Šta je zaista najvažnije u rokenrolu? Kako i gde su pripremani i snimani neki albumi tog muzičkog žanra?

Foto: Profimedia David Malík/CNC / Don EMMERT/AFP / Ross Marino/RKA/MPI/Capital pictures, Tanjug/AP

Jedan od ključnih činilaca koji određuje kvalitet nekog albuma, po svemu sudeći je atmosfera kojom je praćen tok njegovog nastanka.

Svim velikim bendovima i velikim producentima to je bilo potpuno jasno.

Preporučujemo

Zbog toga je u najvećem broju slučajeva sve vrlo pažljivo i planirano.

Ono što je svakako trebalo obezbediti, jeste da se album priprema u jednoj potpuno opuštajućoj atmosferi pa je bendovima i ljudima oko njih, svašta padalo na pamet kako bi to postigli.

Od atmosfere koja je prisutna tokom nastanka, a svakako i one koja vlada u studiju tokom samog snimanja, umnogome zavisi da li će neke pesme biti prosečne pa čak i upropašćene ili će od svega toga biti stvoreno nešto istinski dobro i veliko.

Note, harmonije i reči su neosporno najvažniji sastojci, ali uhvatiti onaj magični trenutak njihovog stapanja, pronaći formulu koja ih objedinjuje, znači da ste zaronili u suštinu.

A to je umnogome presudno za onoga ko će kasnije sve to slušati.

To podrazumeva, da li ste nekom pesmom preneli istinu ili laž.

Da li ste odvojili bitno od nebitnog.

Veliko od malog.

Odnosno, jeste li sasvim i bez zadrške iskreni.

Bezbroj je primera koji svedoče tome u prilog.

Recimo, grupa Traffic je jedna od onih koja je u svet u svet rokerola uvela novu modu, a to je bežanje u prirodu, na „oporavak“ i pripremu novog materijala.

Njihov album „John Barleycorn Must Die“ u potpunosti je pripremljen u jednoj kolibi u blizini seoceta Aston Tirold u kome je tada bilo jedva tri stotine stanovnika, a koje se nalazi u podnožju Berkšir Daunsa. Tu je snimljena i poznata fotografija koja se nalazi u unutrašnjosti samog omota.

Kada je domaći teren u pitanju Bijelo dugme će ubrzo primeniti istu formulu, pa je grupa neke od svojih ključnih albuma pripremala u Borikama.

Van Morison je za određene kompozicije koje su deo albuma "Moondance," inspiraciju potražio u Vudstoku, gde se doselio kako bi uživao u seoskom okruženju, ali i uhvatio nešto od magije čuvenog festivala koji je na tom prostoru održan nepunu godinu ranije.

Da li zbog toga, ali posrećilo mu se. Biće to njegov prvi album koji je u Americi dostigao platinasti tiraž.

Sredinom šezdesetih u Vudstoku će boraviti i Bob Dilan sa ekipom pratećih muzičara koji su sebe nazvali The Band. Bio je to period u kome se on povukao iz javnosti nakon nesreće (najverovatnije izmišljene) izazvane padom sa motora. Bilo kako bilo, tek uselili su se u kuću nazvanu "Big Pink", pa su u njoj snimili legendarni Dilanov album "Besement Tapes".

Međutim, taj LP će biće objavljen tek 1975. godine, ali će zato The Band već 1968. objaviti svoj cenjeni album "Music From Big Pink", koji je upravo i nazvan po toj čuvenoj kući u Vudstoku u kojoj su boravili sa Dilanom ali i pripremili sve pesme za svoj LP.

Grupa Yes je u jednom trenutku poželela da svoj saund obogati u to vreme sve popularnijim sintisajzerima. Njihov dotadašnji klavijaturista Toni Kej, nije bio raspoložen za tako nešto već je insistirao da sve ostane po starom, odnosno da što se klavijatura tiče zvuk i dalje bude baziran na Hammond orguljama. Ubrzo je zbog tih ali i drugih neslaganja napustio grupu, pa na njegovo mesto dolazi Rik Vakeman, veliki mag instrumenata sa dirkama, koji sa sobom donosi virtouznost i umeće klasično obrazovanog muzičara, do tada gotovo neviđeno u rokenrol muzici. Sve se to i poklapalo sa planovima pevača Džona Andersona i basiste Krisa Skvira, koji su činili sve ne bi li njihova grupa Yes postala najbolji bend na svetu, pa počinju pripreme za svoj čuveni album "Fragile" iz 1971. godine. Tražeći pogodno mesto za probe, dolaze na ideju da u tu svrhu iznajme prostor iznad javne kuće u londonskom kvartu Šeperds Buš. Legenda kaže da im je potom vrlo malo vremena bilo potrebno da "spakuju" kompozicije za pomenuti album koji će ih u to vreme ustoličiti u sam vrh svetske rock hijerarhije.

Kada su Rolling Stonesi na svojoj američkoj turneji, koju su upriličili nakon što su u svoje redove doveli Mika Tejlora, imali tri dana pauze, nisu ni časka čekali. Umesto izležavanja pohitali su u legendarni „Muscle Shoals“ studio u Alabami, na dubokom američkom jugu.

Neko je takav postupak možda video tek kao hir razmaženih zvezda.

Ali ne!

Oni su tačno znali šta rade.

Krenuli su u potragu za onim kulturnim ambijentom, za inspiracijom, koja je nadahnjivala i njihove idole oličene u starim bluz majstorima.

U tom turobnom betonskom zdanju (studio Muscle Shoals Sound je bio smešten unutar stare fabrike mrtvačkih sanduka), u tri noći, nastale su tri ključne kompozicije za njihov legendarni album "Sticky Fingers": „Brown Sugar“, „You Gotta Move“ i „Wild Horses“.

I stvarno, možete li zamisliti da su ove pesme nastale bilo gde drugde izuzev baš tu, gde su mogli nesmetano zaroniti u same izvore i nadahnuća koju donosi takvo mesto i njegova okolina.

Jesu li mogli i kod kuće prežvakati određene blues šablone?

Mogli su, ali nisu.

Verujem da je i to jedan od razloga zbog kojeg su ove pesme bile i ostale velike.

A kao potvrdu napisanog podsetiću na činjenicu da su kasnije, za vreme rođendanske proslave Kita Ričardsa i Bobija Kiza (studijski muzičar, saksofonista koji je bio saradnik grupe) Stonesi u Olympic studiju snimili još jednu verziju pesme „Brown Sugar“.

Na tom snimanju učestvovali su Erik Klepton i Al Kuper.

Ali avaj! Ni prisustvo takvih bardova nije pomoglo da se dosegne ona atmosfera i magija koju su uhvatili u Muscle Shoals odajama.

Šta sve producenti i snimatelji nisu radili ne bi li što vernije preneli i dočarali atmosferu neke kompozicije ili pak celog albuma.

Znate li kako je recimo sniman prvi album grupe Bad Company?

Za zvuk ovog albuma bio je zadužen Ron Nevison.

A on je tako dobro preneo svu magiju raskalašnog života koji su u to vreme vodile rokenrol zvezde, da je nakon ove ploče postao veoma tražen producent.

Ali zato je bilo potrebno veoma mnogo truda, eksperimentisanja i dovitljivosti.

Bubnjevi su snimljeni u hodniku, a vokal za naslovnu numeru pod vedrim nebom, u kasne sate.

Možete li zamisliti Pola Rodžersa kako kroz mrklu noć prolama refren naslovne kompozicije albuma - baaaad coompany!

Ali magija je uhvaćena i grupu više ništa nije moglo zaustaviti.

U svakom slučaju, primera je zaista mnogo.

Legendarni "Machine Head" grupe Deep Purple, snimljen je u hodnicima napuštenog hotela "Grand" u Montreu, Švajcarska. Posle je gitarista Riči Blekmor pričao kako je, da bi čuo ono što je odsvirao, morao da prođe kroz šestora vrata, siđe niz požarne stepenice, pređe preko dvorišta dok je napolju padao sneg, kako bi stigao do kamiona u kome je bio instaliran pokretni studio grupe Rolling Stones koji su iznajmili za snimanje albuma.

Možemo ovde navesti i prvenac grupe Black Sabbath koji i danas deluje kao da su ga stvorile sile mraka.

Ali cela „kvaka“ se sastoji u tome da je sve snimljeno za samo dva dana. Nisu se nimalo obazirali na silne „pikove“ koji su izbijali pokazujućiprezasićenost zvukom i na štošta još.

Sve je moralo biti sirovo i autentično.

Ako na to dodate i gitaru Tonija Ajomija preštimanu na sniženo E, shvatićete odakle potiče tako mračan i zlokoban zvuk.

Ovo je samo delić onoga što su autori i muzičari radili ne bi li magiju kreativnosti kojom su bili opsednuti što vernije preneli svojim obožavaocima. Na tom putu često su nailazili i na nerazumevanje svojih najbližih saradnika. Od članova samih grupa, preko menadžera, a najčešće i samih izdavačkih kuća.

Kada je pevač Marvin Gej svojoj izdavačkoj kući Tamla Motown ponudio pesme sa svog legendarnog albuma "What's Going On" iz 1971. godine, sumnjičavo su ga gledali, ubrzo izrazivši potpuno nepoverenje u ponuđeni materijal, jer to više nisu bile kratke, "zašećerene" soul pesmice po kojima je bio poznat. No Marvin je bio uporan i zapretio da će ih, ako album ne bude objavljen, napustiti.

Nevoljno su pristali i kasnije ostali u čudu.

Nikako nisu mogli da shvate kako jedan potpuno usporen album sa očiglednim uplivom političkih tema, može da donese bilo kakav uspeh. Međutim. "What's Going On" je imao čak tri hita na top deset listama, a sa prodajom nije popuštao naredne tri decenije!?

Kako?

Sve je ujedno jednostavno i komplikovano.

Marvin je sa jedne strane verovao svojim osećanjima, a sa druge, pronašao je način kako da sve to verno prenese svojoj publici, usput sve to začinivši svojevrsnim humorom, pa je tako izbegao da pesme upadnu u neželjenu patetiku.

To svakako jeste jako "klizav teren" ali vredi rizikovati.

Marvin je jednom prilikom to ovako objasnio:

"Niko ne treba da vam govori da li je nešto dobro i da li neka pesma treba da vam se dopadne ili ne i koliko je odista veliko njeno ili njegovo veličanstvo!"

Za ovakve eksperimente danas uglavnom niko nema vremena. Svi se oslanjaju na domete moderne tehnologije, ali zato je i produkcija manje više uniformisana i liči jedna na drugu.

Vreme romantizma i entuzijazma odavno je iza nas.

Možda je ovu priču najbolje završiti sa par rečenica koje je izgovorio Robert Plant, u želji da objasni magiju legendarnog četvrtog albuma grupe Led Zeppelin:

"Kada bi osećaj bio dobar, bez obzira što je istovremeno tonalit za dlaku bio promašen, bilo gore ili dole, na to uopšte nismo obraćali pažnju. Ostavili bismo sve tako kako i jeste samo zbog dobrog osećaja, jer je to ipak najvažnije".

Pa da!

To i jeste rokenrol!

Da li bi danas neki producent tako nešto uradio?

Nisam siguran.

(Telegraf.rs)