Priče o pesmama: R.M. Točak - "Organizam blues", sedam minuta čiste poezije

Foto: Goran Živanović

Rano je jutro, početkom jula '81. godine

Sedim u autobusu čiji točkovi osvajaju kilometre asfalta, zagledan u predele koji promiču pored.

Preporučujemo

U torbici koju nosim nalazi se tek nekoliko sitnica, a u džepu plava koverta: javiti se navedenog datuma u vojnu poštu tu i tu, najdalje do 18h, sa sobom obavezno poneti ovu poziv.

Dok pokušavam zauzeti što bolji položaj na poprilično neudobnom sedištu, kroz misli mi prolaze neki događaji, druženja sa dragim ljudima, svirke, a odnekud dolelujaše i nekakvi trenuci na koje sam, činilo se, odavno već i zaboravio.

Izviru i minu sećanjama, vraćajući me u neke prošle dane.

Ostadoh neko vreme uljuljkan takvim mislima, a onda odjednom pomislih kako sve to možda već pripada nekom prethodnom životu, jer mnogi su mi govorili da nakon odsluženja vojnog roka ništa više neće biti isto, da su oni najbezbrižniji dani ipak ostali iza mene.

Možda je to tako, ali ja sam uporno odbijao da poverujem u to.

I dok autobus vijuga krivinama, sa zvučnika iznad mene dopire glas spikera Radio Beograda koga vrlo lako prepoznajem jer stari sam slušalac radija, ali kako sam bio zaokupljen svojim mislima nisam bio previše zainteresovan za ono o čemu je govorio.

A onda sam začuo taj uvod, koji sam mogao prepoznati bilo kada i bilo gde. Sa radija je upravo "dolazio" Točkov "Organizam blues".

Pa iako sam tu kompoziciju "odvrteo" ko zna koliko puta na svom gramofonu, jer ploču sam kupio ekspresno još prvog dana kada je objavljena, nekako mi je u tom trenutku zazvučala sasvim drugačije i posebno.

Poput čiste poezije.

Poezije koja svojim stihovima preslikava neku beskrajnu tugu, ali time paradoksalno daje i jednu sasvim novu snagu oličenu u nekakvom prkosu i neodustajanju.

Zatvorio sam oči jer nisam želeo da bilo šta poremeti taj sklad, tu harmoniju duginih boja koja je u tim trenucima dopirala do mene.

No sve se isuviše brzo završilo i čarolija je nestala.

Foto: ATA images/Antonio Ahel

Instrumental je, kako je to i bila praksa u programima Radio Beograda, pušten pri kraju neke emisije i prekinut negde na polovini, jer su počinjale vesti.

Pa i tako "osakaćena", ta kompozicija mi je mnogo značila u tom trenutku. Na neki čudesan način odnela je sve one tmurne misli usmerene ka danima i mesecima koji su neposredno ipred mene i ja najednom poverovah da će sve ipak biti dobro, pa ponovo u svojim sećanjima odlutah u srednjoškolske dane.

Kada se 1976. godine pojavio Točkov solo album, malo je reći da smo svi ostali zatečeni.

Takve ploče na jugoslovenskom tržištu do tada nije bilo.

Što se tiče solo albuma koje su objavljivali gitaristi, neki početni korak napravljen je 1975. godine kada se pojavio dupli LP "Kongres rock majstora", na kome su četvorica, u to vreme veoma cenjenih majstora tog šestožičanog instrumenta, uradili po jednu stranu ploče: Goran Bregović, Josip Boček, Vedran Božić i Miodrag Bata Kostić. Pa iako je album sniman dosta ishitreno, svakako je vredan pomena jer je prvi takav u jugoslovenskoj diskografiji, a krasi ga i jedinstven biser kada je instrumentalna muzika u pitanju - Jozin "Dinamit". Na "Kongresu" je učestvovao i Točak, ali je on "elegantno" zaobiđen kada su odabirani izvođači koji će se naći na ploči.

Doduše i Goran Bregović je 1976. godine objavio svoj solo album, no ipak, tu se malo šta razlikovalo od onoga što smo već mogli čuti slušajući Bijelo dugme ili izvođače kojima je u to vreme pisao kompozicije.

Sve u svemu, prvi, da kažemo pravi, instrumentalni solo album nekog jugoslovenskog gitariste, upravo je ostvarenje R.M. Točka i nekako mi se čini da su to bili i njegovi zvezdani trenuci. Iste godine grupa Smak je objavila i singlove na kojima su se našle kompozicije "Satelit", "Šumadijski bluz" i "Ljudi nije fer" koje postaju veliki hitovi, a Točak je u to vreme na mnogim listama proglašen za najboljeg gitaristu u ondašnjoj Jugoslaviji.

Na njegovom solo albumu nalazi se šest kompozicija, od kojih je "Svrabež" zabležen na nastupu grupe Smak na festivalu "Boom 76", a ostale su studijske.

"Organizam blues" nastao je znatno ranije, tačnije još '72. godine, a to je po svemu sudeći i  jedno od najkreativnijih razdoblja R.M. Točka, jer je više dobro znanih kompozicija koje će se kasnije naći na pločama, nastalo upravo u tom periodu.

Razloge za to možda možemo naći i u činjenici da je tada bio beznadežno zaljubljen.

Kako je sam govorio, plakao je dok je stvarao i svirao harmonije za "Organizam blues".

-Dvadeset minuta pauze! - trže me iz razmišljanja glas vozača.

-Super, pomislih, malo osveženje svakako će dobro doći.

...

Vojnički dani protekli su bez nekih većih problema.

Možda i zbog toga što sam vrlo brzo prošao audiciju i postao član vojničkog orkestra, a potom sam došao kući po gitaru sa kojom ću se u Domu JNA družiti slično kao i u civilstvu.

Stekao sam par prijatelja sa kojima se i danas, nakon toliko godina, čujem.

A kada sam u septembru '83. skinuo sivomaslinastu uniformu i konačno u svojoj sobi seo pored gramofona, verujem da pretpostavljate koja je prva kompozicija koju sam "odvrteo".

Foto: ATA images/Antonio Ahel

I dok su prvi taktovi odzvanjali iz "nabrijanih" zvučnika, setih se sa smeškom onog jutra u autobusu, dok su ovi isti tonovi lebdeli nad glavama putnika, i pomislih kako je dobro što ovoga puta čarolija ipak neće biti prekinuta glasom spikera koji čita vesti.

Dobro je, jer ovoga puta želeo sam da zaokružim jedan deo svog života sa svih tih sedam minuta čiste poezije.

Zagledan u iglu koja je odmicala u rilnama ploče, prisetih se i onih koji su mi govorili da nakon vojske mnogo toga više neće biti isto.

Pa... možda su donekle i bili u pravu, ali jedno je sigurno: Što se ovakvih kompozicija tiče, promenilo se nije ama baš ništa.

I to do dana današnjeg.

(Telegraf.rs)