Rok muzika u sferi manipulacije: Teorija zavere ili istina?

Foto: Profimedia/Everett Collection

Jedan od čestih argumenata koji bi protivnici rok muzike sa zluradim osmehom na licu i osećanjem nesumnjive pobede gromko bacali na sto, jeste da je to muzika koju su stvorile tajne službe.

Ko zna koliko puta do sada sam imao susret sa takvim "argumentima" i "poznavaocima prilika" "u sferi rock kulture.

Preporučujemo

Teorija zavere ili istina?

Još jedan mit ili mlaćenje prazne slame od strane onih kojima je jedina svrha života da budu protiv svega i svakog, jer "opasnost" vreba tamo gde se i najmanje nadaš.

To je ta već vrlo dobro poznata kultura "informisanja" i "znanja".

Svakako da ovde nema previše prostora za neku podrobniju analizu, tema je zaista preširoka, ali uz nekoliko crtica mislim da će mnogo toga ipak biti jasnije.

Pomenuo sam gore izraz - "rok kultura".

Tom kovanicom obuhvaćen je mnogo širi pojam od same muzike. Međutim, osnovna stvar koju treba shvatiti jeste da r'n'r nije u svakoj državi imao potpuno istu ulogu, pa se samim tim i njegov progres bitno razlikuje od slučaja do slučaja.

Pogledajte recimo SAD i rani Elvisov uspeh, koji je rok ustoličio do fenomena masovne kulture.

Šta tu imamo?

Na prvom mestu gotovo očaravajući glas, potom izuzetno privlačan izgled, ali ništa manje nije važno ni njegovo ponašanje na sceni koje je imalo izrazite seksualne konotacije.

I šta iz toga proizilazi?

Mladi ljudi masovno prihvataju taj novi muzički izraz koji je rušio dotadašnje okoštale moralne prepreke - npr. umnogome je pomogao tamošnjim devojkama da shvate i oslobode svoju seksualnost, godinama prikrivanu i sputavanu.

U takvoj situaciji jasno je da su svi momci poželeli da budu upravo kao Elvis.

Takođe, činjenica koja se nikako ne sme zaboraviti, jeste da američka bela omladina nije želela da prihvati kulturu tamošnjih crnaca, ali ipak jeste onaj njen deo u kome je ispoljena pobuna protiv svih banalnosti i dosade koju je nosila njihova "bela" kultura.

I tako je malo-pomalo preskočen do tada nepremostivi jaz izmedju belih i crnih, koji je u to vreme itekako podstican od strane države.

Potpuno je drugačija geneza rock muzike u Velikoj Britaniji.

Tu bi se već u jednom ozbiljnijem i širem smislu moglo govoriti o njenoj socijalnoj pa i protestnoj konotaciji.

No vratimo se domaćoj sceni i ondašnjoj Jugoslaviji.

Kada sam jednom prilikom intervjuisao Nikolu Karaklajića, ličnost koja je odigrala jednu od ključnih uloga za prodor i popularisanje rok muzike na ovdašnjim prostorima, upitao sam ga koju godinu smatra za nultu, odnosno početnu u jugoslovenskoj r'n'r eri.

Odgovorio je da je to nesumnjivo 1961. godina.

Zašto baš ta godina, odnosno šta je razlog za to?

Ono što treba znati jeste da je rok muzika na ove prostore došla prvenstveno zahvaljujući filmovima, a filmovi su pristigli usled otvaranja zemlje ka zapadnoj kulturi i otklona od dominacije Sovjetskog Saveza u političkom ali i kulturnom smislu.

Jedan od najvažnijih bioskopskih prikaza bio je "Veseli klub mladih" (originalno "The Young Ones") u kome su svirali Klif Ričard i Šedousi, film koji je imao ogroman uticaj na tadašnje mlade generacije koje su odjednom uvidele da tamo negde postoji jedan sasvim drugačiji svet.

Svet šarenih, veselih boja, energije i radosti, smeha, ljubavi i sreće.

Možete zamisliti na koji način je takvo saznanje odjeknulo u glavama onih koji su živeli u sivilu tadašnjeg soc-realizma.

U početku, taj san je trajao dok je trajao i film, a zatim bi usledilo bolno otrežnjenje. Iz tog razloga bilo je i onih koji su ga gledali po deset puta, da bi kasnije pomislili da možda mogu i sami osetiti magiju držanja električnih gitara u rukama, tog čudesnog instrumenta koji su svirali Šedousi.

U to vreme opšteprihvaćen naziv za takvu muziku bio je "beat muzika", a njeni izvođači su bili "električari".

Kakav tretman je tada imala "beat muzika", možda takođe možemo doznati iz reči Nikole Karaklajića:

"Tada je to smatrano muzikom niže vrednosti, bez ikakvog umetničkog kavaliteta. A gotovo u svim medijima takva muzika je napadana i proglašavana apsolutnim šundom onog vremena".

Ovde već dolazimo do ključnog pitanja:

Kako je moguće da državna bezbednost "instalira" tu novu muziku, a sve u cilju kontrolisanja mladih ljudi, a u isto vreme da ona bude napadana i satanizovana u svim medijima koji su upravo kontrolisani od strane te iste države?

Pa valjda bi trebalo da bude obrnuto?

Dalje, pitanja je bezbroj:

Možete li recimo zamisliti jednog Točka i uopšte grupu Smak, kao izvršioce naloga nekakvih službi?

Ili Leb i sol?

YU grupu, S vremena na vreme, Time, Septembar, itd, itd?

Često sam slušao priče kako je Brega radio za državnu bezbednost.

Brega svakako i jeste bio sposoban za sve i svašta ali kako je onda moguće da se Goran grozničavo čuvao od tada poznatog sarajevskog policajca Amira Latića, koji je uostalom i strpao iza brave njegovog bubnjara Ipeta Ivandića i još je usput govorio kako će se istinski potruditi da na sličan način prođu i ostali, a posebno Bregović?

Pa ako je Bregović radio za službu, Latić mu je valjda bio kolega u tom slučaju?

Zašto bi ga se plašio?

Podrazumeva se da su bili na istom zadatku.

Ili možda na taj način hteli da zavaraju trag?

Ako je Goran do te mere bio povezan sa tadašnjom službom, zar ne bi bilo logično da među prvima sazna šta se iz brda valja kada je raspad Jugoslavije u pitanju, pa samim tim da ne dozvoli da ga opljačakaju i da ostane gotovo bez ičega, što ga je nateralo na sasvim novi početak.

Tom istom Bregi, Jugoton je stopirao snimanje albuma, zahtevajući da neizostavno izbaci stih "a Hrist je bio kopile i jad", jer vređa osećanja vernika.

Pritom, tadašnja Jugoslavija je imala sekularno uređenje.

Čisto sumnjam da je to bilo delo službe, odnosno Breginih "kolega", sklon sam tvrdnji da je u pitanju obična autocenzura.

Danas mnoge države veoma drže do vere i vernika, a istovremeno su dozvolile razne parade i slike svetaca na najnepristojnijim mogućim mestima onih koji paradiraju.

Možete sami izvući zaključak u kojoj smo situaciji ugroženiji.

Naravno da svaka država koja drži do sebe, manje ili više kontroliše ono što se unutar nje dešava.

Ali mislim da su vlasti u ondašnjoj Jugoslaviji imale mnogo preča posla, od stalnog manipulisanja rok muzikom i muzičarima, pa ako je i bilo nekih zabrana verujem da je to prevashodno posledica autocenzure, što opet nije ništa pohvalno.

Sistem je bio tako postavljen, da je bilo veoma lako uočiti "problem", ali ipak verujem da neke šire manipulacije u tom smislu zaista nije bilo.

A nije imalo ni potrebe.

Pa čak i u mnogo rigidnijim sistemima nego sto je bio naš, u zemljama tzv. Istočnog bloka, postojale su rok grupe.

Pogledajte recimo naše komšije, tadašnju Mađarsku i grupe kao što su: Omega, Lockomotiv GT, Metro, Škorpio...

Što se tiče situacije na svetskom planu, tu je već malo drugačija priča.

Već u januaru 1968. godine američki hipici su stvorili svoje političko krilo pod nazivom "The Youth International Party", što je samo po sebi bilo kontradiktorno, budući da je većina hipika bila apolitična i samim tim smatrali su to apsolutno bespotrebnim.

Tako su stvoreni tzv. "radikalni hipici" koje su predvodili Ebi Hofman i Džeri Rubin. Ebi je svakako bio ikona ere kontrakulture i protesta protiv rata u Vijetnamu. Optuživan je ali nikada pravosnažno osuđen, ali to je tema za neku drugu priliku.

Ono što je sa naglim porastom njene popularnosti istinski počelo da kontroliše rok muziku očigledno su kompanije (čitaj: novac), koje su shvativši da iz svega mogu izvući ogromnu dobit počele nametati svoja pravila i po svaku cenu stvarati rok dinosauruse, odnosno mega bendove koji su prodavali milione ploča i privlačili ogroman broj publike na svojim koncertima. Očigledno suprostavljen svemu tome pojavio se pank, ali se vrlo brzo dogodila situacija koju opisuje sledeća rečenica: "Pank ju umro onoga dana kada su Clash potpisali za CBS". Pa iako ima onih koji ovu formulaciju smatraju besmislenom, jedno je sigurno - gospodar novac je i u ovom slučaju vrlo brzo umešao svoje prste, čak mnogo brže nego što je to iko mogao i pretpostaviti.