Priče o pesmama: Time - "Za koji život treba da se rodim", plemenita simfonija domaće popularne muzike

Foto: Goran Živanović

- Jesi li dobro? - pitala me je majka zabrinutog izraza lica, tiho ušavši u moju sobu.

Okrenuo sam potenciometar na pojačalu, kako bih utišao prilično glasnu muziku.

- Jesam, naravno, zašto ne bih bio?

- Pa ne znam, već po ko zna koji put slušaš tu pesmu.

- Sviđa mi se, šta je tu loše?

- Ne kažem da je loše - izgovorila je, sumnjičavo me gledajući - ali valjda postoje i neke druge pesme osim te.

Potom je izašla, a ja sam ostao zagledan u vrata koja je zatvorila za sobom.

U jednom trenutku pomislih - u pravu je.

Vraćao sam gramofonsku iglu na početak te pesme bar jedno deset puta tog prepodneva i nije mi bilo dosta.

Obuzele su me te harmonije, taj glas, onaj pomalo turobni uvod i božanska sola koja su se rasprostirala po sobi. Činilo se da do mene pristižu iz svakog ugla, sve je delovalo nekako potpuno nestvarno i opijajuće.

Za koji život treba da se rodim

Za koji sudnji dan treba da živim

I kojem Bogu treba da se molim

I koju ženu treba da volim ja...

Mnogo kasnije shvatio sam zašto je tada sve tako izgledalo.

Jedan petnaestogodišnjak tražio je odgovore, pokušavao je prodreti u tajne mogućih izbora koji su bili tu, pred njim, a upravo je pristigao na raskrsnicu na kojoj nije bilo putokaza.

Doduše, i u samoj pesmi koju je toga dana slušao bilo je mnogo više pitanja, a naizgled premalo odgovora, ali istovremeno mu se činilo da nekakvo olakšanje donosi spoznaja da mnoga pitanja i nemaju prave odgovore.

I da ih možda nikada neće ni biti.

Za čiju ljubav treba da sam srećan

Za koju ranu treba da sam bol

Na čijem odru treba da sam svijeća

Za koju ženu treba da sam gol

Za čije nebo treba da sam duga

U čijoj tami treba da sam luč

Za koju pjesmu treba da sam tuga

U čijoj čaši treba da sam žuč ja...

Kada danas, nakon toliko godina, poslušam pesmu "Za koji život treba da se rodim", grupe Time,  i sa osmehom i sa tugom se setim zabrinutog majčinog lica na vratima moje sobe.

Sada i te kako razumem tu njenu brigu i bio bih presrećan kada bih to mogao i da joj kažem, ali nažalost, nje već dugo, dugo, nema.

Foto: Goran Živanović

Danas to razumem, jer znam da ona nije mogla ni naslutiti svu raskoš te kompozicije, svu tu plemenitost do tada neviđenu u jugoslovenskoj popularnoj muzici, ali je za razliku od toga, do nje ipak dopirao tekst, a majka kao svaka majka, uvek je tu i uvek je brižna, njena pomoć je uvek nesebična i apsolutno bezgranična, ali je i bojazan, manje ili više prikrivena, bila neraskidivi deo njene ogromne ljubavi.

A takva ljubav ne može se više nigde pronaći.

Jedino je majke mogu nositi sa sobom.

Za koju jesen treba da sam žetva

Za koju sliku treba da sam kist

Za čije usne treba da sam kletva

Za koje grane treba da sam list

I nikada neću saznati to

Kud vodi me put života mog

Za čiju volju se rađa se živi i mre.

Ako danas malo bolje razmislim, shvatam koliko je hrabrosti trebalo da se u lancu koji čine autor, grupa i izdavač, te 1972. godine "rodi" jedan takav album.

Što se autora tiče, Dadu Topiću hrabrosti svakako nije nedostajalo. Već sama činjenica da je vrlo brzo odlučio da se odrekne poprilične udobnosti koju je stekao kao član tada izuzetno popularne i cenjene Korni grupe, govori sasvim dovoljno o tome.

Jer samo hrabri ljudi idu tamo gde ih srce vuče, a on je upravo to i učinio.

Kada su ostali članovi grupe Time u pitanju, ako znamo o kakvim muzičarima je reč, jasno je da je njihova hrabrost nesumnjivu potporu imala u njihovom vladanju instrumentima, pa samim tim i u virtouznosti koja je u svemu tome bila oličena i koja, ako posmatramo popularnu muziku, do tada nije viđena na ovim prostorima.

Ali ima još nešto u svemu tome što svakako nije manje važno.

Svi su oni u to vreme tragali za nekim svojim pravim izrazom, hteli su na ovdašnjoj muzičkoj sceni biti rodonačelnici onoga što se u tom smislu već nekoliko godina dešavalo u svetu.

A za to nije dovoljno samo vladati instrumentima, za to im je bio potreban istinski duhovni vođa.

Možete li u toj ulozi zamisliti nekog drugog , izuzev Dada Topića?

Ja zaista ne mogu.

Što se izdavača tiče, odgovorni u Jugotonu svakako zaslužuju posebno priznanje zbog činjenice da su uopšte i prihvatili da jedna takva ploča bude objavljena početkom sedamdesetih godina prošlog veka, pa makar su to učinili i sa dozom velikog opreza, jer prvi tiraž ovog LP-ija iznosio je tek 500 kopija.

No ako znamo da su, što se domaćih izdanja tiče, u to vreme još uvek vladali singlovi i da se pre ove pojavilo tek par dugosvirajućih ploča ovdašnjih bendova, stvari postaju mnogo jasnije.

Zabrinutost da li će neko uopšte i kupiti takvu ploču bila je očigledno prisutna, ali stoji i činjenica da je taj album  kasnije doštampavan više puta.

Uostalom, danas je sasvim jasno da tiraž te ploče i nije bio presudan, puno je važnija činjenica da su mnogi koji su je kupili poželeli da i sami počnu svirati ili su pokušali da osnuju svoju grupu.

Jer odjednom nam je sve to postalo mnogo bliže, nisu to više bili izvođači koji su dolazili iz nekih dalekih, nama nepoznatih gradova i država, ovo je bilo nešto što se dešavalo tu, pored nas.

Zbog toga je uticaj ove ploče apsolutno nemerljiv.

I još nešto je podjednako važno.

Ovaj album naprosto nema slabu tačku. Svih pet kompozicija koje se na njemu nalaze i dan-danas deluju sveže i autentično, ali ako bih već trebao da izdvojim jednu, to bi svakako bila "Za koji život treba da se rodim". Čini se da je svaka karika tu naprosto besprekorna: od autorske, aranžerske, izvođačke, pa sve do same poruke koju pesma nosi.

Ona je ujedno i apsolutni dokaz da smo u to vreme na ovdašnjim prostorima mogli stvoriti ekipu koja je išla u korak sa zbivanjima na svetskoj rok sceni, mada sa današnje tačke gledišta potpuno neverovatno izgleda da se u jednoj socijalističkoj zemlji koja se nalazila "iza gvozdene zavese", kako se tada govorilo za nas na zapadu, uopšte i mogao pojaviti jedan takav bend.

Pa iako su i  sledeća njihova dva albuma dostojna svake pažnje, čarolija je u dobroj meri poremećena stalnim promenama članova, a neki hroničari tvrde da je grupa Time tokom svog postojanja imala čak šezdeset postava!?!

Ništa zato.

Njihov album prvenac ostaje istinski međaš jugoslovenskog rokenrola, dok je kompozicija

"Za koji život treba da se rodim" pokazala, kao malo šta drugo u tadašnjoj popularnoj muzici, koliko je važno izdići se iznad osrednjosti, koliko je važan pristup po kome ne morate po svaku cenu biti dopadljivi onoj najširoj publici na uštrb istinskog kvaliteta i posvećenosti.

Čini se da je takav pristup i u mnogo čemu drugom suštinski pokretač sveta .

...

Malo kasnije izašao sam iz svoje sobe, usput govoreći majci da idem do drugara da se nešto dogovorimo.

Ispod jedne ruke bio je album koji se do malopre vrteo na gramofonu, a u drugoj gitara koju mi je kupila baš one godine kada se i pojavio taj LP.

Žarko sam želeo gitaru i za to je otišla sva ušteđevina koju je majka imala.

Dok sam izlazio iz kuće začuh njen glas:

- Hoćeš li doći do ručka?

Htedoh da joj odgovorim tu sa vrata, ali se predomislih.

Spustio sam gitaru i album na trem, vratio se i čvrsto je zagrlio.

- Nisam siguran da ću doći do tada, najverovatnije ću ručati kod Dragančeta.

- Ti i tvoj Draganče i ta vaša muzika, nikad vam nije dosta.

Nasmešio sam se i poljubio je. Znao sam da je duboko u sebi mislila drugačije.

Znao sam, jer me je nesebično podržala baš u vezi te iste muzike i time zauvek opredelila moj život.

Beskrajno joj hvala na tome.

(Telegraf.rs)