Radio svih naših mladosti - "Magična kutija" kojom su obojene naše uspomene

Foto: Goran Živanović

Danas je Svetski dan radija.

A radio je magična kutija moje i mnogih drugih mladosti.

Preporučujemo

Koliko je samo provedenih sati ostalo uz tu čarobnu spravu.

Koliko toga smo čuli, naučili..

Emisije su bile sjajne, legendarne, voditelji izuzetni.

Tamo negde, na početku sedamdesetih, dok smo sve to slušali, duboko u sebi stvarali smo svoje slike.

Svoje male, lične, unutrašnje priče.

Kakvo vreme!

Kasnije je nekako sve više i više nestajalo te "mistike".

A čini mi se da je upravo ona bila jako važna.

Šta je Radio Luksemburg značio generacijama pre moje, teško je danas objašnjivo.

Kod nas je recimo Drugi program Radio Beograda bio izuzetan.

Svakim radnim danom u 11h počinjala je emisija "Putokaz"!

Voditelj, Vlada Jeftović, kasnije uvaženi profesor na FDU.

Jedan sat fenomenalne muzike i vrhunskog govornog programa.

U 12h išla je legendarna emisija "S' pesnikom u podne".

Nekoliko nezaboravnih minuta poezije i muzike.

Prvo stihovi u govornoj formi, a potom ti isti stihovi muzički ukomponovani.

Nakon toga sve do 14h na programu je bila emisija "Sviraj moju muziku."

Foto: Goran Živanović

Na najobičnijoj dopisnici napišete pet kompozicija po želji, i onda iščekujete pored radija da i vi dođete na red.

Šta se tu sve nije čulo!

Te male, lične top liste, bile su mnogo više od običnih muzičkih želja.

Bile su svojevrsno "upoznavanje" sa onima sličnim, ili potpuno različitim od vas.

Bile su nekako i stvar prestiža.

Ili bolje reći - nivoa.

Onog muzičkog, naravno.

O emisiji "Prijatelj zvezda" Nikole Neškovića, potom čitave serije muzičkih programa koju je emitovao Radio Novi Sad, nije ni potrebno trošiti reči. Emisije "Randevu sa muzikom", "Uz svetlost ponoćne lampe" bile su stvarno nešto posebno. To ne treba da čudi, jer takav skup entuzijasta i zaljubljenika u rokenrol, možda je pored Radio Novog Sada, imao još jedino časopis Džuboks.

Ipak, ono najvažnije, posebno mesto, zauzima Nikola Karaklajić koji je vodio i uređivao emisije "Sastanak u devet i pet" i "Veče uz radio".

Čekali smo taj ponedeljak i osam sati uveče.

Bili su to trenuci u kojima smo ostavljali sve drugo.

I knjige i brige i svađe i tuge.

Sve drugo je postajalo nevažno i daleko.

Na Prvom pogramu Radio Beograda počinjala je emisija "Veče uz radio"!

A to je bilo nešto što se nije smelo propustiti.

To je bila emisija uz koju smo naučili toliko toga.

Šta je to ljubav i drugarstvo, zajedništvo, kako pomoći drugima, kako poštovati različitosti.

Naučili smo da razumemo svet odraslih, ali i da im pokažemo kako je i onaj naš, njima često nerazumljiv, vredan svake pažnje i poštovanja.

Behu to dani kada je snove valjalo sanjati, pa i dosanjati.

Foto: Goran Živanović

Kada je samo muzika bila dovoljna da otputujemo bilo gde i bilo s kim.

A danas?

Danas sam ponosan ne te uspomene.

I na ono što je ostalo.

A ostalo je ponešto vidljivo golim okom, poput LP-ija naslovljenog kao i sama emisija, intervjua koji sam uradio sa Nikolom, na šta sam više nego ponosan, ali mnogo više onoga što je u mom srcu.

Ili u duši.

Kako god.

Jer snovi se ne vide.

A i ne mogu se prepričati.

I zato, neka se svako priseti svojih.

Kao i ja danas.

A to je nešto što stvarno vredi,  jer radio je bio nezaobilazni segment našeg odrastanja, pa i mnogo, mnogo više od toga.

(Telegraf.rs)