Omoti ploča koji su ostavili trag na ex Yu sceni: Buldožer - "Pljuni istini u oči"

Foto: Goran Živanović

U nekim od prethodnih tekstova tema su, između ostalog, bili i interesantni omoti LP ploča, a tom prilikom sam posebno izdvojio tzv. zabranjene omote, odnosno, omote koje je diskografska kuća iz nekog razloga morala da povuče iz prodaje, a bilo je i onih ideja koje u startu nisu prihvaćene od strane odgovornih urednika.

Često su takvi albumi prodavani u crnim, neprozirnim kesama, ali bi i pored toga, u najvećem broju slučajeva njihova prodaja bila zaustavljena, da bi ubrzo bili zamenjeni novim, mnogo bezazlenijim omotima.

Preporučujemo

Kada je ex YU rock scena u pitanju, takve situacije su svakako bile znatno ređe, a svojevremeno je medijski najviše propraćeno Jugotonovo odbijanje idejnog rešenja omota Dragana S. Stefanovića za album Bijelog dugmeta "Bitanga i princeza", u kome ženska noga u visokoj štikli i mrežastim čarapama udara muškarca u međunožje.

Takođe, interesantna priča u vezi toga dogodila se sa prvim albumom grupe Buldožer - "Pljuni istini u oči", iz daleke 1975. godine.

Naime, koliko su i same kompozicije na albumu bile za ono vreme izuzetno provokativne, neobične i cinične, ništa manje to nije bio ni omot, zamišljen u obliku novine, što je bilo nesvakidašnje rešenje na ex YU sceni.

Naravno, u svetu to nije bilo ništa novo (setimo se recimo albuma grupe Jethro Tull - "Thick As A Brick" iz 1972. godine o kome sam takođe pisao), no svejedno, ovdašnje izdavačke kuće su se sasvim nerado upuštale u takve poduhvate.

Foto: Goran Živanović

Razloga za to bilo je napretek, a osnovni su se svakako sadržali u sledećem: komplikovan i skup proizvodni proces, koji je odskakao od ustaljenih šablona, a samim tim i znatno poskupljenje konačnog proizvoda, tj. albuma, što se itekako umelo odraziti na prodaju.

Utoliko je čudnije da je grupi Buldožer pošlo za rukom da takav omot bude urađen za njihov album prvenac, dakle, u trenutku kada je malo ko van Slovenije uopšte i čuo za njih.

No da bi sve bilo jasnije, moramo se vratiti par godina unazad, tačnije u 1973. godinu.

Te godine hrvatski džez muzičar i šansonjer Drago Diklić je osnovao prvu privatnu diskografsku kuću u Jugoslaviji, nazvavši je ALTA.

Treba napomenuti da je za ono vreme to bilo pravo čudo, jer je tih godina svaka vrsta privatne svojine i proizvodnje izuzev onih sitnih, zanatskih, smatrana antinarodnim elementom.

Posebno je izadavaštvo bilo okvalifikovano kao strogo državni posao, pa je samim tim bilo i pod priličnom prismotrom i kontrolom.

No uprkos svemu, Dragec te godine registruje svoju izdavačku kuću, a potom potpisuje ugovor sa PGP RTB o saradnji, koja je podrazumevala proizvodnju i distribuciju ALTINIH ploča.

Foto: Goran Živanović

Logična odluka, ako uzmemo u obzir koliko je proizvodnja vinilnih albuma tehnološki komplikovana, pa samim tim i veoma skupa, a o distribuciji da i ne govorimo.

Ozbiljniju distribuciju u Jugoslaviji u to vreme, imali su samo JUGOTON i RTB.

I tako je krajem 1973. godine ALTA objavila svoj prvi album: Drago Diklić - "Samo za zaljubljene".

Foto: Goran Živanović

Po ovome ispada da je Dragec osnovao izdavačku kuću da bi objavio svoj prvi LP, ali o tom potom.

Istovremeno, u Ljubljani postoji grupa Sedam svetlosnih let, koja retko nastupa, ali vredno radi na svom materijalu, i upravo će iz te postave nastati grupa Buldožer, s obzirom da početkom 1975. počinju nastupati pod tim imenom.

Te godine, Buldožer će održti svoj prvi veći nastup na BOOM festivalu Zagrebu,  što je zainteresovalo odgovorne iz Jugotona koji im nude saradnju. No kako su su ti pregovori završeni neuspehom, pokušali su u ALTI, što ih je opet na posredan način dovelo do PGP RTB, ali je kao što sam gore napomenuo, RTB u ovom slučaju bila proizvođač i distributer, dok je ALTA imala izdavačka prava, pa samim tim i donosila sve odluke u vezi omota ali i svega drugog vezanog za album. Kada se LP pojavio, već se iz samih naslova kompozicija moglo naslutiti da je u pitanju potpuno neobično ostvarenje: "Ljubav na prvi krevet", Blues gnjus", "Život je feferon", "Yes, My Baby, Blue", "Šta to radiš, buldožeru jedan", "Jedem goveđu supu"... No bez obzira na njihov očigledni i više nego provokativni cinizam, već sa prvim slušanjem ovih kompozicija bilo je odmah jasno da grupa poseduje izuzetan izvođački potencijal,  i što je još važnije - da je njihov muzički izraz potpuno jedinstven na ex YU prostorima.

I kao što sam već nagovestio, i sam omot albuma (dizajner Slavko Furlan, dok je strip-ilustreacije radio Kostja Gatnik), nije bio ništa manje provokativan, kako zbog raznih tekstova koje su na njegovih osam strana pisali sami članovi grupe, toliko i zbog fotografija koje su u najmanju ruku bile nesvakidašnje, ako posmatramo dotadašnju jugoslovensku scenu.

I sada dolazimo do onog dela sa početka ove priče.

Na pretposlednjoj, sedmoj strani omota, našla se fotografija pionira Boruta Činča (klavijaturista grupe Buldožer), na kojoj svira harmoniku, dok je iza njega na zidu veliki portret druga Tita, a sve to je začinjeno stihovima njihove kompozicije "Svaki čovjek ima svoj blues", koja je objavljena na njihovom prvom singlu početkom 1975. godine.

I tek kada je prvi tiraž albuma pušten u prodaju, nekome je ta fotografija zasmetala, po svemu sudeći  u pitanju je bila autocenzura. Šefovi u RTB-u su se uplašili da bi mogli imati problema, kako zbog pomenute fotografije, tako i zbog njihovih očiglednih aluzija na tadašnju jugoslovensku socrealističku stvarnost, pa su deo tiraža koji do tog trenutka nije dospeo u ruke kupaca, povukli iz prodaje. Zbog cele te situacije u PGP-u, nije se moglo očekivati štampanje drugog izdanja, pa početkom osamdesetih ploča konačno pojavila pod etiketom ljubljanskog izdavačke kuće Helidon, ali se na mestu gde je bio mlađani Borut Činč sada nalazila fotografija nagog muškarca (Bojan Goličnik), sa potpuno novim propratnim tekstom.

Danas je prvo izdanje albuma "Pljuni istini u oči" na kome se nalazi sporna fotografija veoma retko i spada u kolekcionarske raritete, a dobro očuvani primerci albuma dostižu visoke cene.

(Telegraf.rs)