Otac Branka Cvejića je bio jedan od najvećih umetnika SFRJ: Njegova biografija ostavlja bez daha

Celu Srbiju i zemlje bivše Jugoslavije večeras je pogodila vest da je u 75. godini umro beskrajno talentovani glumac i dobri duh našeg pozorišta i filma, čuveni jugoslovenski i srpski glumac Branko Cvejić.

I dok se svi opraštaju od velikog glumca i omiljenog Baneta Bumbara iz serije "Grlom u jagode", malo ljudi zna da je Cvejić sin jednog od najvećih umetnika bivše Jugoslavije, čuvenog operskog pevača Žarka Cvejića.

Preporučujemo

U tekstu Radio Beograda posvećenom emisiji o Žarku Cvejiću opisana je ukratko njegova karijera:

"Doajen naše operske scene i prvak Beogradske opere od 1930. do 1969. godine, Žarko Cvejić, tokom svoje karijere duge pola veka tumačio je oko osamdeset glavnih basovskih rola, a među njegove najuspešnije ubrajaju se uloge Kecela u Prodanoj nevesti, razbojnika u Rigoletu, Mefista u Faustu, a bio je i nezaboravan Mitke i tumač Mokranjčevih Rukoveti. Stana Đurić-Klajn je za Cvejića rekla da je „sa dramskom uverljivošću i velikim smislom za karakterizaciju kreirao mnoge likove kako bufo stila, tako i ozbiljnog žanra".

Cvejić je rođen 1907. godine u selu Banoštor u Sremu. U autobiografiji koju je „tamni bas" Beogradske opere, kako su ga često nazivali, napisao nakon dodele Sedmojulske nagrade za životno delo 1962. godine, rekao je: „Muzičke tradicije u mojoj porodici preodredile su moj životni put kroz operu. Otac mi je bio poznati horovođa u Rumi. U četvrtom razredu gimnazije postao sam član operskog hora. Nećete verovati, tada sam pevao sopranske partije, kasnije mi je glas mutirao u drugog tenora, a u šesnaestoj godini postao sam bas! Docnije, paralelno sa studijama na Filozofskom fakultetu, pevao sam kao solista u studentskim horovima. U „Obiliću" me je zapazio tadašnji direktor Opere Stevan Hristić i on mi je omogućio da započnem svoju karijeru u kući kod Spomenika i to već u dvadeset i trećoj godini." – rekao je Žarko Cvejić.

Tada, početkom 1929. godine debituje u ulozi Kralja u operi Aida, a redovni član Opere Narodnog pozorišta postaje godinu dana kasnije. Uporedo sa studijama Srpskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, počinje sistematski da se bavi radom na oplemenjivanju svoga glasa i sticanju osnova vokalne tehnike sa majstorom, operskim umetnikom Svetozarom Pisarevićem.

Sa Šaljapinom je 1935. godine pevao u Don Kihotu i ta predstava je ušla u istoriju Beogradske opere. Sam Šaljapin je za Cvejića rekao da ima „ogroman i raskošan glas". U intervjuu koji je doajen naše Opere dao Dušanu Smiljaniću 19. marta 1977. godine, pisalo je: „Zahvaljujući Šaljapinu naučio sam gde treba da se glas koncentriše i da u čoveku mora da odjekuje: glas mora da zvuči i u glavi i u grudima. Shvatio sam i da dah ne sme suviše da se daje."

Od samog početka karijere Žarka Cvejića kritičari su isticali njegovu izuzetnu ozbiljnost u tumačenju raznovrsnih likova, bogat glasovni fond i odličnu vokalno-tehničku sposobnost."

(Telegraf/RTS)