpska i regionalna kultura nedavno su se oprostile od Nikole Bertolina (1931–2026), ličnosti koja je decenijama predstavljala jedan od najčvršćih mostova između domaće i svetske književnosti. Bertolino nije bio samo prevodilac, već i urednik-vizionar, esejista i svedok zlatnog doba jugoslovenskog izdavaštva, čovek čija je biografija ujedno i mapa jednog prohujalog vremena.

Putujuće detinjstvo i formiranje kosmopolite

Preporučujemo

Životni put Nikole Bertolina počeo je 1931. godine u dalekom Buenos Ajresu, u porodici iseljenika iz Dalmacije. To rano detinjstvo provedeno u Južnoj Americi podarilo mu je španski i italijanski kao prve jezike, što će kasnije postati temelj njegove prevodilačke radoznalosti.

Njegov povratak u Evropu obeležen je neprestanim seobama. Pre nego što se 1947. godine konačno nastanio u Beogradu, Bertolino je promenio desetine adresa. Od dalmatinskih ostrva (Brač) i obale (Makarska, Omiš, Dubrovnik, Sinj), preko Hercegovine (Široki Brijeg), Slavonije (Vukovar) i Srema (Golubinci, Stara Pazova), on je u sebi nosio mirise i narečja čitavog Balkana. Upravo to osećanje "višestrukog zavičaja" kasnije će pretočiti u svoje autobiografske knjige "Zavičaji" i "Novi zavičaji".

Beogradske godine i uspon u svetu slova

U Beogradu završava gimnaziju i studije francuskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu. Njegova karijera kretala se od akademskih krugova (bio je asistent na Katedri za francuski jezik), preko institucija kulture (Muzej savremene umetnosti), pa sve do samog srca književne industrije.

Kao urednik i glavni urednik u legendarnim izdavačkim kućama BIGZ i Nolit, Bertolino je direktno uticao na to šta će generacije čitalaca imati u svojim bibliotekama. Njegov rad nije bio samo administrativan; on je bio prijatelj, prvi čitalac i "saborac" književnih gromada poput Danila Kiša, Borislava Pekića i Oskara Daviča. U tim godinama, Beograd je bio centar intelektualnog vrenja, a Bertolino je bio jedan od njegovih najvažnijih tihih aktera.

Filozofija prevođenja: Između nemogućeg i savršenog

Bertolino je bio majstor prevođenja sa francuskog i ruskog jezika. Iako je u svojim zrelim godinama sa dozom filozofske skepse tvrdio da je poezija u suštini neprevodiva, on je tu tvrdnju svakodnevno demantovao svojim radom. Njegovi prevodi Šarla Bodlera i Artura Remboa danas se smatraju kanonskim – oni nisu samo preneti tekstovi, već ponovo ispevana poezija na srpskom jeziku.

Za svoje prevode Viktora Igoa (knjige "Crna sunca" i poema "Bog") dva puta je dobio prestižnu nagradu „Miloš N. Đurić“. Njegov doprinos je prepoznat i najvišim priznanjima: Nagradom za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije, kao i nagradom „Zlatna frankoromanistika“.

Esejista i istraživač duha

Pored prevodilaštva, Bertolino je ostavio dubok trag kao teoretičar i esejista. Njegova studija "Fenomen Rembo" (kasnije objavljena u Parizu kao "Rembo i objektivna poezija") predstavlja vrhunac frankoromanistike na ovim prostorima. Takođe, bavio se analizom domaćih klasika, što se vidi u knjizi "Pitanja o Crnjanskom", pokazujući da podjednako duboko razume i svetsku avangardu i nacionalnu književnu baštinu.

Zasluženi odlazak u večnost

Dobitnik Priznanja za izuzetan doprinos kulturi Republike Srbije, Nikola Bertolino je bio više od intelektualca – on je bio svedok. Kroz emisije poput dokumentarnog feljtona RTS-a, ostavio nam je svoja sećanja na epohe koje polako blede.

Njegovim odlaskom, izgubili smo čoveka koji je razumeo nijanse između jezika i naroda, koji je verovao u snagu pisane reči uprkos svim istorijskim burama. Iza njega ostaju "Zavičaji" koje je opisao i svetovi koje je preveo, čineći našu kulturu bogatijom, širim i otvorenijom prema svetu.

(Telegraf.rs/izvor: RTS)