• 6

Bilja Krstić o svojoj karijeri, detinjstvu, Balaševiću... "Veoma je važno baviti se poslom koji jako volite"

, Telegraf

"Svuda u svetu je world music broj jedan, najmoćnija muzička industrija, ali ovde kod nas se mešaju babe i žabe, tako da niko ne zna ni šta je tradicija, ni šta je narodno"

  • 6
Bilja Krstić

Foto: ATA Images

Nije Bilja Krstić jedinstvena samo zbog toga što je bila deo verovatno najboljeg ženskog vokalnog trija koji je iznedrio Beograd. Ili što je bila uz Đoleta Balaševića dok je stvarao istoriju, pa je tako stvarala i svoju. Ili što je sa svojim Bistrikom, tako briljantno, širom sveta rasprostrla tananu dušu ovih naših balkanskih gudura. Ona je je jedinstvena i zbog toga što je u toj svojoj veličini toliko skromna. A skromnost najbolje stoji onima koji imaju najviše razloga da budu neskromni.

  • Možete li za sam početak ovog razgovora da se prisetite svog odrastanja u Nišu?

- Odrasla sam u mnogobrojnoj porodici. Moje tri sestre su mi od samog početka bile veoma dobri "muzički urednici" i svaka je vukla na svoju stranu, tako da sam još kao veoma mala bila upoznata sa raznim vrstama muzike. U to vreme čak sam imala i svoje muzičke idole. Nisu to bili domaći izvođači, volela sam neke "smešne" meksičke i španske pesme. U kući se stvarno slušalo sve, slušao se Radio Beograd, mama i tata su naravno, najviše voleli da slušaju Kseniju Cicvarić, Maru Đorđević i Cuneta Gojkovića, ali sam ja od svojih starijih sestara mnogo toga lepog naučila. Recimo, Mira je od domaćih izvođača volela Đorđa Marjanovića, to je bilo vreme onog njegovog bacanja sakoa, pa me je ona učila da pevam njegove pesme i da oponašam tu koreografiju. Uvela me je u svet festivala, San Remo se dosta gledao u našoj kući i slušale su se te kompozicije.

Bilja Krsić

Sestre, sleva Vera, Bilja, Mira i Ivanaka / Foto: Privatna arhiva

- Inače, vrlo brzo bi bile prepevane, pa smo te aktuelne hitove slušali u verziji naših pevača, na našem jeziku. Što se zabavne muzike tog vremena tiče, mnogo toga sam naučila baš od sestre Mire, dok je Ivanka više bila u nekom rock fazonu, njen dečko, a sada suprug, Sreta, je u to vreme imao grupu u Nišu, svirao je gitaru, tako da sam odlazila na prve igranke vrlo mlada, još za vreme osnovne škole. Tada sam prvi put i čula za te neke bendove, naravno, znala sam već za Bitlse i Stonse, ali sam preko Srete čula za Kridense, Mankise čak, i druge, pa mi je na taj način bila predstavljena ta jedna sasvim druga muzička strana.

Bilja Krstić

Bilja Krstić / Foto: Saša Strižak

- U kuću je tako, pored zabavne i narodne "ušetao" i rock i šta da kažem, osim da sam bila zaljubljena u rock muziku tog vremena. Treća sestra Vera ja baš - volela domaću scenu. Mnogo je volela Mikija Jevremovića, a obožavala je takođe Josipu Lisac i upravo je ona donela "Dnevnik jedne ljubavi", taj prvi, stvarno veliki LP, zaista fantastičan i po meni je to možda najbolja ploča koja se ikada pojavila na našim prostorima. Zahvaljujući njima imala sam širok izbor, odrastala sam uz raznovrsnu muziku, što mi je omogućilo da sama sebi odredim put, pa samim tim i da pronađem ono što se meni najviše dopada da slušam.

  • Za svaku veliku karijeru pored upornog rada i usavršavanja presudna je i nadarenost. Sa koje strane je došao Vaš pevački talenat?

- Talenat za pevanje sam nasledila od mame, to je sigurno. Kada je bila devojka, moja majka je, uz njenu rođenu sestru Branu, važila za jako dobru pevačicu. Njih dve su pozivali na razne proslave da bi pevale, uglavnom te neke stare tradiconale, "iz vika" što se kaže, to je bilo neko njihovo vreme. Majka je imala prodoran i jak glas, lepu boju, nešto poput naše čuvene Svetlane Stević, koja je pravi anđeo u tome što radi. Od nje sam sigurno nasledila i muzikalnost i glas, a ritmiku ipak više od tate, jer je on veoma lepo igrao, a sve ostalo od sestara. Važno je reći da je moje okruženje jako volelo muziku i ona se samim tim dosta i slušala.

  • Pohađali ste muzičku školu, a jedna komšinica je Vašoj majci rekla: "Neće se ona hleba najesti od tog klavira, bolje da je učila da svira harmoniku".

(smeh). Pa bilo je tu svašta, stvarno. Sedmdesetih godina, u srednjoj muzičkoj školi počela sam da pevam u "Horu mladih" i to mi je bilo potpuno otkrovenje, jako sam zavolela horsko pevanje. Pevala sam i u osnovnoj školi u horu, ali to iskustvo iz srednje škole mi je zaista mnogo značilo. Tu sam recimo prvi put pevala duhovnu muziku, koju nisam tako dobro poznavala. Kada sam upisala muzičku školu, mama i tata nisu bili baš oduševljeni. No to treba razumeti, ja sam iz radničke porodice i tu su roditelji uglavnom gledali da daju decu u neke škole koje će im posle omogućiti da se što brže zaposle, kako bi imali svoj hleb u rukama.

Bilja Krstić

Bilja Krstić / Foto: Privatna arhiva

- Sve u svemu, moji roditelji su bili zapanjeni kada su čuli da ću ja ipak da idem u muzičku školu, što je njima delovalo pomalo neozbiljno. Ja sam još kao dete lepo pevala i njima uopšte nije bilo jasno šta sad ja imam tu da učim da pevam, kad već to znam da radim. Ili da sviram, svejedno. I stvarno jeste bio fenomenalan taj komentar neše tetka Jevrosime iz komšiluka, koja je ustvari moju majku htela da oraspoloži i da joj da podršku: "Pa dobro, nemoj da se sekiraš, neka dete svira nešto. Mada, bilo bi bolje da svira harmoniku, imala bi više posla". Njoj je bilo na pameti da klavir ne može da se nosi nigde. Bilo je zaista raznih komentara, ali jako je važno i ja to stalno pominjem u mojim intervjuima, kako sam ja edukovala svoj komšiluk i koliko su oni zavoleli to horsko pevanje. Kada sam pevala na prvom festivalu sa horom, to je naravno bilo davno, tom prilikom čak su i televizor izneli ispred zgrade, skuvali kafu, sipali rakijicu i pažljivo pratili prenos.

  • Ubrzo su počeli da Vas podržavaju...

- Jeste, to je i najvažnije, ljudi su zaista to zavoleli. Neko iz njihovog komšiluka je nešto drugačije uradio u životu, pa im je to bilo zanimljivo. To su stvarno divne uspomene, a komšiluk je i u kasnijim godinama odlazio na horske svečanosti i kada ja više nisam bila tu. Ostala im je ta navika, bez obzira da li im se to dopadalo, ipak bi odlazili na te festivale.

  • Uporedo sa pohađanjem muzičke škole, pevanjem u horovima, postajete i član grupe Bubamare.

- Da, to je još dok sam bila u srednjoj školi u Nišu, vreme pred moj odlazak za Beograd i to je razlog što ja nažalost nisam snimila pesmu "Ajde Jano" koja je bila na njihovom prvom singliću. ("Ajde Jano"/"Suze na peronu", RTV Ljubljana, 1976.op. aut.) U toj postavi smo održavali probe, a imali smo i nekoliko koncerata.

Bilja Krstić

Iz srednjoškolskih dana, sa kumom Vukašinom koji je operski pevač u Kelnu / Foto: Privatna arhiva

- Dolazilo je dosta nas iz Niša. Tu je bio Ljubiša Jovanović, danas eminentni profesor flaute i naš renomirani flautista svetskog glasa. Zatim, Ćaba (Borivoje Mladenović Ćaba, op. aut.), kasnije direktor Muzičke škole u Nišu, u penziji je od pre mesec dana. Tu je bio i "Best", odnosno naš "Čupa", poznati bas gitarista (Zoran Radosavljević, prvi nadimak je dobio u Čačku gde je bio član grupe Dečaci sa Morave, a drugi u Nišu. Kasnije član Galije, op.aut.), zatim Slavica, (Slavica Grmuša, op. aut.) moja drugarica iz Srednje muzičke škole. Mi smo dolazili iz Niša, a Menda (Dragan Mišić Menda, gitarista i pevač, op. aut.) koji je predvodio bend i ostali, su naravno već bili tu, odnosno ta ekipa iz Leskovca koja je i oformila Bubamare. To je bila prva grupa gde smo imali neke, da kažem, profesionalne nastupe. Pre toga sam takođe bila član jedne grupe, ali vrlo kratko.

  • Nakon Srednje muzičke škole počinjete raditi u Negotinu na mestu profesora u tamošnjoj školi "Mokranjac".

- Položila sam prijemni ispit na Muzičkoj akademiji, ali kako moji roditelji nisu tada imali dovoljno sredstava da mi pomognu, dogovorili smo se, odnosno, to je bila tatina ideja, da ja ipak odem u Negotin. Jedan njegov poznanik je radio u tamošnjoj muzičkoj školi. To je uslovilo da sam morala sa redovnog studiranja da se prebacim na vanredno, ali morala sam da zaradim novac. Tu sam u Nižoj muzičkoj školi predavala solfeđo i klavir.

Bilja Krstić

Sutomore 1979. godina / Foto: Privatna arhiva

- Ono što je jako zanimljivo, jeste da sam ja tada bila jedva malo starija od onih koji su pohađali završne razrede te škole, pa sam se posle nastave sa njima i družila, šetali bi uveče na korzou zajedno. Bila sam im profa, ali istovremeno i drugarica. To je zaista bilo jedno divno iskustvo i moj prvi susret sa Vlasima i vlaškom muzikom koja mi se jako dopala. Sećam se takođe da sam imala generaciju neverovatno muzikalne dece, ti mali Vlasi su bili izuzetni pevači. Oni bi pričali na vlaškom, ja na srpskom, ali smo se lepo razumeli.

  • Kada ste definitivno došli u Beograd, vraćate se redovnom studiranju, ali se događaju i neke druge stvari, koje će u mnogome odrediti Vaš životni i profesionalni put.

- Prvu godinu sam obnovila, mnogo sam radila i to mi je oduzelo dosta dragocenog vremena. Imala sam uslov, možda sam i mogla da upišem drugu godinu, ali sam se dogovorila, odnosno savetovali su me profesori da upišem redovno prvu i da lepo krenem sve ispočetka. Naravno, tada već nije bio problem davati redovno ispite i bila sam super student. Moja radost je bila ogromna. San svakog muzičara u to vreme, ovde mislim na mlade koji su završili Srednju muzičku, jeste da se upiše na taj najprestižniji fakultet u zemlji.

Bilja Krstić

Bilja Krstić / Foto: ATA Images

- Ipak je to bila Jugoslavija, što je podrazumevalo da je i konkurencija bila jako velika. Dolazili su iz Slovenije, Bosne, Hrvatske, naravno i Makedonije. Kada sam se te prve godine upisala, samo je još njih nekoliko to uspelo iz te moje niške generacije i sama ta činjenica dovoljno govori, jako mi je to bilo važno. To mi je bio san i mojoj sreći nije bilo kraja kada sam taj prvi san ostvarila.

  • Mnogo toga se menja kada Vas je Vaš drug Dragan Miloradović nagovorio da odete na audiciju za vokalnu solistkinju u grupi Suncokret.

- Dragan je moj drug iz srednje škole i kada sam došla u Beograd on je bio uporan da negde pevam. Govorio bi: "Ma daj molim te, gde da ne pevaš, moraš pevati". U srednjoj školi smo zaista puno pevali i on me je i odveo na tu audiciju. I naravno, sad postoji ona priča kako me je Bora (Bora Đorđević, op. aut.) ispitivao na audiciji. Kada sam posle došla na prvu probu Suncokreta Sneška (Snežana Jandrlić, op. aut.) i Gorica (Gorica Popović, op. aut.), pričale su mi kako je Bora bio oduševljen kada se vratio sa te audicije: "Što sam našao jednu malu, zamislite, sve što otpevam ona iz cuga ponovi", bio je njegov komentar. Od samog početka bila sam zadužena za vokale, odnosno za vokalne aranžmane, jesmo mi to negde svi radili, ali nekako se najviše moj glas tu slušao. Imala sam utisak da su se moji iz Suncokreta malo pravili i važni, u stilu - pa imamo mi sada nekog sa Muzičke akademije, nekog ko je vrlo bitan.

  • Ko je zamenio Vesnu Rakočević u Suncokretu,Vi ili Gorica? Odnosno Gorica je već bila tu, kada ste Vi došli.

- Pre će biti da je Gorica zamenila Vesnu, jer ona je bila član Suncokreta pre mene, a ja sam došla kao treći vokal. Sneška je tu od samog početka.

  • Bora je koliko znam, bio poprilično strog šef, probe su bile obavezne i gotovo svakodnevne.

- Da, baš se radilo. Bora je bio vrlo ozbiljan kada su probe u pitanju. Mi smo uvežbali repertoar u pozorištu DADOV, tu su probe održavali i S vremena na vreme i još neke ekipe muzičara. Neću preterati ako kažem da smo imali najmanje četiri ili pet puta nedeljno probe i naravno, plus koncerte. Meni to jeste malo predstavljalo problem, zbog obaveza na akademiji, tako da sam ja stalno imala izgovore kada zakasnim na predavanje, kao, promašila sam grupu: "Jao profesore, izvinite, mislila sam da sam u drugoj grupi", izgovarala bih se, a naravno morala sam da dolazim zbog potpisa.

Bilja Krstić, Suncokret

Bilja Krstić u Suncokretu / Foto: Privatna arhiva

- Bora zaista nije imao milosti u tom smislu. Naravno, on je gledao da svima ugodi, što se samog rasporeda tiče, ali kod mene je bio problem jer sam imala i tu individualnu nastavu, klavir, dirigovanje, zatim partituru itd. Nije bilo jednostavno, ali snalazila sam se. Tada sam živela u Rakovici, kod tetke, tatine rođene sestre i već u pet sati izutra bih kretala na akademiju, sa radnicima koji idu na posao, u šest bih tamo stigla i tu nađem slobodnu sobu da bih mogla da vežbam klavir, partiture i sve ono što već imamo. Od osam sati počinju predavanja, koja traju negde do jedan popodne, da bi nakon pauze počinjala individualna nastava. Sada kada razmislim i ne znam kako sam uspela da sve to uskladim, ali to mi je svakako najlepši period u Beogradu, sam taj dolazak i pevanje u grupi Suncokret. Mi smo i danas u kontaktu, jako smo vezani, kao porodica neka. Ova nova tehnologija nam je omogućila da se čujemo i dopisujemo svakodnevno, imamo viber grupu i non stop smo na vezi i to mi zaista prija.

Bilja Krstić, Suncokret

Suncokret / Foto: Privatna arhiva

  • Kada ste Vi došli u Sucokret, grupa je imala jedan snimljen singl, sa pesmama "Kara Mustafa" i "Moje tuge". Bora je pesmu "Moje tuge" napisao jako mlad, sa nekih petnaestak godina, što pokazuje o kakvom autoru je reč.

- Meni je to prelepa pesma. Mi imamo stvarno nekoliko autora na koje možemo da budemo ponosni, a Bora je tu svakako izuzetan. Izuzetan. Možda neko može sada da pomisli, Bilja ovo govori zato što je pevala u Suncokretu, ali to je zaista moje mišljenje. Interesntno je da smo mi tek nakon Suncokreta, otkrili da smo bliski rođaci. Naši koreni su iz Crvenog brega, moj i njegov deda su braća od stričeva.

  • Godine 1977. Suncokret objavljuje album "Moje bube". Meni ta ploča i dan-danas "miriše" na bezbrižnost, na ljubav... Atmosfera te ploče je očaravajuća.

- Pa jeste. Mnogo volim tu ploču. Ono što je Suncokret činilo posebnim... mi smo bili stvarno savršeni u tim obradama i višeglasnom pevanju. Malo je bendova koji su na taj način radili. Grupa S vremena na vreme je imala sličan pristup pesmama. Neverovatno je, ali nas su uvek pozivali na te rok festivale, uvek smo bili predgrupa takvim bendovima. Koliko puta smo samo bili predgrupa Teškoj industriji ili Parnom valjku! Voleli su da pevamo sa njima jer smo mi imali tu neku, da kažem, malo više rokersku energiju, a bili smo akustičari. Ta tri ženska vokala su, uz Borine divne tekstove, zaista krasila Suncokret i to smo maksimalno koristili, ljudi su to jako voleli.

Bilja Krstić, Suncokret

Suncokret / Foto: Privatna arhiva

  • Sklon sam tvrdnji da je to najbolji ženski vokalni trio koji je ikada iznedrio Beograd.

- Pa lepo je čuti tako nešto. Nas tri smo se odlično slagale, imale smo neverovatno različite boje, ali kada zapevamo savršeno smo funkcionisale. Gorica je bila kontra alt, Sneška, naravno, lead vokal, a ja sam uglavnom najviše pevala u onim gornjim lagama, harmonski je to tako trebalo napraviti, tako da smo Gorica i ja jako lepo "bojili" tu Sneškinu glavnu vokalnu liniju.

  • Nakon samo jedne godine od izlaska albuma, počinju i prve nesuglasice unutar benda. Da li je tačno da je sve počelo time što grupa nije htela da prihvati Borinu novu pesmu "Lutka sa naslovne strane"?

- Tačno je da je Bora doneo tu pesmu i nama se u tom trenutku učinilo da to uopšte ne bi odgovaralo grupi Suncokret. To je, činilo nam se, za ono vreme bila avangarda. Neosporno je da je to bila odlična pesma, ali mi tada nismo prepoznali da bi to mogla biti pesma za nas, što je sa druge strane, možda i bilo fenomenalno, jer kako bi Bora inače napravio jednu takvu savršenu karijeru. Njemu su se potom ipak otvorila prava vrata i to su ti neki "putokazi" koje je Bora prepoznao. On je toliko bio uporan da se ta pesma radi, a mi smo svi bili kao: "Jao, pa nije to pesma za nas, daj nam neku nežnu pesmu, nešto kao što smo i do tada pevali". Međutim, Bora ne samo da je imao sluha za vreme u kome smo se nalazili, već je negde i ispred vremena išao. Tako da nažalost, mi to nismo prepoznali.

  • Potom ste se Bora i Vi, na predlog Pece Popovića, pridružili Đoletu Balaševiću u grupi Rani mraz. To je bilo baš pred samo snimanje singla "Računajte na nas".

- Tačno tako. Sećam se da smo tu pesmu snimali ovde u Beogradu u studiju Tome Milakovića, u to vreme je tu inače dosta muzičara snimalo. Peca nas je odveo u studio i mi smo to snimili, u grupi je tada još uvek bila i Verica Todorović. To je bio mart '78. a već na leto smo uzeli učešće na "Splitskom festivalu", gde smo to promovisali. PGP je tada baš lepo organizovao promociju, ali mi smo imali tek nekoliko zajedničkih pesama, što znači da još uvek nismo mogli da držimo koncerte.

Bilja Krstić, Rani mraz

Đorđe Balašević i Bilja Krstić na koncertu 1979. godine / Foto: Privatna arhiva

- Međutim, Bora je imao neke svoje pesme, Đole svoje, pa smo se tako malo "vadili" u početku, ali je sve to jako kratko trajalo, samo to  leto. Bora je prvi izašao iz Ranog mraza, jednostavno, njih dvojica su zaista bili veliki autori, pritom, veoma različitih senzibiliteta. Više puta sam ponovila da je muzička scena zaista puno dobila time što oni nisu ostali zajedno. Napravili su zaista fantastične karijere i na taj način i pokazali da bi bilo veoma teško da tako veliki i jaki autori funkcionišu u jednom bendu.

  • Sa Đoletom ste, pored ovog pomenutog, snimili još nekoliko singlova i dva albuma.
Bilja Krstić, Rani mraz

Bilja i Đole / Foto: Privatna arhiva

- Da, "Život je more", "Oprosti mi Katrin, "Moja draga sad je u Japanu" i "Panonski mornar". To je što se singlova tiče. A kada su albumi u pitanju, tu je naravno prvi - "Mojoj mami umesto maturske slike u izlogu", to smo samo Đole i ja snimali, kada su vokali u pitanju i tu je veliki i fantastičan pečat dao Josip Boček. Uradio je stvarno fenomenalne aranžmane, ali ne samo to. Napravio je time jedan dobar put Đoletu koji ga je mnogo voleo, uostalom, svi znama kakav je Joza, ne samo gitarista, već i aranžerista. On nam je zaista bio velika podrška u radu i to je bilo stvarno dragoceno iskustvo. Takođe sam snimala i LP "Odlazi cirkus", na kome se nalazi nova verzija pesme "Život je more", potom "Mirka", "Pa dobro gde si ti", "Priča o Vasi Ladačkom" itd.

Bilja Krstić, Rani mraz

Rani mraz / Foto: Saša Strižak

  • Na festivalu u Splitu '79. godine, osvajate prvo mesto sa kompozicijom "Panonski mornar". Propozicije su nalagale da pesme govore o moru, ali je Đole na sebi svojstven i potpuno genijalan način pevao o svom, "Panonskom moru".

- Ja tada nisam mogla da putujem u Split zbog obaveza i bilo mi je žao zbog toga, ali sam snimila taj singl i ispratila Đoleta. Bila sam presrećna, naravno, kada smo pobedili sa tom pesmom, ipak sam učestvovala u tome i dala neki doprinos na samom snimku.

Bilja Krstić, Rani mraz

Rani mraz / Foto: Saša Strižak

- U vremenu nastanka albuma "Odlazi cirkus", bilo je vidljivo Đoletovo poprilično razočaranje estradom, odnosno šou biznisom i tu se negde već nazire kraj Ranog mraza, pa se i Vi i on krećete solo vodama.

- Đole je nakon tog albuma otišao na odsluženje vojnog roka, a nedugo potom ja sam se udala, nekako se sve tako namestilo. On je čak u tom nekom trenutku i napravio taj LP "Odlazi cirkus", jer nije bio sasvim siguran, da li bi i dalje radio. Dakle, upravo ovo o čemu si pričao. On je živeo jednim potpuno drugačijim životom i nikako nije želeo da sve to negde izgubi, jer ipak estrada zahteva jedan drugačiji rad, stalnu prisutnost, pa se samim tim gubi se ta neka intima. Nemoj me držati za reč, ali mislim da je upravo i hteo da snimimo "Odlazi cirkus", da bi potom razmislio da li uopšte da nastavi sa radom ili ne. On mi je potom napravio tu prvu ploču, nagovarali su me i on i Boček da nastavim sa pevanjem, govorili su da ne smem prekinuti.

  • Vaš prvi solo album je "Prevari večeras svoje društvo sa mnom".

- To mi je mnogo draga ploča. Taj album ije izašao u vreme kada mu nije bilo vreme, jer je tada već uveliko krenuo novi talas, a to je bio jedan fenomenalan kantri album, ili još tačnije kantri-pop. Sa tom pločom sam krenula u solo vode, mada sam celog života volela da pevam bek vokale. Ja sam jedna od retkih koja i dan-danas voli da nasnimi sebi sve vokale, to mi je jako zanimljivo. I ranije sam mnogo volela to da pevam, pa je tako ostalo i dan-danas.

  • Na drugom albumu "Iz unutrašnjeg džepa" već proširujete krug saradnika. Tu su Kornelije Kovač, Zoran Radetić, Bajaga, Krstić i Šaper iz Idola ali i Dušan Mihailović "Dr Spira", koji je autor fenomenalne kompozicije "Prvi sneg"...

- Jeste, Spira je autor te čuvene pesme, najlepšeg bluza. Više je Bata Kovač okupio sve te autore, neko od njih je radio na tekstu, neko na muzici. Ta ekipa je bila sjajna i mnogo mi je pomogla tada, uživala sam zaista, jer to su bila veoma značajna imena naše muzičke scene. Ima tu jedna zanimljivost. Nismo znali kako da damo naziv albumu, a tada je slučajno iz vojske, u Beograd, na kratko došao Neša "Leptir" (Nenad Radulović, pevač i vođa grupe Poslednja igra leptira, op. aut) i prilikom susreta sa njim pitamo ga kako da damo ime albumu. "Ma ne mora po pesmi", kaže on. " Neka bude nešto lično, kao neka lična karta" i vadeći svoju ličnu kartu, kaže: "Evo neka bude - iz unutrašnjeg džepa".

  • Da se dotaknemo i trećeg albuma na kome je producent bio Saša Lokner. On je nazvan jednostavno - "Bilja".

- Sa Saletom je stvarno bilo pravo uživanje raditi. On je neverovatan. U to vreme je bio dosta mlad, a toliko toga je postigao i jako lepe aranžmane je radio i potpuno je dao neki svoj pečat. Izuzetno je muzikalan, odličan poznavalac raznih žanrova i aranžmane zaista radi fantastično.

  • Na ovoj ploči saradnici su Vam Bata Zlatković i Radoman Kanjevac. S obzirom da je Bata Nišlija, a Kanjevac, dugogodišnji saradnik Galije, vuče to na neku "nišku varijantu".
Bilja Krstić

Bilja Krstić / Foto: Miloš Šarović

- Da, ustvari sve je krenulo od Kanjevca. Mi smo u radiju radili, pa se on sa Batom dogovarao da mi naprave nekoliko pesama za album i tako je počelo. Napravili smo ekipu, tu je i Dejan Grujić dao odlične pesme, pa Žika Bajagin (Žika Milenković, op. aut.), koji je sa svojim "Babama" tada već pravio neke svoje pesme, pa je kompoziciju koju je namenio svojoj grupi ipak dao meni, a napisao je i odgovarajući tekst. Nikola Čuturilo je na tom albumu uradio obradu jedne odlične dečje pesme pod nazivom "Krokodil Gena", to je jedna stara, ruska dečja pesma, ali on je to zaista fenomenalno uradio i izvodila sam je tada na nastupima, ljudi su je baš voleli.

  • Snimili ste album "Loptom do zvezda" sa dečjim pesmama. O tome se malo zna. Meni je to zanimljivo jer je taj album radio moj prijatelj Bane Zarin.

- Uzeli ste mi reč iz usta. Htela sam da kažem da je Bane zaista neverovatan. On je obeležio i našu generaciju akustičara, bez njega se ništa nije sviralo. Često je i u Suncokretu svirao, pomagao nam je. Sa njim imam jednu divnu saradnju, mnogo smo radili upravo kroz te dečje programe. Neko vreme, nakon moje udaje, dosta smo bili angažovani u Dečjem kulturnom centru, odnosno u tadašnjem Domu pionira, radili smo neke divne dečje predstave gde je uglavnom Bane komponovao svu muziku. Za ovaj LP je značajno to što je Bane tu komponovao na tekstove naših poznatih pesnika. Bio je to jedan odličan izbor, ploču je objavio PGP i žao mi je što to nikada nije reizdato jer mislim da su to baš dobre pesme, bilo bi dobro da ovi današnji klinci čuju kako su se nekada radila ta dečja muzika.

  • Šta vas je opredelilo da osnujete Bistrik? Da li je to sve veća prisutnost world music u svetu ili je to Vaša dugogodišnja opčinjenost našom izvornom, narodnom muzikom? Koliko Vam je značilo ono što su u tom trenutku radile Bugarka Stevka Sabatinova i Mađarica Marta Šebešćen?

- Od toga je sve i krenulo. Kada sam ih prvi put čula, u svetu je world music već postojao, ali kod nas, nažalost, nije bio toliko popularan. No ne treba da zaboravimo da se naša world music scena rodila još 1982. godine i to sa radovima Lale Kovačeva, Nenada Jelića, Vojina Draškocija, Miloša Petrovića. Tada su pevale Paganke, a kasnije već i Hazari iz Niša. Oni su preteča onoga što su kasnije počeli da rade i Sanja Ilić sa Balkanikom i Trkulja i ja, pa i Paja Aksentijević. Hoću da kažem da je postojala ta scena kod nas, ali nije bila prepoznata na taj način kao u svetu.

  • Dragomir Milenković Joga, kompozitor, gitarista i vođa Hazara, dobio je ove godine nagradu od GODUM-a za "Kalčine priče", najemitovaniju džez kompoziciju na radiju 2020. godine.

- To je divno što se neko setio da nagradi čoveka koji je mnogo toga uradio za ovu muzičku scenu. To u vezi nagrade sam i ja čula, mnogo mi je drago zbog toga i bio bi red da se napravi reizdanje svih njihovih albuma. Joga ima jako zanimljive CD-ove koje je objavio, tu ima mnogo dobre muzike, odličan je poznavalac, kako te stilistike i ne samo naše narodne muzike, već on sve to mnogo šire prati, sa raznih aspekata.

Bilja Krstić Bistrik

Bilja Krstić i Bistrik / Foto: Mićo Ćaldović

- Treba reći da je uvek bila prisutna ta neka naklonost muzičara ka tradicionalnoj muzici u raznim žanrovima. Duško Gojković i Bubiša Simić, odnosno džez orkestar, svirali suetno teme. Taj neki dalji nastavak je world music scena 2000-te, koja je tada bila i najjača, ili možda malo ranije, pojavom braće Teofilović. Tu je bila i Vasilisa, a kasnije i "Biber", "Teodulija", "Vrelo" itd, da nekog ne preskočim. Činjenica je da je tradicionalna muzika u svim periodima bila svima nama velika inspiracija i jedan dobar izbor i rekla bih osnova, za taj neki savremeni vid obrade. Ona je uvek imala neko svoje mesto, samo što je, nekako mi se čini, najprepoznatljivija bila od 2000-te godine. Mada, mislim da je sada već malo zaboravljena, svuda u svetu world music je broj jedan, najmoćnija muzička industrija, ali ovde kod nas mešaju se babe i žabe, tako da niko ne zna ni šta je tradicija, ni šta je narodno. To poistovećuju sa nekim pevačima koji se bave nekom potpuno drugom muzičkom matricom, kao što je turbo folk itd.

  • Sa Bistrikom ste proputovali svet. Slažete li se da je ovo podneblje jedno od onih sa najlepšom i najraznovrsnijom izvornom muzikom? Kad kažem ovo podneblje, ne mislim isključivo na Srbiju, već mnogo šire, na Makedoniju, Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku...

- Kako da ne. Uopšte, ne moramo da pričamo o tome da li je Balkan neka najlepša "šarenica". Na ovom potezu ovde toliko imamo sličnosti, koristimo slične ili iste instrumente u tradicionalnoj muzici. Možemo jednu pesmu koju pevamo kod nas da nađemo i u Makedoniji, tamo se peva na makedonskom, ili obrnuto. Mi smo bili kao neka velika porodica. I to se oseća i dan-danas koliko imamo tu neku zajedničku nit koja nas povezuje. Da li su to melodije, ritmovi, instrumenti, potpuno je svejedno. I to je taj zvuk koji nikako ne može da se zaboravi, zato što je vrlo zanimljiv. Tu imaju neke ritmičke podele koje se samo ovde mogu naći, u Makedoniji, u Vranju, u Bugarskoj, dakle ritmovi koji su božanstveni i veoma zanimljivi stranim slušaocima.

Bilja Krstić Bistrik

Bilja Krstić i Bistrik / Foto: Mićo Ćaldović

  • Tu ima ona čuvena priča, kada ste u Brazilu izvodili "Kalajdžijsko kolo".

- Čovek koji je tamo non-stop trčao za nama bio je muzičar i uvek je nešto hteo da izbroji. Mi smo tu pevali "Kalajdžijsko kolo" u 11/8, a on je stalno pitao - jao da li je ovo dobro, da li on to dobro lupa, jel' to tako treba? Bio je potpuno fasciniran tim našim ritmovima, a u koncertnom programu mi smo, pored naših, imali dosta makedonskih i bugarskih pesama i to je nešto što je njima bilo mnogo zanimljivo. Ipak smo mi njima jedna daleka tradicija, kao što su i oni nama. Otprilike, kao što je i nama zanimljivo kada slušamo te lepe brazilske ritmove.

  • Vaš prvi album "Bistrik" odmah skreće pažnju publike. Saradnici prilikom realizacije su uglavnom sa Muzičke akademije, ali Ljuba Ninković i Branko Isaković su bili možda i najvažniji u tom periodu Vašeg rada.

- Na početku sigurno da. Ljuba i Branko su pre toga već dosta zajedno radili. Ljuba i ja smo se često sretali u hodnicima Radio Beograda gde smo radili i kad god se vidimo, onako u prolazu, uvek otpevamo nešto jedno drugom. Ja sam često volela njemu da pevam jer znam da je on dosta slušao i poznavao tu neku world music scenu. On je to obožavao i ja kad prođem pored njega otpevam mu neku vlašku pesmu ili neko Vranje da bi jedom rekao - "Ma daj, Biljka, da uradimo nešto, mnogo je lepo to što pevaš".

- I tako je i krenula ta saradnja, pre bombardovanja smo započeli taj neki proces rada, da bi nas potom bombardovanje zaustavilo, pa smo krajem 2000. godine objavili prvi album "Bistrik". Znači, u tom trenutku to je bio naziv albuma, a sam bend je oformljen kasnije, 2001. godine, u junu mesecu. Kada je izašao album, toliko je bilo interesovanja, odjednom su počeli stizati pozivi i za "Budva grad teatar", "Duhovne svečanosti" itd. Time se ukazala potreba da napravimo bend i tako smo krenuli sa koncertima. U prvoj godini imali smo koncert u Sava centru sa jedanaest pesama, koje smo ponavljali i produžavali, ali smo bili i u Brazilu, u Salvadoru, na najvećem svetskom sajmu umetnosti.

  • Koliko Vam je, u toj nekoj široj afirmaciji benda Bistrik pomoglo učešće u filmu "Zona Zamfirova?

- To jeste bila odskočna daska za taj neki širi publicitet. Mi smo tada imali neku svoju publiku jer je to bilo veoma zanimljivo i nešto novo, a film je bio odličan marketing. Znamo da je to najgledaniji film svih vremena, a te pesme su i proslavile film, a i obrnuto. To je bila jedna mnogo dobra kombinacija, jer prvi put su tako obrađene pesme iz naših krajeva i upotrebljene u filmu na taj način.

  • Vaša izdanja su odmah privukla pažnju i inostranih izdavača.

- Za naše tržište prvi album je objavila Energija, jedna nova firma u to vreme, a u Grčkoj je to licencno objavio Virgin, odnosno V2, "podsestra" Virgin Records. Prvo izdanje V2 bila je kompozicija "Sex Bomb" Toma Džonsa, što znaći da je to bio ugledni izdavač. Drugi album "Zapisi" je objavljen samo za naše tržište i u okruženju, nikada nije objavljen licencno. Film je naprosto bio toliko dominantan, to jedno, a drugo, ugovori koje smo imali sprečavali su nas da to objavimo na inostranom tržištu.

- Međutim, treći album "Tarpoš" koji je nazvan po ženskoj kapi koja je nošena negde do 1804. godine, već je objavljen vani. Takav naziv albuma je imao i neko preneseno značenje, u smislu da smo mi pod tu kapu stavili sve bisere tradicionalne narodne muzike. To smo napravili kao jedan album u kome smo objedinili sve što smo do tada radili. Krenuli smo od "Bistrika", znači od izvora, pa potom "Zapisi", znači notni i tonski zapisi i treće, ta kapa pod koju smo sve to stavili. Na taj način smo sva ta tri albuma zaokružili u jednu celinu.

  • "Zona Zamfirova" nije jedini film za koji ste pisali muziku. Tu su i "Branio sam Mladu Bosnu", zatim serija "Šesto čulo" i sada vema aktuelna "Crna svadba".

- Prvi put sam se pojavila u nekom filmu još sa grupom Suncokret, mislim da je naziv filma bio "Nije nego". Tu smo pevali i to nam je bilo prvo iskustvo te vrste. "Zona Zamfirova" nam je bila jako zanimljiva, tu sam glumila pevačicu Ajšu, šta bi drugo nego pevačicu, ali zanimljivo je da tu nisam imala tekst uopšte već samo deo sa pevanjem koji je sniman u kafani.

  • Da Vam je ponuđen tekst, da li biste to prihvatili?

- Prihvatila bih zato što je to govorno područje koje meni odgovara i ne bih tu omanula u akcentu i u dikciji. Šalu na stranu, to je bilo jedno odlično iskustvo sa Šotrom, brzo se snimalo. Grupa Bistrik je u to vreme mnogo radila i dosta smo u to vreme gostovali na tim stranim festivalima. Ima jedna anegdota iz tog vremena. Mi smo se vraćali sa koncerta u Skoplju i ja sam ostala u Nišu, da bih snimila te scene za film. Međutim, nismo imali kompletnu matricu, već smo samo uspeli da napravimo neki demo snimak, sa kojim sam praktično i snimila sve te scene, zatim sam sela u kola i otišla u Beograd, odnosno direktno u studio "Košutnjak", gde je Miki Stanojević uveliko završavao aranžmane za "Zonu Zamfirovu". Stigla sam kasno uveče i onako umorna ispred studija zaspim...

  • To je ona čuvena klupa...

- Jeste, ja zaspim na klupi onako umorna i mene bude u tri noću i Miki kaže: "Hajde brzo, moraš da pevaš". Tri sata noću je bilo, odmah sam pomislila kako ću to sad otpevati, ali kad sam ušla, sve četiri pesme otpevala sam iz cuga. U pet sati izutra smo se spakovali i pravac Severna Italija, imali smo tamo nastup na festivalu.

Bilja Krstić Bistrik

Bilja Krstić i Bistrik / Foto: Mićo Ćaldović

  • Sama ta činjenica da ste bili profesor u Negotinu i da ste istraživali to muzičko podneblje Vam je verovatno pomogla oko pisanja muzike za seriju "Crna svadba".

- Kada smo Miki Stanojević i ja otišli na taj prvi dogovor, već smo pročitali scenario koji je bio fantastičan, izuzetan, i to je ono što nas je ponelo. U prvom trenutku smo mislili da ćemo uglavnom koristiti te neke vlaške pesme, vlaške motive itd. Međutim, kada smo radili tu najavnu špicu ona nas je odvela na neku drugu stranu. Ustvari, odvela nas je na pravi put. Ova muzika više oslikava neki unutrašnji život tih likova, Mitra koga igra Slavko Štimac, zatim Nataše psihološkinje itd. Naša muzika je tu više postala atmosferična, sa nekim zanimljivim zvučnim detaljima, onako široko, mistično, napeto.

- Uostalom i sama tema nas je vodila na tu stranu. Naravno, ima i tih vlaških motiva, ne previše, ali sasvim dovoljno da se neki detalj provuče kroz seriju. I mnogo sam ponosna zbog toga, zato što nismo išli na tu neku prvu loptu, u smislu, glavna tema se dešava u okolini Negotina i hajde da sad sve bude vlaški. Ja tu muziku obožavam, to znaš i sam, ali mislim da smo našli odličnu meru i potpuno preneli jednu novu energiju, impresiju i te neke emocije, upravo za ovu priču koja beleži svedočanstvo o tom istinitom, teškom događaju.

  • Dokle ste stigli sa snimanjem novog albuma?

- Zbog toga što smo cele prošle godine puno radili prekinuli smo snimanje našeg albuma, dosta smo se posvetili seriji. Punih sedam meseci smo samo radili muziku za "Crnu svadbu". Nedavno smo nastavili snimanje, tu smo pri kraju, malo kasnimo. Mislili smo da će do kraja novembra sve biti završeno kako bi se album pojavio oko 15. decembra. To nam je značajan datum, jer upravo je tada objavljen naš prvi album "Bistrik". Ali ako ne stignemo, sledeći datum je u januaru za Božić.

  • Snimljen je i dokumentarni film "Bistrik". Kada će biti premijera?

- Baš sam ovih dana pričala sa Silvanom Grujić, muzičkom urednicom sa RTS-a, gde će se film premijerno emitovati. Oni će nam tačno javiti datum, ali to će biti između 16. i 19. decembra.

  • Majka ste i baka. Imate ćerke Milicu i Lenku i unuku Nou. Interesuje me kako gledate na taj odnos porodica-posao? Svedoci smo kako mnogi danas sve podređuju poslu, pravdajući se kako je to razlog što ne mogu da se ostvare kao roditelji, da se posvete porodici. Ja sam opet mišljenja da je porodica glavni oslonac i stub svake uspešne karijere.

- Ja mislim da nema veće sreće za ženu da u svom životu zaista ima priliku da postane majka, da postane baka, mislim da je to nekako vrhunac svega i na taj način sve dobija neki životni smisao. Važno je da se bavite poslom koji jako volite i koji vas ispunjava, a uz to da imate porodicu koja vam je zaista broj jedan. U tom slučaju čini mi se, da se sve ovo što se zove poslom, lakše i lepše radi. Mislim da sam u mom životu zaista imala tu sreću da se na tim raznim poljima dobro osećam, a posebno na onom najvažnijem polju za svaku ženu.

(Telegraf.rs)

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Jelena Jevtic

    Super je intervju i Bilja je super pevacica

    0
    0

    Podelite komentar

  • Zoran

    Pozdrav za Bilju i Ruzu Rudic.

    1
    0

    Podelite komentar

  • Biljana Krstic

    Hvala dragom Goranu, bilo mi je veliko zadovoljstvo. …vratiti se u proslost i dozvati sve te lepe slike i setiti se svih divnih ljudi koji su obogatili moj zivot.

    9
    0

    Podelite komentar

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima