Vincent van Gog i Don MekLin: Pesma koja nosi odsjaj neuzvraćene ljubavi

Foto: Profimedia/Erik Kabik Photography/MPI / Capital pictures, Wikimedia/Art Institute of Chicago/Vincent van Gogh

Postoje ljudi koji su već svojim rođenjem predodređeni da budu gubitnici. Genijalni, ali ipak - gubitinici. No ipak, kada se baci pogled iza horizonta njihovih nesrećnih života, shvatite kako su baš oni suštinski bili potrebni ovom svetu. Svetu, koji nikakve milosti nije imao za njih.

Vincent van Gogh je nakon jedne žestoke raspravke sa Polom Gogenom (Paul Gauguin), potuno van sebe, odsekao komad svog levog uha i odneo ga jednoj ženi koja je živela u bordelu. Ako ste pomislili da je to uradio zaslepljen neuzvraćenom ljubavi, prevarili ste se. Vincent je to učinio iz potpunog očaja i nemoći.

Preporučujemo

„Autoportret sa povijenim uhom“, Vinsent van Gog, januar 1889. u Arlu. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/The Courtauld Institute of Art

U to vreme boravio je na jugu Francuske, očaran bojama tamošnje prirode i nezadrživom željom da baš tu, stvori slikarsku koloniju. Ali, avaj! Ono što je on video, drugi nisu. Nije uspeo u svojoj nameri.

Njegov brat Teo, nekako je ubedio velikog Gogena da prihvati poziv, pa se tako jedino on došao u Arl, grad koji se nalazio u Provansi, na Azurnoj obali. Tu je sa Vincentom proveo devet nedelja, u razgovorima, svađama i slikanju tamošnjih fantastičnih krajolika. Na kraju, shvativši da ni sa tim jednim jedinim čovekom, koji se uopšte i odazvao njegovom pozivu, ne može uspostaviti toliko željenu komunikaciju, Vincent sa parčetom svog uha u ruci, odlazi u bordel, kod žene koja ga zgrožena njegovim postupkom posle žucne svađe izbacuje napolje.

Sutradan ga je policija pronašla i sprovela u bolnicu. No duboka depresija već je uzimala zamah. Jednog nedeljnog predvečerja, 1890. godine, izašao je u polja, naslonio svoj štafelaj na stog slame, i pucao sebi u grudi.

Od siline udara, pao je.

Ipak, pridigao se i teturajući se i nanovo padajući, nekako se dovukao do hotela, u kome je odseo, nikom ne govoreći ništa. Nije se to moglo sakriti, ali sutradan naveče postaje jasno da su sve nade doktora bile uzaludne. Umro je, pušeći svoju lulu od koje nije želeo da se odvoji ni u tim poslednjim trenucima.

Osam decenija nakon toga, trubadur sa reke Hudson po imenu Don MekLin (Don McLean), posmatrajući zvezdano nebo nad rekom, piše dve pesme svog života. Paradoksalno - obe su o smrti. "American Pie", govori o danu kada je "muzika umrla", a "Vincent" o onima koji su došli na ovaj svet da bi ga učinili boljim i otišli sa njega, uskraćeni makar za najmanji delić onoga što su mu podarili.

MekLin nikada nije uspeo da ponovi uspeh svog drugog albuma, na kome se nalaze ove dve kompozicije. I dok sve alegorije prve pesme, ni dan-danas nisu do kraja razjašnjene, a MekLin uporno odbija da pomogne, "Vincent" je najdirljivije moguće imaginarno "pismo" koje je Teo uputio svom voljenom bratu. Pismo istine i smisla onih života koji ovaj svet guraju napred, a za uzvrat ne dobijaju ništa.

Ali tako su neke stvari ustrojene na ovoj našoj planeti. Takvim životima dodeljena je uloga da ljubav šalju samo ispred sebe. Bez nadoknade i zadrške. Onako kako to roditelji rade, kada su njihova deca u pitanju.

Kažu da niko ne može pogoditi sve boje prirode. Vincent Van Gogh je na neki čudesan i nerazumljiv način, na svojim platnima, te boje učinio jos veličanstvenijim nego što one zaista i jesu na tim ezoteričnim obzorima Provanse. A Don MekLin je svojim snenim glasom kojim "govori" tu potresnu priču, ustreptalom gitarom i harmonijama koje se lepe za dušu poput najdublje istine koja se samo u očima da pročitati, učinio i sebe besmrtnim.

Ali to se i očekivalo od nekog kome je posvećena jedna od najlepših pesama koje su ikada napisane - "Killing Me Softly With His Song". I koju je otpevala jedna od najboljih pevačica svih vremena - Robeta Flack. I opet nam u misli svraća ona ljubav koja se šalje ispred sebe. Bez osvrtanja.

Ima u Amsterdamu muzej posvećen Van Goghu. Nekada davno, kada je muzika bila odraz ljudskosti, u tom muzeju se kompozicija "Vincent", čula svakoga dana. Poput nekog bogosluženja. Danas ni to nije više tako. A ni ljudskost nije na nekoj ceni. Šteta.

Note te vanvremenske balade pohranjene su u sefu muzeja, zajedno sa svim onim što je preostalo iza Vincenta Van Gogha.

Zaključane?

Ipak, sve mi se nekako čini...

Ne da se pesma zaključati.

"...Mislim da sada znam šta si mi pokušao reći.

Kako si patio zbog svog uma

I da dokažes kako nisi lud

I zašto si pokušao da ih spaseš

Istrajnije i od Spasioca.

Ali nemaju oni pojma ni o čemu

I čisto sumnjam da i sada ruzemeju išta

Jer te jednostavno nisu mogli i umeli voleti

Ali ja znam da tvoja ljubav beše božanski čista i iskrena

I kad ne ostane ni sena od te zvezdane, zvezdane noći,

Ti ćes oduzeti sebi jedino što si ikada imao,

Svoj život!

Baš kao što to istinski ljubavnici uvek čine.

Ali hoću da ti odam jednu tajnu Vinsente,

Ovaj svet nikada i nije stvaran

Da bi bio namenjen

Nekom ko je toliko divan

Kao ti."

(Telegraf.rs)