• 13

Davorinu je bilo najvažnije biti čovek, Đoser je išao ispred svog vremena: Još 4 viteza Ex Yu rock-a

Samo je ono Sarajevo, kakvo je nekada bilo, moglo iznedriti Indexe

  • 13

Nekada davno, oni su sedeli na tronu. Ništa čudno, ako znamo da je tih godina na Olimpu naših duša zaselo njeno veličanstvo – muzika. Ovo je nastavak priče o tim "viteškim“ danima i vitezovima za mikrofonom.

U prošlom tekstu Dado Topić, Boris Aranđelović, Željko Bebek, Zlatko Pejaković i Ismet Kurtović upoređeni su sa vitezovima i to svaki posebnog reda, onog koji je dao karakterističnu crtu njihovom stvaralaštvu.. U ovom nastavku slede još četiri imena, uz napomenu da ovo nije nikakva lista i nikakvo poređenje njih samih. Na kraju krajeva, svi su oni veličine, sami za sebe.

DAVORIN POPOVIĆ "PJEVAČ" – VITEZ SUŠTINE

Kada malo bolje razmislim, samo je ono Sarajevo kakvo je nekada bilo, moglo iznedriti Indexe.

I Davorina.

Pjevača.

Jer kada ono Sarajevo, kakvo je nekada bilo, svom stanovniku podari takav nadimak, veću čast teško da ste mogli doživeti.

U vreme najveće slave Bijelog dugmeta govorilo se da su oni u toj zemlji, koje eto više i nema, bili prvi i najbolji.

Najbolji svugde, izuzev u Sarajevu.

Logično.

Jer, kako u Sarajevu možes biti bolji od Indexa i Pjevača?

Ne ide to.

I drugi su prošli kroz Indexe.

I ostavili svoj trag.

Ipak, magična trojka čitave priče jesu, Davorin, Bodo i Fadil.

Mnogi bendovi su imali tu sreću da u svojim redovima imaju nekog ko ume da oboji njihov saund.
Nije on morao biti neki magični virtouz, čak se nije morao ni preterano isticati, ali ipak, suštinski je „bojio“ saund.

Davorina sam oduvek tako doživljavao.

Nije previše mudrovao, uvek bi se držao onoga što je bitno, onoga što je suština.

I to bi „ispucao“ brzo i lako, u jednom dahu, što se kaže.

Obojio bi te pesme, onako kako to niko drugi ne bi mogao.

Makar da je i sto puta bolji od njega.

A potom bi odlazio da sa sarajevskom rajom divani o mnogim drugim stvarima.

Pa i o ljudskosti, između ostalog.

Jer to je Pjevaču možda bilo i najvažnije.

Biti čovek.

Nije neki grad onoliko veliki, koliko mu je broj stanovnika brojčano izražen.

To je samo tek puka statistika.

Grad je veliki, ako u njemu žive veliki ljudi.

Kao ono, kad su Indexi sa svojim Pjevačem hodali Sarajevom.

I učinili ga, tih godina, istinskim velegradom.

SERĐO BLAŽIĆ "ĐOSER" – VITEZ PROROK

Mogao bih ovu malu priču započeti pišući o Puli.

Ne bih pogrešio.

Jer malo je u ono vreme bilo gradova koji su iznedrili takve bendove, a da nisu bili republički centri.

Pored Pule, tu je i Kragujevac, i tu je negde priči kraj.

Mogao bih je započeti, pisanijem o godinama u kojim je nastalo Atomsko sklonište.

Opet bi to bilo sasvim u redu.

Behu to godine u kojima je punk bio sasvim nova i velika stvar.

Uostalom i „atomci“ su se na samom početku tako reklamirali.

Kao punk bend iz Pule.

Oni malo stariji, sigurno se sećaju.

Posle je to bilo pomalo i smešno, ali tako govore činjenice.

Ipak, činjenice govore i sledeće:

Pored jasne i precizne svirke Atomskog skloništa, suštinu njihovog uspeha činio je magični spoj stihova Boška Obradovića i boja glasa, odnosno manir, kojim je Serđo donosio te pesme.

Takva kolaboracija jednostavno je neponovljiva.

Jer to je patentirano u Puli, a takvi patenti mogli su biti upisani samo u jednom takvom, drevnom gradu.

I ma koliko su, u tom nekom relativno bezbrižnom vremenu za nas, Boškovi stihovi bili isuviše mračni, a većinska mladost iz tih godina mračnim stvarima nije želela da se bavi, kada bi začuli Đosera kako ih peva, uvek bi se makar za trenutak zamislili.

Danas znamo da je mnogo više pažnje trebalo obraćati na sve to.

No, kao što nema više ni Serđa ni Boška, tako je i jedno vreme otišlo u nepovrat.

Vreme, u kojem su njih dvojica sasvim proročki, bili ispred svog vremena.

Ali mnogi to u svoj svojoj bezbrižnosti nisu mogli da razumeju.

Stoga i jesmo tu gde smo.

JANEZ BONČINA "BENČ" – VITEZ GOSPODIN

Nekako je moje sećanje na prvi "susret“ sa Benčom, vezano za grupu Srce.

Za "Gvendolinu“.

Bila je to daleka 1972. godina, ali već tada Bončina je bio veteran jugoslovenske rock scene, s obzirom da je prethodno bio član (pevač i gitarista), cenjenih grupa Mladi Levi i The Generals.

Benča sam uvek doživljavao kao nekog engleskog gospodina.

Oduvek je bio okružen najboljima, a to je moglo značiti samo jedno – da je i on jedan od njih.

Jedan od najboljih.

Uostalom, ekipa muzičara sa kojom je, manje-više, sarađivao još od svojih prvih bendova, zaista je fascinantna: Petar Ugrin, Tihomir Pop Asanović, Čarli Novak, Ratko Divjak, Braco Doblekar…

Kakav pionirski red.

I dok su mnogi, s vremena na vreme, voleli da dižu malo prašine oko svojih karijera, Bončina je potpuno dostojanstveno i smireno plovio vodama ex YU scene.

Pevač, koji je sve svoje zadatke obavljao manirom rock plemića, pa i onda kada je formiranjem Septembara, tamo neke davne 1975. godine, zajedno sa svojom novom grupom brzo izbio u prvi plan, ostao je dostojanstven i odan – svojim uverenjima i svojoj muzici.

Uostalom, zar nije pevao:

"Svirali smo gitare, pevali na sav glas

Jedina prava ljubav, bila nam je muzika".

Ovim stihovima rečeno je sve i objašnjeno sve.

ZORAN BOŽINOVIĆ – VITEZ SANJAR

Mnogi su ga već zaboravili.

Ja nisam i ne mogu.

Jer kada prošetam već usnulim godinama moje mladosti, tamo negde, na jednom od najlepših ostrva duše, susretnem Pop mašinu.

I Zorana.

Nekako mi se oduvek činilo, da je Zoran toliko toga dao svojoj muzici, a zauzvrat dobio tako malo.

Gotovo pa sramno malo, u odnosu na činjenicu da je tih ranih sedamdesetih, Beograd u Pop mašini imao grupu na tragu jednih Cream ili Jimi Hendrix Experience.

Imao je grupu dostojnu svakog poštovanja.

Beskompromisnu, u mnogo čemu.

Zorana su zbog duge kose izbacili iz škole.

Nikada se nije vratio, nije je ni završio.

Z2JT2LsMY7A

Sa današnje distance tako nešto deluje kao glupost, ili u najmanju ruku smešno.

No tada nije bilo tako.

Bila je to stvar posvećenosti, stvar principa.

Samo što se principi na Balkanu, u najvećem broju slučajeva, skupo plaćaju.

Još nešto: u ovim godinama, oni koji se sećaju Zorana, uglavnom ga pominju kao gitaristu, što je sasvim u redu.

No ima i onih kojima je sasvim jasno o kakvom se velikom pevaču radilo.

Bio je to potencijal koji, čini se, nikada nije zasijao punim sjajem.

No takva su to vremena bila.

Dođete u studio na snimanje i ako malo odvrnete pojačalo ili vokalom dodirnete one više oktave, izbace vas napolje.

Kažu – unistićete im tehniku.

No ipak Zoran, od svojih snova nije tako lako odustajao.

A kada mu se učinilo da se njegovi nazori gotovo ni u čemu ne podudaraju sa okruženjem, tiho se povukao.

Tako je i otišao sa ovog sveta.

Tiho i viteški.

(Telegraf.rs/Rockomotiva/Goran Živanović)

Komentari

  • BOSNA

    Bila su to dobra, dobra stara vremena kojih se mnogi sa radoscu sjecaju. Drago mi je da sam odrastao tada uz velike legende od muzike do glume, takve se osobe vise neradjaju, danas je zivot od danas do sutra, mnogi postaju pjevaci uz pare i tijeko, mixanje glasa tehnikom i evo muzicara ali dugo netraju kao legende i njihov urodjeni talent.

  • Jacko

    Kao sto kaze naslov za Davorina ja najtacnije da je pre svega bio covek.

  • Raka

    Davorin legenda.

Preporuka sa Weba

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima