Dijana Elizabet Martinović na Beogradskom sajmu knjiga: nova promocija romana “Odjeci tišine” 27. oktobra

Svestrana umetnica - književnica i operska pevačica mezzosopran Dijana Elizabet Martinović (Diana Elizabeth Martinovich) nedavno je održala svečanu promociju svog prvog romana “Odjeci tišine” u Beogradu, na sceni Atrijuma Narodnog muzeja Srbije.

Preporučujemo

Autorka psihološkog trilera će novu promociju svog romanesknog prvenca imati na predstojećem Međunarodnom Beogradskom Sajmu knjiga u utorak, 27. oktobra.

Ipak, kako Sajam knjiga traje od petka, 23.10. do subote, 31. oktobra, svakako će posetioci koji vole pisanu reč moći će duže od nedelju dana da se susretnu sa autorkom i kupe njenu novu knjigu.

Književno delo “Odjeci tišine” je u izdanju kuće “Nova Nova Poetika” objavljen u septembru ove godine, dok je uveliko publikovan na engleskom jeziku u Kanadi, Americi, Velikoj Britaniji, Australiji, gde se visoko kotira na listama čitanosti. Sada roman ide u susret Beogradskom sajmu knjiga.

Inače Dijana Elizabet Martinović sa svojim suprugom Borisom Martinovićem živi već duže od 10 godina u Sjedinjenim američkim državama, u Los Anđelesu, odnosno na relaciji SAD – Srbija.

Moderator promocije romana u Narodnom muzeju Srbije bila je Vanja Gavrovski, inače stručnjak za odnose sa javnošću – public relations (PR), istaknuta od ranije kao PR menadžer izdavačke kuće “Laguna”, gde je sa čitavim timom uspešno realizovala učešće izdavača na Beogradskom sajmu knjiga i na čuvenog manifestaciji “Noć knjige”.

Roman “Odjeci tišine” koji govori o jednom neobičnom ljubavnom trouglu, istražuje najdublje predele ljudske duše, emocije, tišine i one neizrečene reči koje često oblikuju naše sudbine.

Veče predstavljanje romana bilo je u znaku spajanja reči i tona, pisano štivo i muzička emocija, jer je Dijanin muž Boris Martinović ili Martinovich bio zadužen za muzički program sa svojim sjajnim glasom.

TIŠINA JE PROSTOR GDE MI PRONALAZIMO SEBE

Naslov romana “Odjeci tišine” ili na engleskom “Echoes of the Unspoken”, nosi u sebi jaku simboliku i snažan emotivni naboj. Tišina je često glasnija od bilo koje izgovorene reči.

Šta je bio ključni impuls ili trenutak u kom je autorka lično osetila da priča mora da ugleda svetlost dana i da postane roman?

“Meni je izuzetna čast i veliko zadovoljstvo da budem u mom gradu, u Beogradu, pred mojom publikom. Za mene tišina nije odsustvo nečega, znači to nije prazan prostor. Kada sam pisala ovaj roman, tišina je za mene bila onaj prostor u nama koji ostane kada se sva ona spoljna buka koja utiče na nas jednostavno utiša. I to je taj prostor gde mi ustvari pronalazimo sebe. Znači, gde se suočavamo sa onim najdubljim što nosimo u sebi, sa svim onim emocijama, sa svim onim što ste možda nekada u nekom trenutku hteli da izgovorite a niste, i sa svim onim posledicama koje to neizgovoreno ima na vas kao ličnost, na vaše emocije, na vaše unutrašnje biće. U stvari, na ono što mi jesmo, jer mi smo to što ostaje u našoj tišini kada se sva ta buka spoljašnjeg sveta i sva ta očekivanja spoljašnjeg sveta odstrane, kad utihnu”, istakla je spisateljica o svom romanu prvencu.

Elizabet Martinović je na ovu misao dodala da je sve navedeno bilo jedno od glavnih njenih goriva. Prvo je želela da istraži svoju unutrašnju tišinu, a onda, nekako u Americi se jako puno susretala kroz svoj posao sa raznim ljudima.

I ono što je Dijani bilo izuzetno upečatljivo jeste koliko ljudi u toj svojoj tišini nose jako puno tog tereta, i koliko taj teret utiče, koliko ih ograničava na njihovom životnom putu, na putu njihovog razvoja, upravo zbog toga što nemaju mogućnost da naglas izgovore sve što se nalazi u toj njihovoj tišini i sve što im smeta.

“I onda sam kroz verbalnu komunikaciju sa ljudima, kada smo radili na tome, prosto dobila nekako želju da ta svoja saznanja stavim na papir i pretočim u roman. Zašto u formi romana? Zato što je to u meni predstavljalo najslobodniji akt pisanja gde sam mogla da napravim likove po svojoj želji i da osmislim priču onako kako ja mislim da treba da bude ispričana i kako sam je ja osećala u tom trenutku”, bila je jasna Dijana Elizabet Martinović.

ROMAN GOVORI O MANIPULACIJI, TRAUMI I EMOTIVNIM LOMOVIMA

Moderatorka Vanja Gavrovski je podvukla da je književnica Dijana Elizabet Martinović tokom pripreme za pisanje romana imala i temeljna istraživanja iz domena psihologije, što joj i nije bilo strano, budući da je u Americi objavila veliki broj knjiga iz te oblasti.

Pokušavamo da saznamo da li je književnica za vreme stvaranja knjige posebno gradila karaktere svojih junaka, te kako uspeva da oživi junake u svojoj glavi i da ih onda prenesete na papir.

Dijana Elizabet Martinović je jasno napomenula da je roman “Odjeci tišine” – fikcija, što znači da likovi nisu stvarni i priče nisu stvarne.

“Međutim, kao sa svim likovima u svim romanima, delovi ljudi koje sam ja upoznavala i sretala, delovi njihovih karaktera i ono što mi je bilo interesantno kod tih ljudi, jesu utkani negde i u moje likove i u radnju koju sam gradila kroz moj roman”, otkrila je autorka romana.

“Ja nisam psiholog i nisam zaista stručnjak za psihologiju, međutim, jednostavno iz želje da napravim jedan roman koji u biti ima psihološku pozadinu, jer priča zaista govori o traumi, o manipulaciji, o emotivnim lomovima i o traženju sebe kroz glavnu junakinju, smatrala sam da mi je neophodno da proučim poreklo, psihologiju, šta je to što pokreće ljude na manipulaciju, na komplikovane ljudske odnose”, približila je autorka svoj roman budućim čitaocima.

“I onda sam kroz to istraživanje dolazila na ideju kako bi to moji likovi trebali da izgledaju i kako bi oni u skladu sa pričom koju sam želela da ispričam trebali da se ponašaju, da bih ja postigla ono što bih htela sa svojom pričom. Neki put sam ja vodila njihova razmišljanja i njihove radnje, nekad su oni mene dovodili do radnje, do priče, do emocija koje možda nisam planirala, ali sam prosto kroz razvoj radnje stigla. I tako da je to bilo jedno i moje iskustvo gde sam i ja puno toga naučila i o samoj sebi, mogla bih da kažem”, zaintrigirala je Dijana sve više ovim izlaganjem.

GUBITAK GLASA MOJE JUNAKINJE PREDSTAVLJA ODUZIMANJE NJENE LIČNOSTI

Moderatorku književne večeri je zanimalo da li bi autorki Dijani bilo lakše da je pisala o junacima koji postoje u stvarnom životu.

“Ipak mislim da ne. Znate, kad vi pišete o nekom drugom, onda imate, prvo imate jednu veliku odgovornost. To je isto kao kada pišete stručne knjige: vi morate da baratate činjenicama i da budete strašno oprezni koje to činjenice o drugim osobama iznosite u roman. I to vas ograničava na zaista mnoge načine. Tako da smatram da je mnogo teže pisati o stvarnim osobama i nekako, kao što sam već rekla, ograničavajuće za autora. Ne dolazi tu mnogo kreativnost samog pisca do izražaja kao kada vi pišete roman gde imate slobodu da oblikujete i svoje likove i priče onako kako vi želite i osećate”, naglasila je Dijana Elizabet Martinović.

Gubitak glasa u ovom romanu nije samo fizički ili simbolički čin, već duboko psihološko stanje.

Zaplet je sledeći – čuvena operska diva Elena Marković iznenada ostaje bez onog najvrednijeg za svoj talenat i poziv – svog glasa. Njen suprug arhitekta Džon gradi jedan minimalistički stakleni kavez “Muzej tišine” u kome ona boravi. Ipak, zanimljiv hirurg Filip Hil ulazi u Elenin život, kao spas ili novi problem?

Šta se zapravo dešava sa ljudskim umom i telom kada nam je oduzeta sloboda izražavanja?

“Gubitak glasa kod moje glavne junakinje ne predstavlja ustvari samo gubitak njenog fizičkog glasa, kao gubitak zvuka. Taj gubitak glasa kod nje predstavlja oduzimanje njene ličnosti, onoga što je ona ustvari bila. Kao žena koja je živela u jednoj toksičnoj vezi pored supruga koji je bio manipulator i koji je postepeno zatvarao tu njenu ličnost, ograničavao joj njene slobode na jedan način na koji ona nije bila svesna toga. I zapravo taj gubitak glasa predstavlja u romanu gubitak nje same, gde je ona kao ličnost, kao slobodna žena prestajala da postoji”, potanko je Dijana analizirala ovaj segment romana.

Onda je kratko dodala - “Znate, ako niste u stanju da kažete ono što mislite i šta osećate, to je onda znak da su vam uskraćene osnovne slobode. A kada je čoveku uskraćena osnovna sloboda, on postoji kao nepotpuno biće”.

ZAMRZNUTA LIČNOST – KADA JE LIČNOST ČOVEKA ZABLOKIRANA TRAUMOM

Zatim je Dijana Elizabet Martinović objasnila jedan termin: ono što u psihologiji traume postoji za osobe koje preživljavaju traumu – zamrznuta ličnost, što je njoj bilo veoma interesantno.

“Kada je ličnost čoveka zablokirana traumom i vi prosto ne možete da idete dalje kroz život u punim potencijalima. I zato je taj put samospoznaje njen, koji sam ja pokušala da prenesem kroz moj roman, nešto što je glavna tema i glavna poruka gde će se možda verovatno neke osobe koje prolaze kroz slične stvari možda pronaći”, podvukla je autorka romana.

Dijana Elizabet Martinović je dala napomenu da ne bi da bude pretenciozna iz razloga jer ipak nije neko stručan ko se bavi traumama, konkretno lečenjem trauma, ali da će joj biti dovoljno da bude inspiracija nekome ko će možda početi o sebi da razmišlja na jedan malo drugačiji način.

Prema njenim rečima, najvažnije je da uvek polazimo od sebe i da volimo sebe, da volimo sve delove nas, čak i one delove sa kojima nismo zadovoljni, koji možda nisu simpatični nama samima ili su možda polomljeni ili treba da ih oporavimo.

“Ta celovitost u nama samima je nešto što je jako važno da bismo mogli da koračamo kroz život sa svim našim potencijalima koje imamo”, Dijana je zaokružila ovu temu i taj deo razgovora.

Operski pevač bas-bariton Boris Martinovich i pijanistkinja Jelena Popović Šiljeg su bili zaduženi za muzički deo programa u dva segmenta. U prvom delu izveli su numere Leonida Malaškina – “O, kad bih mogao izraziti pesmom” i Petra Iljiča Čajkovskog – “Ko moju čežnju zna”.

Delo „O, kad bih mogao izraziti pesmom” („О, если б мог выразить в звуке”) je čuvena ruska romansa 19. veka, kompozitora Leonida Malaškina prema tekstu Grigorija Lišina. Ovo melanholično delo postalo je standardni deo repertoara slavnih operskih pevača, kakav je svakako Boris Martinovich.

"Ko moju čežnju zna" (poznato i kao “Samo ko čežnju zna” - “Net, tolьko tot, kto znal”) jeste čuvena solo pesma (romansa) koju je komponovao Petar Iljič Čajkovski kao Op. 6, br. 6, što čini deo ciklusa od 6 romansi iz 1869. godine. Bazirano je na pesmi „Nur wer die Sehnsucht kennt” (Samo ko zna čežnju), koju je napisao čuveni nemački književnik Johan Volfgang fon Gete.

UMETNOST, DA BI PRONAŠLA PUT DO PUBLIKE, MORA BITI ISTINITA

Nakon muzičkog dela, Dijana je veoma nadahnuto čitala jedan odlomak iz svog romana “Poslednji eho”.

Razgovor je onda otišao u smeru glavne teme romana.

Prisutni su motivi unutrašnjih lomova, opstanka i traganja za sopstvenim identitetom.

Na neki način književnica se potpuno “ogolila” u pisanoj reči gde zalazi u raznolike bolne i ranjive teme.

“I kada sam kao mlađa pevala, i sada kada pišem, moje duboko mišljenje je da umetnost, da bi pronašla put do publike, mora da bude istinita, jer onoliko koliko date publici, toliko dobijete od publike i natrag. Znači, da bi moja priča dotakla duše i došla do srca ljudi, ja nisam imala ni potrebu da bilo šta zadržim za sebe. I uopšte, ta istinitost je nešto što je meni izuzetno važno i mislim da prave umetnosti bez te istinitosti nema, jer sve drugo što je površno i polu-rečeno, na takav odjek kod publike nailazi”, rekla je Dijana, da bi se osvrnula na svoju eventualnu otvorenost u književnom delu.

“Meni nije bilo teško da se otvorim u samom romanu, jer sam prosto na takvu vrstu komunikacije sa publikom naišla i praktikovala kada sam pevala kao umetnik. I to je neki moj odnos prema publici, bez obzira da li se radi o publici koja dolazi na koncerte ili se radi o čitaocima koji čitaju knjige – jedan odnos koji sam ja izgradila još kao pevačica. Tako da, istinitost moja i istinitost mojih junaka je ono što je sadržano u ovom romanu i što verujem da će biti ono glavno što će pronaći put do moje publike”, ocenila je spisateljica u svojoj novoj ulozi pisca romana prvenca.

Moderatorka je povezala ambijentu Narodnog muzeja Srbije, gde je publika ove promocije okružena vrhunskom umetnošću, te je zanimljivo otkrivati koliko je spoj različitih umetnosti – književnosti, muzike i vizuelnog izraza – pomogao da roman “Odjeci tišine” dobije ovu konačnu formu.

DELUJE MI DA PRIČA POSTOJI U SVAKOM UMETNIKU

Dijana Elizabet Martinović je istakla da ne voli kada se umetnost stavlja u fijoke, te tako postoji muzika samo za sebe, književnost za sebe, istorija ili vizuelna umetnost samo za sebe.

“Mislim da umetnik, jedna je priča koja se priča publici, a ona može da se ispriča na različite načine. Recimo, reči imaju takođe svoju melodiju, svoju muziku, a muzika takođe ima svoj tekst. Dok vizuelna umetnost upotpunjuje celokupan umetnički doživljaj na jedan vizuelni i drugi način”, navela je Dijana, i poentirala da je za nju sve to zapravo - jedno, odnosno jedna jedinstvena celina, jedna te ista priča koja se priča kroz različite oblike stvaralaštva, ono što je Dijani u tom trenutku blisko.

“I deluje mi da priča postoji u svakom umetniku. Samo postoji trenutak i postoji otvorenost umetnika da je prenese publici na način na koji umetnik oseća da je u tom trenutku najbolji za priču koja postoji u njemu. Energija je jako važna. Mislim da je sve energija. I kada pevate, muzika, sam zvuk i melodija, to je jedan direktan oblik energije gde vi dotičete ljude na direktnom nivou”, objasnila je svestrana dama – operska umetnica, publicistkinja, umetnička direktorka operskog takmičenja “Boris Martinovich” i raznih muzičkih festivala klasike.

“Kod pisane reči mnogo toga zavisi mnogo više nego kod muzike, zavisi od same ličnosti osobe koja čita knjigu i načina na koji čitalac vizualizuje. Tako da možemo da kažemo da je energija posredna kroz književnost, dok je uticaj energije možda direktniji kroz muziku, kroz koncerte, kroz pevanje, kroz muzičko stvaralaštvo”, smatra Dijana Elizabet Martinović.

NA PROCESU OPORAVKA VEOMA JE VAŽNO DA ČOVEK ISKRENO UPOZNA SEBE

U romanu “Odjeci tišine” autorka se temeljno bavi temom oporavka.

Da li je onda oporavak od toksičnih odnosa linearan proces ili zahteva ponovnu spoznaju i izgradnju sopstvenog identiteta?

“Mislim da oporavak, kao i sve u životu, nije linearan, nije pravolinijski proces. Više je to neka spirala, znate. I na tom spiralnom putu vi možete da napravite dva koraka napred, a onda opet da se nađete u nekoj situaciji gde vam neki miris ili iznenadna misao, ili neka reč vas vrati dva koraka natrag. I mislim da je na tom procesu oporavka vrlo važno da čovek iskreno upozna sebe i da bude načisto sam sa sobom šta je ono što je njemu potrebno da bude celovit”, pružila je Dijana svoju analizu.

Književnica je naišla na jedan fenomen koji se zove fragmentacija duše, što joj je bilo vanserijski zanimljivo. Ona je objasnila da se u novije vreme više time bave naučnici koji se upravo bave energijama kao načinom komunikacije.

“Teorija fragmentacije duše kaže da u svakom traumatičnom ili iskustvu koje naše biće oseti kao negativno, ostaje zaglavljen jedan mali delić naše duše ili naše ličnosti. I da na taj način naši potencijali ostaju zaglavljeni u tim trenucima ili u tim situacijama ili sa tim nekim ljudima. A da bismo zaista koračali kroz život sa svim našim potencijalima, mi treba da budemo celi”, približila je Dijana svoje tumačenje psihološke osnove svog romana prvenca.

“I taj put spoznaje jeste ustvari vraćanje tih komadića, suštine, naših komadića naše ličnosti ili naše duše nama samima. A za to nam upravo služi taj put samoporavka ili samoizlečenja, što pretpostavlja ne samo prekidanje izvora i povezanosti sa izvorom naše traume ili lošeg i negativnog iskustva, već jedan postupak i proces vraćanja sebi, da volimo sebe i sa onim dobrim našim osobinama, kao i sa onim drugim koje možda nisu nešto što bismo mi hteli da posedujemo u datom trenutku”, Dijana je zaključila ovu veoma višeslojnu i kompleksnu temu.

Na promociji je usledio i drugi deo muzičkog programa bas bariton Boris Martinović i pijanistkinja Jelena Popović Šiljeg priredili su dve modernije kompozicije – “Night and Day” čuvenog autora Kola Portera iz mjuzikla “Gay Divorce” (1932) i pesma „Some Enchanted Evening“ iz slavnog mjuzikla “South Pacific“ (1949) Ričarda Rodžersa.

ŽELIM DA MOJ ROMAN DOPRE DO SRCA MOJE PUBLIKE

Za sam kraj oficijalnog dela promocije romana, moderatorka i domaćin večeri Vanja Gavrovski želela je da sazna - kada čitalac sklopi korice knjige “Odjeci tišine”, šta bi Dijana volela da ostane u njegovom srcu. Koja je to ključna misao ili osećaj koji bi autorka volela da prenese sa sobom iz ove priče?

Dijana Elizabet Martinović je naglasila da bi želela da njen roman zaista prenese bar delić one emocije koje je ona imala kada ga je stvarala i naposletku čitala.

“Ne mogu ljudi da imaju uvek istu impresiju na ono što pročitaju, jer mi smo svi svetovi za sebe i reagujemo drugačije na sve što nas okružuje, pa tako i na pisanu reč. Međutim, želela bih zaista da moj roman dopre do srca moje publike i čitalaca, da pošalje jednu poruku na koji način, kakav odnos treba da imamo prema samom sebi. I da onako kako negujemo sebe, tako ćemo moći i da negujemo sve što nas okružuje i na taj način da utičemo na ceo svet koji nas okružuje”, zaključila je zvaničan deo promocije Dijana Elizabet Martinović.

Kasnije je usledio trenutak postavljanja veoma dragocenih pitanja od strane vrlo radoznale publike.

Tišina, dakle, odsustvo spoljašnjeg sveta, predstavlja zapravo dva pojma. Odjeci tišine često umeju da definišu našu sudbinu. Da li to možemo da shvatimo, smatramo da je tišina ustvari prekid i odmor?

“Često kada učimo muziku, onda smatramo da je pauza neka pauza, pa sad se na toj pauzi ništa ne dešava, onda se odmaramo, pa sad se spremamo za sledeću fazu. U principu je muzika isto što i note, to je sastavni deo muzičke priče i sastavni deo interpretacije koju mi pružamo publici. Znači, tišina nije odsustvo bistvovanja i odsustvo postojanja. Kroz roman i kroz moj način pristupa ovoj tematici, tišina je samo odsustvo one spoljašnje buke, spoljašnjeg sveta koji pokušava da utiče na nas često na načine koji nisu dobri za nas i da nas oblikuje po nekim svojim merilima koji nisu uvek nužno ono što je najbolje za nas i za naš razvoj”, odgovorila je Dijana na jedno od pitanja posetilaca.

“ODJECI TIŠINE” – TRILER BROJ JEDAN U KANADI!

Autorka je predstavila budućim čitaocima da je knjiga izvorno napisana na engleskom jeziku pod naslovom “Echoes of the Unspoken”, te je objavljena u junu mesecu ove godine u Njujorku, gde je kancelarija njenog izdavača “Waltersen & Brothers”. I knjiga je izuzetno veliki uspeh postigla na severnoameričkom tržištu.

Dijana je dodala da je početkom jula knjiga “Echoes of the Unspoken” postala triler broj jedan u Kanadi, kako joj je javila navedena američka izdavačka kuća.

“Knjiga je u Americi okarakterisana kao triler noar, ljubavni roman sa elementima trilera, zato što imamo u jednom trenutku i jedan pokušaj ubistva i tako... Ali dalje ne bih, moraćete sami da saznate”, ostala je zagonetna Dijana.

I publika je izuzetno dobro reagovala i na samu knjigu i na ovaj žanr, kako je objasnila Dijana i otkrila jednu važnu pojedinost. Naime, trenutno traju pregovori sa jednim holivudskim rediteljem sa kojim je njen supriug Boris Martinovich sarađivao ranije. Domaća publika gleda veoma popularnu TV seriju “Mornarički istražitelji” (NCIS - Naval Criminal Investigative Service), koja traje već 24 sezone, a na kojoj je taj režiser radio godinama.

Kako se reditelju serije veoma dopala knjiga, Dijana je trenutno pozvana da sa njegovim timom radi na scenariju prema romanu “Odjeci tišine”.

Tako da se Dijana i Boris nadaju da će krajem sledeće godine možda knjiga “Echoes of the Unspoken” biti ekranizovana za mali ili veliki ekran.

Dijana Elizabet Martinović je dodala da sa kućom “Waltersen & Brothers” sarađuje dugi niz godina, te da je “Odjeci tišine” već 12. knjiga koju je objavila, ali prvi roman. Ostale knjige na engleskom jeziku su veoma prodavane, cenjene i čitane, uglavnom iz domena psihologije ili edukativne iz sfere opere i pedagogije.

Jednu ženu iz publike zanimalo je na kom jeziku je izvorno pisan roman “Odjeci tišine”.

“Dok sam pisala, mislila sam na engleskom jeziku, jer ja već 10 godina pišem za američko tržište. Prosto razmišljam na taj način, poslovno sam vezana za Ameriku, tamo radim i tamo sarađujem, tamo mi se nalaze svi moji saradnici, pa mi je to nekako bio i prirodan put pisanja romana. Iskreno, nikada nisam o tome razmišljala na kom jeziku mi je lakše da pišem. Mislim da tu nema razlike kada pišem, barem kod mene, da li je to engleski jezik ili naš jezik. Original je engleski jezik. I inače, obično kada učimo strane jezike, onda svi profesori koji nas uče kažu da je jezik naučen onog trenutka kada počnemo da sanjamo na tom jeziku”, zaključila je Dijana Elizabet Martinović.

Kritike iz prestižnih svetskih medija o romanu “Odjeci tišine” dovoljno govore o kvalitetu dela:

“Zadivljujuća psihološka drama koja istražuje duboku čežnju, ličnu transformaciju i stvarnu cenu autentičnosti. Dijana Martinović dokazuje da se istinska transformacija dešava tek kada poslušamo lekcije sopstvene prošlosti” (New York Weekly)

“Roman koji nagrađuje pažnju i ostaje u mislima dugo nakon poslednje stranice. Autorka veruje tišini između svojih likova na isti način na koji operska diva veruje dugom tonu na sceni – da prenese ono što reči ne mogu” (The Bookish Elf Magazine).

Dakle, vidimo se na Sajmu knjiga u utorak, 27. oktobra na štandu izdavačke kuće “Nova Nova Poetika” na novom predstavljaju romana “Odjeci tišine” Dijane Elizabet Martinović.

(Telegraf.rs/Ivan Makragić)