Dragutin Guta Jakovljević za Telegraf.rs: Vreme jasno profilisane estetike i ukusa je prošlo

Foto: Ustupljena fotografija/Wood

Dragutin Guta Jakovljević pripada onoj grupi gitarista i muzičara koji su profesionalnu karijeru započeli u godinama koje su po mnogo čemu bile prelomne u ovdašnjem okruženju. Pa iako se tih devedesetih zbog svega toga nerado sećamo, interesantno je da su one iznedrile čitavu plejadu muzičara i bendova čija energija i posvećenost u današnjem vremenu izgleda gotovo nestvarno i koja je prkosila neviđenom snagom tadašnjem establišmenu. No to i ne treba da čudi, ako znamo da je tadašnja publika još uvek podrazumevala rokenrol kao stav i bunt, a rok muzičare kao glasnogovornike generacije. Utoliko je bilo interesantnije razgovarati sa Gutom, jer je njegova pozicija u tom smislu bila sasvim specifična, s obzirom da pripada upravo toj generaciji muzičara, a karijeru je započeo u bendu koji je u trenutku kada je u njega došao, već uveliko imao oformljen svoj muzički izraz, publiku, a takođe i pesme koje su bile manirski različite od onoga što je tadašnja mladost nudila. Ali kada razgovarate sa nekim ko je jako samokritičan, ali i potpuno jasnih životnih i profesionalnih stavova, priča se neograničeno može širiti bez bojazni da nas reči mogu dovesti u ćorsokak, a to je u ovakvim razgovorima uvek i najvažnije.

• Rođen si u umetničkoj porodici. Tvoj otac je bio vajar i slikar.

Jeste, s tim što on nije bio akademski slikar. On je naprosto tako odlučio, jer smo mi bili siromašna porodica i neko je morao da me čuva, a ja sam po njihovim rečima, bio previše razmažen da bih prihvatio vrtić. Bilo je to vreme kada su deca još uvek mogla da se izvuku iz toga. I onda su oni odlučili da je ipak najvažnije da ja imam lepo detinjstvo, pa je otac napustio posao grafičkog dizajnera u Politici i odlučio da pređe u profesiju slobodnog umetnika, što je i ostao do kraja svog života, da ne idemo sada dalje u smislu kakva je to odluka bila. To je bila njegova žrtva za mene i ja sam to shvatao kao potpuno normalnu stvar, pa je verovatno iz toga proisteklo da i ja jednog dana odlučim da potpuno neškolovan postanem muzičar i da mi to bude potpuno uobičajeno. (smeh) Pretpostavljam da je to veza između njega i mene.

Preporučujemo

Foto: Ustupljena fotografija/Dejan Đurić

• S obzirom na takvu situaciju da li je i u tvojoj porodici bilo prisutno ono pitanje: "U redu, sviraš. Ali šta ćeš ti da radiš"?

Da, to je bilo prisutno i u mojoj porodici kao jedan ozbiljan pritisak tokog celog mog detinjstva, u smislu da je školovanje veoma bitno i da od toga sve počinje. Međutim, ipak sam zakačio taj duh po kome je još uvek bilo normalno "otisnuti" se za nekom svojom idejom i nekom svojom željom, bez obzira što se to kosi sa svim što bi u tom trenutku uradio pametan čovek, da ne pričamo da je kada sam ja u pitanju, to bila 1991. godina, dakle to je vreme u kojem ja odlučujem da postanem profesionalni muzičar, a to je svakako godina u kojoj je verovatno bilo pametnije kao prioritet odabrati mnogo toga drugog.

• Koliko znam, prvu gitaru si dobio na poklon u periodu četvrtog-petog razreda.

Došle su neke pare za rođendan malo veće, neka rodbina se tu pojavila sa poklonima, odnosno kovertima i otac mi je rekao da razmislim šta je to što bih voleo da imam onako na duže, kada je već toliko novac na gomili, da to ne bih spiskao bez veze. Bez mnogo dvoumljenja sam poželeo gitaru, ne znam zašto, jer pre toga u mojoj kući nije bilo nikakvih instrumenata, niti bilo kakve priče o sviranju. Od tog momenta sve kreće i ja sam to potpuno samouko radio, to je bio jedan dečački put, nikakva škola, nikakvi privatni časovi.

• Verovatno je malo kasnije bilo i nekih bendova, jer sa krajem osnovne i početkom srednje škole obično osnivaju ti prvi bendovi.

Jeste. Bilo je bendova, bilo je učestvovanja na nekim gitarijadama, "Rakovička gitarijada" je obeležila moj život u priličnoj meri, uostalom, ja sam rakovičko dete. Dolazio sam još kao klinac na te gitarijade i to su mi bili važni događaji. Tu su svi živi svirali, mnogi se i takmičili, pa je došao u jednom momentu red da se i ja takmičim. Ne sećam se više koje godine je to bilo, ali pamtim da je Riblja čorba tada svirala kao gost i da su članovi grupe bili u žiriju. Nismo pobedili, ali nije bilo ni realno da pobedimo.

• Kako se zvao taj bend sa kojim si svirao na gitarijadi?

Pazi, bilo ih je mnogo, mi smo bili klinci i menjali smo te bendove kao čarape. Sećam se da se moj autorski bend, koji je jedne godine nastupio, zvao Severni vetar. Zašto? - nemoj me pitati, ali tako se zvao. A pre toga je bilo nekih heavy metal bendova, to su baš bili klinački dani, zvali su se Revidž, Dizaster, možeš misliti. Imam neke fotografije iz tog vremena, to je beskonačno smešno na šta smo mi ličili i kako smo svirali.

• Dobro, ali ipak si ti vrlo brzo skrenuo pažnju na sebe u muzičarskim krugovima

Pa, ispada da je tako. To je sad nešto što ja mogu samo da prepričam, jer su meni tako preneli. Te '91. godine, Neši i ostalima iz Galije je postalo jasno da se Žan Žak Roskam (tamnoputi gitarista, poreklom Belgijanac, preminuo 2020. godine, op. autora) neće vratiti u bend...

• On je otišao zbog tadašnje situacije u zemlji.

Pa da, on je bio hrvatski državljanin, oženjen Hrvaticom. Živeo je ranije na hrvatskom primorju i bilo je potpuno neprirodno da ostane u Galiji, a postalo je jasno da će uskoro na ovim prostorima započeti rat. Po Nešinoj priči, kada je on potom krenuo da se raspituje po Beogradu, ko bi mogao da zameni Žan Žaka, a želeo je da to bude Beograđanin, jer je u međuvremenu i on prešao u glavni grad u nameri da od Galije napravi veliki jugoslovenski bend, odnosno došao je u prestonicu misleći da će tu imati bolje šanse, dakle, sa četiri-pet različitih mesta od poznatih muzičara je dobio jedno isto, tj. moje ime i na tome sam beskrajno zahvalan. Ja bih sada mnogo više voleo da ovo Neša govori, ali tako je meni to prepričano i tako je on došao do mene i pozvao me da im se pridružim. Ne znam tačno kada je bio "Live Aid", mislim 1985. godine, možda godinu dana kasnije je održan i "Heavy Metal Aid" i naravno, u skladu sa žanrom tu su se našli svi oni pevači koji gađaju visoko "C" i svi gitaristi, superheroji iz osamdesetih, koji su želeli da ispucaju svoja vrhunska sola. Ustvari to je više služilo njima, da se oni pokažu, nego što je imalo svrhu neke novčane pomoći Etiopiji. Potom smo mi ovde u Beogradu, dakle ovdašnji hevi metalci, koju godinu kasnije, a možda već i sledeće godine, ne sećam se koje bio organizator te lokalne "aid" priče, uradili slično i to je svakako imalo istu svrhu - da se mi malo pokažemo, kakva crna finansijska pomoć. Ne sećam gde smo to snimali, ali se svakako precizno sećam jedne stvari: Tu je sigurno bilo petnaest gitarista sličnog godišta kao i ja, svi smo se tu sjatili i svako je odsvirao svoj solo. Meni je to verovatno bilo i prvo studijsko snimanje u životu. Međutim, ja tu nisam bio ni blizu najboljeg. Bio sam dobar i bio sam primećen, to je sad apropo tvog pitanja od malopre, mislim da je Vlada Negovanović bio prisutan i da je on to zapazio, no svakako vrlo dobro pamtim koliko sam se tada osećao suočenim sa činjenicom da ima mnogo boljih od mene. Međutim, šta je vic? 91. godine, kada sam dobio poziv da se pridružim Galiji i postao profesionalac, a to je samo četiri-pet godina kasnije, niko od tih ljudi se više nije bavio gitarom. Svi su otišli na studije i svi su nastavili putem neke sasvim druge karijere. U tome je stvar. Nisam ja bio najbolji. Bio sam jedini koji je nastavio tim putem, ili jedan od retkih.

• Misliš li da su ratne devedesete doprinele da ti ljudi prestanu da sviraju, ili je ipak posredi nestanak tog nekog prvog klinačkog zanosa?

Pa sad... zatekao si me sa tim pitanjem. Možda ima, ali ako se malo prisetim tog vremena, ipak mislim da nemaju devedesete previše veze sa tim. Niko od nas nije previše razmišljao o tome da se približava raspad Jugoslavije ili se upuštao na bilo koji način u politiku. Rekao bih da to više ima veze sa onim što si malopre i sam u svom pitanju pomenuo, a to je taj difolt - OK je muzika, nego čime ćeš ti da se baviš? Svi ti momci su se bavili muzikom onako kako je to tada i bilo normalno, a to znači iz hobija. U tim tinejdžerskim godinama to je bilo potpuno razumljivo, u tom periodu roditelji to nisu mnogo ni branili, to je tada naprosto bilo simpatično. Onog momenta kada sam ja došao pred moje roditelje i rekao da ću napustiti fakultet koji sam upisao jer sam odlučio da sviram, to je bila ključna promena koje je odlučila da evo i trideset godina kasnije ja i dalje živim od toga. Nemam nikakav drugi izvor prihoda osim od sviranja i autorskih tantijema.

• Paralelno sa muzičarskom započinješ i svoju novinarsku karijeru. Još negde davne '89. godine u tadašnjem čitanom magazinu POP ROK počinješ da uređuješ rubriku "Ekskluzivna škola sola".

Daaa, jeste, evo sad ću da ti kažem kako je to išlo. To je bilo vrlo simpatično i mladalački. Sa mojim kolegom Davidom Vartabedijanom koji je poznati beogradski hard roker, tada i hevimetalac, sam u to vreme svirao u bendu koji se zvao Skarlet i vrlo smo se intezivno družili. On je počeo da radi za POP ROK, pa je potom predložio i mene, sa idejom da pravim tu neku školu gitare. Tada su tablature bile strašno popularna stvar, to je bio način da se zapiše gitarski solo, a da to ne budu note. U tom smislu ja sam već bio u prednosti, jer sam posedovao jednu odličnu inostranu knjigu u kojoj su već bile raspisane tablature svih tih velikih sola iz tog vremena i ja sam to praktično prepisivao. Naravno, sve što sam objavio pre toga sam i "skinuo" ne bih li bio siguran da je to dobro raspisano i da to može tako da se odsvira. Potom su urednici u POP ROKU, sad da li je to bio Žikić, Vesić ili Bajac, tu su su bila sva najveća imena jer nakon Džuboksa svi su se tu preselili, bio je tu i Ivan Ivačković, tu sam ih sve upoznao jer sam ja mlađi od njih i sad, da li je neko primetio taj moj neki potencijal, ja fakat jesam u tim godinama mnogo čitao, možda će zvučati neskromno, ali mislim za sebe da umem da se izražavam, pa su potom krenuli i drugačiji zadaci. Slali su me na neke koncerte, pa sam počeo da pišem prikaze i to mi je jako prijalo. Potom se desio jedan prelomni tekst i dan-danas mi nije drago da se setim toga. Naime, Dušan Vesić mi je dao zadatak da pišem članak pod naslovom - Petnaest najvećih YU gitarista. To je bio zadatak koji ja nisam dobro uradio...

• Zašto tako misliš?

Tada sam bio klinac koji uopšte nije shvatao šta je novinarski posao. "Palio" sam se da sam gitarista, imao sam dugu kosu i minđuše i oblačio sam se kao rock zvezda. Kada sam dobio zadatak da pišem o svojim starijim kolegama to mi je bilo jako čudno, jer sam želeo da budem deo njih, želeo sam da neko piše o meni. Ne tada naravno, jasno mi je bilo da tada to još uvek nisam zaslužio. Na kraju mi je Dušan Vesić, sećam se toga jer mi je to bilo jako stresno, čak i nabrojao ko tu sve treba da se nađe, jer ja uopšte nisam bio siguran da mogu da napravim taj spisak, nisam znao koga bih stavio u tih petnaest. On mi je pomogao pomenuvši Juricu Pađena, ovog i onog, a kojih se ja najverovatnije ne bih ni setio, jer nisam bio uključen u ovdašnju scenu na taj način, ali sam zato pratio stranu gitarsku scenu, znao sam sve gitariste ovog sveta. Kada su domaći u pitanju, tu sam se osećao kao deo njih, kao njihovo dete, računao sam da ću ubrzo biti deo toga u pravom smislu, jednostavno tu nisam imao taj neki analitički odnos.

• Nije ti fokus bio usmeren ka njima.

Upravo to. Na kraju sam ja napisao taj tekst, objavljen je. Ne znam kako je odjeknuo i šta je ko o tome mislio, tada nije bilo nikakvog fidbeka ni društvenih mreža da bih to mogao da znam. Ali ja znam da sam bio i ostao nezadovoljan, čak nesrećan zbog tog teksta jer nisam bio na nivou zadatka. Bio je to preveliki zalogaj za mene.

• Ali svakako ne u tolikoj meri da prestaneš time da se baviš?

Ne, ni slučajno. Vrlo brzo iza toga POP ROK se gasi, a počinje da radi televizija "Politika" i svi mi, ili skoro svi, iz redakcije smo dobili ponudu da pređemo na tu novoosnovanu televiziju, pa sam ja tu ponudu i prihvatio, a isto su učinili i Voja Pantić, Ivan Ivačković i još mnogo njih je prešlo na taj sedamnaesti sprat (zgrada "Politike", op. autora) gde se nalazila pomenuta televizija. Tu smo radili kao "pioniri maleni", šta god je trebalo, od noćnih smena, preslaganja kaseta, pa do vođenja emisija. Desi se na primer da izađem ja pred kameru kada nema niko drugi i najavim recimo koncert Erika Kleptona iz '76. MIsim šta da ti kažem, šou, tako je to izgledalo tada - pionirski.

• Nakon toga na "Radio Pingvinu" si koliko znam, bio muzički urednik.

Jesam. To je opet ista ta linija. Deo te ekipe je u jednom trenutku otišao sa televizije "Politika" i tada je napravljen taj prvi, veliki, privatni radio koji je odjeknuo fantastično i ja sam takođe prešao tu, mislim da me je Nenad Kuzmić pozvao. Opet me je gitara tu dovela. Ušao sam tamo, tako što sam radio jedan segment emisije, da budem precizniji - radio sam jednosatnu emisiju u okviru Kuzmićeve višesatne emisije "Rok kontrola". Moj deo programa je imao naziv "Vesela kurbla"(smeh), jer je to bila asocijacija na tremolo ručicu od Stratocastera i tu sam ja opet radio onu istu stvar koju znam najbolje - puštao gitariste, pričao o njima, promovisao Stiv Vaja, Satrijanija i sve ove druge koji su tad bili aktuelni.

• Radio si na televiziji, na radiju takođe, gde se po tebi nalaze ta dva medija u današnjoj eri interneta? Još pre više godina se govorilo da će oni nestati, posebno radio kao medij, a znamo da je tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bio ključan za razvoj rokenrola, ali i pop kulture uopšteno govoreći. Koliko je internet, kada je rokenrol u pitanju, doneo dobrog, a koliko je naneo štetu?

Uf! Hajde da probamo ovako: Ne znam da li ima veze sa internetom ili ne, ali rokenrol svakako više nije ono što je bio, ali ta promena se najmanje odnosi na muziku. Glasne gitare su i dalje tu, duge kose takođe, međutim, značaj i ideologija rokenrola koja je bila prisutna u životima ljudi je nestala. E sad, da li je nestala zbog interneta, ili bi nestala svakako, to nisam siguran da bih smeo da kažem. S druge strane, internet je jako promenio medijsku scenu, valjda je to svima jasno. Šta je u tome dobro, a šta loše? Internet je decentralizovao sve to, odnosno ukinuo je urednički kriterijum.

• Da li je internet donekle obesmislio kreativnost i autorstvo?

Obesmislio je jednu vrstu kreativnosti i autorstva, ali je zato izneo na svetlost dana neku drugu. Koja je sad bolja i koja se nama više sviđa, to je sad veliko pitanje. Ja ću recimo uvek biti na strani te starije muzike, jer zaista iskreno i duboko mislim da je mnogo bolja od ove današnje, ali to verovatno misli svaki "nadrndani" pedesetogodišnjak (smeh). Naprosto, to je generacijska stvar. U pedesetoj više nisi zadovoljan onim što vidiš oko sebe, a u dvadesetoj si bio oduševljen i to je jednostavno tako. Mislim da je internet doneo jednu nesvakidašnju ponudu, odnosno mogućnost da dođemo do muzičkih sadržaja, a i svih ostalih, koji su pre toga bili nedokučivi i sa te strane on svakako jeste demokratizovao sve to. Međutim, dogodila se i decentralizacija, jer više ne znaš gde da ideš da bi našao ono što želiš, to svakako moraš sam da tražiš. U tom traženju, moraš proći i kroz nefiltrirane sadržaje, odnosno one koji nisu prošli kroz uredničku ruku, nije neko umesto tebe nešto odabrao i rekao - evo, ovo stvarno vredi. Niko u tom smislu nije rekao - čuo sam 100% svega, odbacio 90% đubreta i odvojio 10% onog što je dobro. Ne! sada sam moraš da čuješ svih 100% da bi pronašao ono što zaista vredi. Mislim da se to promenilo nepovratno.

• Misliš da se to više nikada neće vratiti na ranije ustaljene norme i pravila?

Da, mislim da je vreme veoma gledanih muzičkih emisija, da je vreme rok kritičara i generalno muzičke kritike, vreme neke jasno profilisane estetike i ukusa prošlo. Sada je došlo vreme u kome sve može i sve je OK. Naravno, ako ima dovoljno ljudi kojima će se to dopasti.

• Pored ovog o čemu smo već govorili, radio si i kao studijski muzičar, u grupi Galija nisi angažovan samo kao gitarista, već i kao aranžer i producent, dakle u pitanju je jedna šira lepeza muzičkog pristupa. Malopre si rekao da smatraš stariju muziku vrednijom nego ovu danas, koliko je tehnologija uticala na sve to.

Upravo je tehnologija ta koja je uticala. Mislim da je ona tehnologija sa kojom je nastajala muzika krajem dvadesetog veka, dakle, sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina, diktirala jedan proces koji je dao jako dobre rezultate. Kada je taj proces nestao, rezultati su prestali da budu tako dobri i za to je dokaz istorija pop-rock muzike koju imamo i koju više ne možemo da ponovimo, koja jednostavno ne daje takve rezultate. Veliki sam fan jedne Stingove rečenice, ne znam sad da li je on to napisao u svojoj knjizi ili u nekom intervjuu, ali rekao je ovako, parafraziraću: "Ograničene mogućnosti daju vrhunske rezultate". Ta njegova rečenica se direktno može preneti na ovo što si me pitao. Jer kada imaš sve na raspolaganju, gubiš fokus. Kada je sve moguće, više ne znaš gde da kreneš. Ali kada imaš jednu putanju u kojoj svašta nešto ne može, na primer, ne može solo da se svira sto puta, već mora iz prve, ne može svaki muzičar da svira odvojeno, već moraju svi zajedno, to u startu liči na ograničenje, liči na nešto loše. Međutim, to je teralo ljude da sviraju bolje, da budu u studiju efikasniji, skoncentrisaniji, da budu "napucaniji" znanjem i energijom i da za kratko vreme daju izvanredne rezultate. To danas više nemamo, tako da odgovor na tvoje pitanje onako ukratko glasi: Da, ja smatram da je tehnologija bila zaslužna za fantastične rezultate pop rock muzike dvadesetog veka i ona je isto tako zaslužna za skoro nikakve rezultate iste te muzike danas.

• 1991. godine, dolaziš u Galiju, prvi album koji je potom objavljen je "Ni rat, ni mir", na kome je izbor pesama sa prethodnih albuma, ali tu imaju i dva nova snimka - "Pravoslavlje" i "Na Drini ćuprija", koji su potom objavljene i na promo singlu. U ovom razgovoru dotakli smo već dosta onog što si radio, pomenuo si da nisi bio fokusiran na naše gitariste. Interesuje me kako si uspeo da pomiriš tu razliku, jer si ipak došao u jedan bend starog kova i kako su oni uspeli da sa tobom pomire te razlike? Dakle, ti si svakako imao jedan drugačije stav, a došao si u bend koji već ima formiran muzički izraz ili jednostavno rečeno - manir svirke.

Odlično ti je pitanje. Probaću da ti odgovorim kako se sećam da je to tada izgledalo, a mogu da kažem šta o tome mislim danas.

Foto: Ustupljena fotografija/Ivana Botić

• Zanimljivo će biti i jedno i drugo.

U to vreme pratio sam i bio ogroman fan te neke "guitar heroes" muzičke industrije, koja je u to vreme bila u ekspanziji, zato i pominjem Stiv Vaja, Satrijanija i druge. To su bile dečačke fascinacije i ništa više od toga, ali tada to je bilo normalno među svim tim velikim gitaristima, eto Stiv Vaj je dobar primer, svirao je i sa Dejvid Li Rotom i sa Whitesnake itd, a paralelno je imao i svoju karijeru instrumentalnog kompozitora i izvođača. Otprilike sam na takav način zamišljao svoju karijeru. Moj pristanak da uđem u grupu Galija je bio iz ideje da će to meni biti odskočna daska pomoću koje ću ući u veliku priču i na taj način moći da promovišem sebe kao gitaristu koji će potom, paralelno sa radom u tom velikom bendu koji ima svoja pravila, svoj manir, svoje zahteve, kako si već rekao, dakle parelelno sa tim, imati i svoju priču, autorsku, instrumentalnu, ili kakvu god. To je bila moja zamisao. Kada sam počeo da sviram u Galiji, to me je naravno malo ponelo, krenulo nekim svojim putem i ja sam kroz Galiju učio o sebi. Učio sam šta je ono za šta sam talentovan, odnosno za šta nisam, jer kada si klinac misliš da si talentovan za sve i da je ceo svet tvoj. Međutim, onda iskustvo počinje polako da te brusi. Ovde udariš u stativu, ovde promašiš, ovde pogodiš. I tako se malo po malo isfiltrirala činjenica da ja imam nekog dobrog talenta za aranžiranje, pa kroz to je vremenom došla i muzička produkcija, ali se isto tako pokazalo da ja nemam talenta za komponovanje. I sad, kome god sam ovo ikada rekao, od ljudi koji me poznaju, svi su rekli ti nisi normalan svako komponuje pa to sigurno možeš i ti. Ja ipak mislim da ne komponuje svako. Komponuje onaj ko misli da je dobro to što radi. A kada ja nešto iskomponujem, meni se to ne sviđa, ne bude mi dovoljno dobro. Mnogo sam takvih stvari ostavio u fioci i sam sebi rekao - ok, ovo nije tvoj pravi domet. Tu je jedan čitav segment moje dečačke zamisli o tome kako će moja karijera izgledati, otpao. I sada dolazimo do odgovora na tvoje pitanje u vezi dolaska u Galiju. Kada sam tu došao bio sam klinac, zatim, bio sam prvi Beograđanin u potpuno niškoj ekipi. Dočekali su me divno i sve je to u redu, to su muzičari u čijoj je bazi bio hard rock i pop i mi smo se tu razumeli, ali dosta je vremena prošlo pre nego što sam došao u situaciju da utičem na to kako mislim da Galija treba da zvuči. To je došlo znatno kasnije. Opet, verujem da sam im na početku strašno išao na nerve. Bio sam "napaljeni" klinac bez ikakvog iskustva, pun sebe, samouveren kao što to samo glupi klinac može da bude i kao takav sam sazrevao u tom bendu. I evo me i danas, posle trideset i jedne godine, još uvek sam tu.

• Svirao si u bendu Vasila Hadžimanova, nastupali ste na "Platou" i to sad još manje ima veze sa tim tvojim klinačkim impresijama i maštanjima o kojima govoriš.

Pa ima i nema. U to vreme stvari su se dešavale "organski". Tu gde si se kretao, stvari su se i dešavale. Ja sam se u to vreme vrlo intezivno družio sa Igorom Maleševićem, koji je jedan od najboljih bubnjara koje danas imamo i on je zahvaljujući njegovim džezerskim aspiracijama stupio u kontakt sa Vasilom koji se tada tek vratio sa Berklija i verovatno željan svirke, ugovorio nastupe na "Platou" u tada čuvenom džez klubu i tu me je Igor povukao kao svog drugara. Sećanje mi govori da sam se ja jako loše snašao u toj jazz fusion muzici, međutim, mi smo svi zajedno tu pravili jedan šou i ja se sećam da je to bilo prepuno svake srede, tu nije moglo da se uđe. Naravno, to je bilo zbog Vasila i cele te ekipe koju je on okupio, najmanje je bilo zbog mene, ali eto, imam i to iskustvo. No svakako, u pitanju je čista slučajnost, to su usputni biseri koji se dese. Tu sam naučio da jazz nije moja teritorija i da nikada neće ni biti. (smeh)

• Uvek sam govorio da je najvažnije da svaki čovek zna dokle dosežu njegove granice. Ako to zna, on je srećan čovek.

Tačno! Potpuno ću se složiti sa tobom i neću ništa dodati na to.

• Radio si kao producent i aranžer, između ostalih i za Anu Stanić, bio si šef njenog pratećeg benda. Neki ovdašnji bitni bendovi su se davnih sedamdesetih godina odvažili da od svojih izdavačkih kuća zahtevaju podršku za odlazak u inostranstvo kako bi snimimali albume u mnogo boljim uslovima, u smislu tehnologije koju smo već ovde pominjali, ali i zbog stručnosti samih ljudi, snimatelja, čime si se ti takođe bavio, ali i producenata koji su radili vrhunski posao, a koji u to vreme ovde još uvek nije bio dobro izučen i sasvim jasan. Kakva je situacija danas ovde u tom smislu?

Ovde ću opet morati da budem jako pažljiv u odgovoru, odnosno da se potrudim da budem precizan. Što se tiče snimatelja i uopšte, što se tiče zanatlija iz oblasti muzičke produkcije, oni su izuzetno napredovali u odnosu na neko naše vreme. Ja to svakako mogu da posvedočim jer evo već petnaestak godina sviram u pratećem bendu Segeja Ćetkovića u kojem sam imao priliku i zadovoljstvo da sarađujem sa mlađim ljudima od sebe. Oni su otišli dalje u pogledu zanata. Njihov je zanat bolji. Nažalost, promašili su, naravno ne svojom krivicom, odlično vreme za bavljenje muzikom, pa nemaju priliku da onaj organski deo, o kome smo malopre pričali, shvate. Ali zanatski su, po mom skromnom mišljenju, daleko ispred generacije koja je formirala muzičku scenu osamdesetih i devedesetih. Međutim, kada su u pitanju producenti, tj. muzička produkcija, tu moram da budem malo hrabar da bih dao jedno moje mišljenje koje je dosta tvrdokorno, a sa kojim se možda mnogi neće složiti. Muzička industrija u Srbiji ne postoji! Ovo čime se mi bavimo nije industrija, a kada nešto nije industrija onda tu ne važe ni jasna pravila, a kada nema takvih pravila i jasne podele posla, kada nema jasne umetničke, finansijske i svake druge odgovornosti za nešto što radiš i za projekat u kojem učestvuješ, onda posao producenta postaje jedna jako sumnjiva i čudna stvar, pomalo bespotrebna. Ne znam da li je to prava reč, u svakom slučaju, ispada da je bespotrebna. U ozbiljnim muzičkim industrijama, muzički producent je pre svega čovek koji je bio odgovoran izdavačkoj kući, odnosno finansijeru jednog projekta, a u pitanju su bile uvek ogromne pare, da se te pare potroše onako kako treba i da to za šta su te pare opredeljene na kraju dovede do uspeha i da u tom slučaju finansijer, odnosno izdavačka kuća dobro zaradi od nekog albuma, kao što je to recimo "Triler" Majkla Džeksona, bilo koji album grupe Queen i slično. Ako kod nas ne postoji finansijer, već na primer pevač sam sebi plaća, u tom slučaju je on i sam sebi producent, pa on najbolje zna šta mu prija i šta mu odgovara. Kod nas je pojam muzičkog producenta strašno isčašen. Neki od takve osobe očekuju da bude tehničko lice koje će obezbediti dobar zvuk. To je samo donekle tačno. Ako se prisetimo da je muzički producent isto što i reditelj na filmu, pa ne možemo govoriti o tome da je reditelj zadužen samo da crvena i zelena budu lepe na ekranu, već je zadužen za umetnički dojam, kvalitet i uspeh čitavog projekta. Muzički producent kod nas već odavno nema tu ulogu, ako je ikad i imao. Od kada ja učestvujem u tome, ta uloga nikada nije ni bila takva. Naprotiv, kod nas je muzički producent neko ko... ko je zanatlija, ko barata tehnikom i ko je "falš eliminator", ko će da kaže kada je nešto falš, a kada nije. Naravno postoje ogromni izuzeci, od Saše Habića pa nadalje, međutim ni to nisu bila sistemska rešenja, ni to nije iznedrila muzička industrija, pa da možemo reći da je to jedan sistem koji funkcioniše i koji i dalje nedri naslednike Saše Habića i da se ta stvar dalje kotrlja onako kako bi trebalo, nego imamo situaciju gde su to slučajni izuzeci. To su neverovatno talentovani ljudi koji su uspeli da doprinesu da neki ogromni albumi iz istorije domaće muzike budu bolji nego što bi to bili da njih nije bilo.

Foto: Ustupljena fotografija/Wood

• Znači, sve se svodi na pojedinca.

Tako je, ali naše društvo je takvo, mi smo na svim planovima tako ustrojeni, Novak Đoković nam je najbolji sportista, jer je jedan. Naravno, on ima svoj tim koji mu daje podršku, ali on je na kraju taj koji izađe na teren i tu je sam sa sobom. Mi smo zemlja pojedinaca.

• Da li u tome donekle možemo tražiti razloge što je ta neka institucija grupe, odnosno benda, ipak narušena u današnjem vremenu, pa se mnogo toga i u tim segmentima svodi na pojedince?

Ako sada govorimo o izvođačima iz A lige domaće pop muzike, svi imaju svoje prateće bendove. Od Zdravka Čolića, Sergeja Ćetkovća, Vlada Georgijeva, Željka Joksimovića i da ne nabrajam dalje. Ali to je svakako vrsta muzike gde se bend kao formacija ne prepoznaje dovoljno. Ponekad se dogodi da neko nekoga tu zameni, ali se uvek zna kako bend funkcioniše i uvek je veliki potres kada jedan član odluči da napusti takav bend. Tako da taj organski format benda postoji i dalje, pitanje je samo ko finansijski sebi može to da priušti, što je pod jedan, jer govorimo o profesionalnoj sceni i pod dva - to govori ko je svestan važnosti benda kao takvog. Možda neki mlađi pevači koji imaju solističke karijere i nisu bili svesni koliko je bend koji je iza njih bitan, sve dok ga nisu formirali. Posle godinu-dve-tri, kada osetiš samopouzdanje ekipe koja stoji iza tebe i koja će da odradi vrhunski posao u svim uslovima i koja će ti dati vetar u leđa, hoću da kažem, kada se jednom nauči kakve sve vrednosti to donosi, teško se posle opraštaš od toga. Generalno, format benda i dalje postoji, ali možda nam se muzika promenila pa imamo više solista nego bendova na sceni. Ranije su bendovi bili glavna priča, a danas imamo solističke karijere, ali te organske grupacije i dalje postoje i dalje su jako bitne, samo možda medijski nisu dovoljno ispraćene.

• Hteo sam reći da je i u takvim situacijama koje si sada pominjao opet fokus usmeren na pojedinca. Retko ko će pričati o pratećem bendu Zdravka Čolića, ali će recimo pomenuti Paju gitaristu jer ima i svoju solističku karijeru.

Tačno, ali to je po meni sticaj okolnosti. Pokušavam sada da nađem neki primer iz strane muzike. Evo na primer, Robi Vilijams. Znamo li ko je u njegovom bendu? Mislim da je sticaj okolnosti taj da su karijere danas uglavnom solističke, a kada je tako, onda fokus medija svakako nije na pratećem bendu. U protivnom, kada iza neke karijere stoji naziv benda, to je već druga priča. Na primer, da je Bora Đorđević započeo solo karijeru, verujem da bi sve te pesme imale isti odjek, ali bi zato fokus mnogo manje bio usmeren na ostale članove benda, to je već stvar medijskog plasmana, kako mi se čini.

• Za Rolingstonse se kaže da su u mnogo čemu najveći. Da li je to i zbog toga što su oduvek bili bend?

Pa oni su svakako jedni jedini i nama su u mnogo čemu nedostižni. Imamo dobre primere toga i ovde. Imamo našu YU grupu koja radi toliko dugo vremena neprekidno i uspešno i na svaki način dostojanstveno, pa čak sve bolje i bolje. No svakako, možemo reći da je rokenrol bio bend, a da pop muzika nedri pevače, odnosno pojedince. I nekako sa tim laganim utihnućem rock kulture očigledno i bend je kao kategorija malo potonuo.

• 2002. si pokrenuo školu električne gitare za početnike. Gitara je nekada bila simbol mladih, simbol buntovništva, šta je ona danas? Da li se ona u međuvremenu "spustila" u ravan sa ostalim instrumentima, kada je pažnja mladih ljudi u pitanju, pa je time na neki način i izgubila tu svoju posebnost?

Definitivno jeste. Jednostavno, izašla je iz mode, previše je bila prisutna, dojadila je. Da se razumemo, meni nije, ali ako gledamo očima običnog konzumenta on je poželeo neko drugo sazvučje. Gitara je, kao nijedan drugi instrument, više od dvadeset godina držala pažnju jednaku pevaču, bilo je jednako bitno ko svira gitaru kao i ko peva. Potpuno je normalno da se to u jedno trenutku malo potroši. Ako gledamo u tom smislu, gitara je izgubila tu čaroliju, naprosto i žanrovskom promenom, kao i promenom vremena i mode. To ipak ne znači da se jednom neće vratiti, jer svaka moda ide u krug, što isto znamo. Što se tiče moje škole, hteo sam da kažem, da i tu imam drugačiji stav od onog koji bi se možda očekivao. Ja sam na nagovor jedne gospođe koja je držala neku umetničku sekciju na Politehničkoj akademiji prihvatio da držim njenim đacima školu gitare i to sam radio godinu ili dve dana. Međutim, onda sam prestao i posle toga nikada više, izuzev retkih izuzetaka, nisam dao ni jedan čas gitare. Zašto? Isto kao što sam shvatio da nisam dobar u komponovanju, pa sam odustao od toga, isto tako sam u jednom momentu rekao sebi - čoveče, ti si samouk, "šupalj" si, ne zna se gde sve. Kada je u pitanju muzička teorija, kada je u pitanju gitara u zanatskom smislu. Kako ja mogu nekog da učim da ispravno drži gitaru, ako je ja držim neispravno? Kako ja detetu mogu da kažem da ispravno drži trzalicu, ako je ja držim onako kao sam slučajno naučio.Naravno, imao sam bezbroj ponuda od svih dragih ljudi koji su u Beogradu otvarali škole koje su sad vrlo uspešne, ali sam ih odbijao. Ljubazno sam se zahvaljivao i odbijao ih, jer prosto, ne smatram sebe kompetentnim da nekoga učim. Mogu da dajem neke savete koji se tiču estetike ili stila, ali to je za starije, za one ozbiljnije, za ljude koji već znaju da sviraju. Imao sam možda jednog ili dvojicu koji su mi se obratili na taj način.

• Pa i Hendriks je samouk.

Da, da, ali ja sam ovde govorio o pedagogiji i prenošenju znanja.

• Pa zamisli recimo da je on nekom na taj način prenosio znanje.

Pa prenosio je svoju energiju sviranjem, smatram da je to dovoljno

• U redu, to je svakako istina. Šta trenutno radiš, kakvi su ti planovi?

Od aktuelnih događanja u mojoj karijeri izdvojio bih izuzetno inspiratvnu i umetnički nadahnutu saradnju sa Nikolom Vranjkovićem na njegovom poslednjem singlu „Kad tuga pobedi bes“, gde sam dobio prostor da svojom paletom zvukova obojim neobično dugačak instrumental kojim se ta pesma završava. Ja sam inače veliki poštovalac Nikolinog rada i mislim da je njegova muzika nešto najbolje što domaća rok scena trenutno daje, tako da mi je bila velika čast sarađivađivati sa njim, a naročito što nisam gostovao kao tipičan solo gitarista, već više kao neko ko je na svoj način doprineo ukupnom zvučnom ambijentu koji ta izvanredna pesma sama po sebi nosi. Takođe, tokom protekle godine kao studijski gitarista sam učestvovao na snimanju, za ovo podneblje žanrovski veoma interesantnog prvog albuma glumca Borisa Pingovića, na kojem će se on predstaviti javnosti u ulozi pevača i kantautora. Mislim da se objavljivanje tog albuma očekuje ove jeseni. Drago mi je da spomenem i da sam kao solo gitarista gostovao i na nedavno objavljenom debi albumu jednog mladog beogradskog benda koji se zove Vreme čuda, na pesmi „Oči“, a koja je ujedno i prvi singl sa tog albuma za koji su snimili i prilično interesantan spot. Što se tiče mog matčnog benda Galija, veoma sam ponosan na akustik repertoar koji smo, nakon dvadeset i pet godina od čuvenog akustičnog koncerta, održanog na Badnje veče 1995. na moju inicijativu ponovo oživeli, osvežili novim pesmama i veoma uspešno izveli na dva rasprodata koncerta u Kombank dvorani i takođe rasprodatom koncertu u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Potom nas je u nastavku promocije tog projekta surovo prekinula pandemija, pa se nadam da ćemo imati prilike da se vratimo na taj put i nastavimo da izvodimo taj repertoar koji se meni lično veoma dopada i za koji smatram da Galiji i njenim sada već evergreen pesmama, stoji kao savršeno skrojeno odelo. Naravno, kao muzičar koji najviše živi od koncerata, očekujem i nadam se da ću kako sa mojom Galijom, tako i sa Sergejem Ćetkovićem, čijeg sam pratećeg benda integralni deo evo već 15 godina, imati prilike da što više koncentriram širom regiona i da radim ono što najbolje umem i najviše volim, a to je da sviram gitaru na bini, pred publikom. Dakle, sveukupno gledano, trenutno se događa jedan povratak u život, povratak u staru rutinu, a to sve ima veze sa dvogodišnjom pauzom zbog korone i sa ovom mojom ozledom koja se desila u decembru mesecu od koje se i dalje oporavljam, tako da sada ipak nemam nekih posebno velikih planova. Jedan od planova mi je bio da 2021. godine obeležim tridesetogodišnjicu svog rada, pisao sam čak i neki projekat za SOKOJ, nadajući se da ću napraviti jedan koncert gde bih pozvao sve bitne ljude sa kojima sam svirao sve ove godine, evo neke smo i pomenuli u našem razgovoru, to se nažalost izjalovilo ne samo zbog konkursa već i zbog korone i cele situacije, da bi na sve to došla i ta moja povreda, ali se polako vraćam u kolosek.

• Kad kažeš da smo pomenuli neka imena sa kojima si sarađivao, a ta lista je zaista podugačka, da li želiš još nekog da pomeneš ili da nešto dodaš?

Pa svakako bih pomenuo Slobodana Trkulju, jer je u pitanju jako lepa saradnja koja je trajala nekih pet godina. To je bio žanrovski iizazov za mene, dakle iz world etno music manira, oblasti u kojoj se ja nikada pre nisam oprobao. Pritom sam bio njegov fan, vrteo sam njegov album u kolima ne sluteći da ću jednog dana svirati taj repertoar širom sveta. Sa njim sam za tih pet-šest godina saradnje obišao ceo svet i to je stvarno jedno predivno iskustvo koje sam imao. Trenutno sam više na putu nego kod kuće, kao što rekoh radim sa Galijom i Sergejom, uklapam i jedno i drugo...

• Uspeva li to?

Pa evo do sada mi je uspevalo. Nije lako, nekada zna da bude baš komplikovano i često to zna da bude jako naporno. Ali ne žalim se, ja sam birao taj put. Srećom, moji poslodavci su razumni i dobri ljudi sa kojima se može razgovarati i dogovarati.

• Pomenuo si saradnju sa Trkuljom, bilo bi mi interesantno da čujem tvoje mišljenje o world music kao žanru. U razgovorima poput ovog, primetio sam da je dijapazon mišljenja o tom muzičkom žanru vrlo širok i ide od onih koji ga ne podnose jer kako kažu "meša babe i žabe", preko onih koji tvrde da je taj žanr upropastio rock'n'roll, do onih koji smatraju da je to vrlo relevantan muzički izraz današnjice.

Tačno je da da je to muzički žanr koji pokušava da spoji nespojivo, međutim nije sve uvek nespojivo i onaj kome je uspelo da uradi to kako treba je umetnik. U tom smislu ja iskreno mislim da Slobodan Trkulja pripada onima koji to rade vrlo kvalitetno i kada to slušaš ne čuješ bilo šta što je na silu pomešano, već čuješ nešto što je dobro i uživaš u tome, naravno ako ti se to dopada. Što se tiče pada rock'n'rolla u tom smislu, odgovoriću ovako: Svaka muzika koja se ne peva na engleskom jeziku mora da ima detalje iz svog lokalnog folklora. Ako toga nema, ona je odrođena. Ti znaš da detalje tog folklora imamo i kod YU grupe, imamo kod Smaka, pa i kod Galije... Hoću da kažem da mora postojati odrednica koja te vezuje za temelj, izuzev ako pevaš na engleskom jeziku, ali onda to postaje rogobatno i to je već "mešanje baba i žaba". Ako se obraćaš na srpskom jeziku lokalnom tržištu, smatram da je potpuno normalno da rock muzika ima folklorna obeležja podneblja u kojem nastaje i to joj daje pečat. Ja ne volim da slušam "pastirski rok" ili "čobanski rok" kako ga zovu posprdno, ali ne mislim da je Goran Bregović bilo šta upropastio. I tu je razlika između umetnika i neuspelog umetnika. Jedan će to raditi na izuzetno kvalitetan način, tako da ćeš slušati dobru muziku, a drugi će to raditi tako da će ti odmah biti jasno da hoće da zaradi i da bude popularan i to će ti biti odvratno. To je ključna razlika. To uvek zavisi od toga koliko čovek nešto dobro i iskreno radi pa mnogo toga može i da se pomeša, ali samo ako si dovoljno dobar, talentovan i pre svega iskren.

(Telegraf.rs)