Uroš Perić o poređenju sa Rejom Čarlsom, džezu, kako ga je pohvalio Džon Luis, desna ruka Martina Lutera Kinga

Foto: Gregor Katić

U Botanićkoj bašti u Beogradu očekuje nas džez vikend, a ljubitelji ove muzike, u okviru događaja Jazz in the Garden, imaće priliku da slušaju Uroša Perića sa Big bendom RTS-a, koji nastupaju 2. jula sa Big bendom RTS-a.

Preporučujemo

Poznati muzičar već uveliko nastupa po svetu, a porede ga i sa legendarnim Rejom Čarlsom.

U intervju za Telegraf.rs, Uroš nam je govorio o muzici, svojim koncertima, pohvalama koje je dobio od Šile Rej Čarls, ćerke Reja Čarlsa, kao i o budućnosti džeza.

• Šta možete da kažete o Vašem nastup koji nas očekuje događaju Jazz in the Garden?

Nastup će biti pun svega. Izabrali smo tako brze, tako spore kompozicije, neke moje kompozicije, neke moje pesme, neke hitove iz američke - American Song Book, nešto od Reja Čarlsa. Biće puno energije, pune prave harizme. I Big bend, najbolji na svetu.

• Važite za uspešnog muzičara, nastupali ste širom sveta. Da li neki koncert posebno pamtite?

Kada se čovek bavi muzikom profesionalno i kada počne da svira prvo koncert u svojoj državi, pa onda kreće u svet, onda su mi svi koncerti važni. Još kada nisi poznat, a radiš prvi, drugi put što najviše voliš, tada nema ni puno publike, tebi je koncert važan. Pa posle sa godinama se stekne neka popularnost, punim dvorane, ali su mi opet ti koncerti važni. Svaki put mi je važno, jer prvenstveno sviram za sebe. To možda zvuči egoistički, ja sviram za sebe i sebe hoću da zadovoljim muzički. I kada to postignem, onda ta energija pređe na publiku. Ali, naravno, tu su stvari koje su se izdešavale i toga je prepuno. Jedan takav važan koncert me veže za Srbiju. Jedan od mojih prvih važnih koncerata u mojoj karijeri na početku je bio moj veliki koncert na Kolarcu, koji je tada bio prepun, čak je i televizija prenosila, i to je za mene bilo tada "sada sam u Holivudu". Pre jedno 20 godina. Svugde gde sam prvi put, sviram sa nekom velikom zvezdom. U Milanu sam sa Dajan Šur svirao. Toga je bilo baš puno, da ne nabrajam. Sve to mi je mnogo važno. Mogu možda da izdvojim kada sam svirao u Atlanti, u Americi, da mi je prekinuo jedan crnac koncert. Televizija ga snimala, mislio sam da je neki pijan čovek, pa hoće da stvara probleme. U stvari, on je bio sada pokojni, a tada bivši guverner Džordžije, Džon Luis, koji je bio desna ruka Martina Lutera Kinga. U svim tim napada gde je nastradao Martin Luter King, nastradao je i Džon Luis. Tako da, posle kada sam saznao, on je davao intervju za BBC i mene je zagrlio i zahvalio mi se pred svima na televiziji kako promovišem njihovu muziku po svtu na najbolji mogući način. To je jedna stvar koja mi je ostala baš u memoriji.

Uroš Perić Foto: Gregor Katić

• Veliku pohvalu dobili ste od Šile Rej Čarls, ćerke legendarnog Reja Čarlsa. Neki vas porede sa Rejom Čarlsom, šta kažete o tome?

Dobio sam ja pohvalu ne samo od njegove ćerke Šile, nego od svih Releta koje su još žive, od Valeri Irvin, koja i dalje drži kompaniju Reja Čarlsa u Los Anđelesu. Dobio sam pohvalu preko 15 članova njegovog Big benda. Sa svima njima sa skoro svirao ili snimao. To mi puno znači. On je bio genije i dan danas ga zovu legendom. Kada te neko poredi sa takvom veličinom, imponuje ti. Ali ja sam ja, ja nisam on. Ne radim ja da njega kopiram, imitiram. On je moj idol, puno sam od njega izvukao. Ali, naravno ja stavljam njegovu priču u ovo doba. Ja dajem svoju energiju, svoje ideje. Ali, naravno, imponuje ti kada te muzički kritičar tako prozove.

• Sa mnogim svetskim muzičkim zvezdama ste svirali. Koja saradnja vam je najdraža?

Te saradnje su uvek prelepe, zato što mi to razgovaramo na bini ili u studiju ne znajući se dobro. Upoznajemo se preko muzike... To je nešto teško što može da se objasni. Vežu me velike uspomene na Duška Gojkovića našeg pokojnog, legendu, koji me je prihvatio kada sam ja počeo karijeru, da snimi ceo CD sa mnom. On je to retko kada radio, da svira za vokalistu, ali mene je baš voleo, i od tada je naša prijateljstvo trajalo dugi niz godina. Nastup sa Mejsiom Parkerom je bila velika stvar. Kada sam nastupao u Americi, sviram sa bendom od Fets Domina ili sa bendom od Džejmsa Brauna. Takve stvari mi možda malo više znače. Tako da, puno je toga. Izdvojio sam nešto malo. Pošto je sada skoro umro, neka bude Duško Gojković. Ipak je to naš čovek.

• Zašto ste zavoleli džez i šta to džez ima posebno što ga čini primaljivim za slušanje?

Ne znam, to je baš teško pitanje, zašto čovek voli neku vrstu muzike. Još kao dete slušao sam Net King Kola, čak i neke rokenrol stvari koje nisu toliko vezane za džez. Mislio da sam najviše osetio neke melodije, neke posebne stvari, kako harmonije idu, u džezu. Nekako mi se to najviše približilo mojoj duši. To je jedino što mogu da kažem.

• Poznati muzičar Markus Belgrejv naveo da ste toliko dobri, kao da ste studirali crnačku muziku. Odakle toliko talenta prema muzici koja dolazi daleko od Srbije?

Sva su teška pitanja, ovo je najteže. Ne znam, to je ljubav. S time se rodiš. I mislim da je dosta vezana ta američka džez scena, soul i gospel scena dosta vezana za našu tradiciju, našu staru narodnu muziku. Znači, kod nas u staroj narodnoj muzici ima neki solo između, ima taj neki foršpil, pa ima tekst u tri strofe gde objasniš celu priču. Ja pričam za staru, pravu narodnu muziku, ne za ovo s*anje koje se piše i radi. Tako je i u Americi. Oni imaju te trilere, soul trileri se zovu. I kod nas ima trilera, koji potiču sa Balkana. Ali drugi narodi to nemaju, na primer Austrijanci, Nemci, Slovenci... Eto, to je možda jedna stvar zašto mi je malo slično, zašto me je to uhvatilo za dušu. Ali mislim da je to puno slušanja, jer ti ne možeš svesno da studiraš, ti moraš, ti možeš da budeš, ne znam ko, da te šalju u škole. Ako nemaš talenat i afinitet prema toj nekoj muzici, mogu grdne pare da pobacaju, da te školuju, pa nema ništa od toga.  To mora čovek da se rodi i da sluša dosta. Uvek nam je bilo rečeno da se najviše nauči dok se sluša. Da si dobar muzičar, treba mnogo ispočetka da slušaš raznorazne muzičke žanrove, i tek onda shvatiš šta ti se najviše dopada, šta najviše tebi ide u prilog, pa onda slušaš to u dubinu. Znači, svega po malo. I vežbanja je tada bilo puno. Ja se sećam, jedva sam čekao da ustanem ujutro da počnem da vežbam, da skidam stvari. Tada nije bilo Jutjuba kao danas, nego smo morali da iznajmljujemo CD-ove, pa da mi komšinica presnimava, zato što mi nismo imali to na kasetama, pa sam ja slušao kasete. Bilo je teško doći do te muzike. Sećam se, dobijamo socijalnu pomoć, i svu tu socijalnu pomoć ja odem u Ljubljanu i jednu trgovinu ploča, i sve tamo spiskam na muziku. Znači, velika ljubav i poštovanje, sigurno. I, naravno, da si rođen da imaš talenat, da puno vežbaš.

Uroš Perić Foto: Gregor Katić

• Koliko je teško napravite neku džez kompoziciju i kako ocenjujete popularnost džeza u Srbiji?

Pesmu ili kompoziciju nije teško napraviti. Da je dobra, treba više toga. Treba da ste puno slušali muziku kao klinac, da imate sve te fundamente te muzike u sebi. Onda neka ideja treba. Inspiracija, kao za svaku stvar. I ja, kada pišem dve pesme za jedan dan, ponekad godinu dana ništa, ili mi se desi da napišem nešto danas na 3/4, onda stavim u fioku i posle tri meseca izvadim dopišem, dokrečim. Znači, to sve zavisi. Meni imponuje to što ja mogu, na primer, svoje pesme da sviram na istom koncertu gde sviram Reja Čarlsa i sve te američke velikane, i skoro niko ne primeti razliku. Znači da je to dobro i to mi imponuje. Ali, ja sam odrastao sa tom muzikom. Ja mislim da tačno znam sve cake, sve kako treba, i kako treba da zvuči. Tačno znam, to je u meni. A drugi deo pitanja, to teško da mogu da odgovorim. Ja ne živim u Srbiji, ja živim u Sloveniji. Ja pojma nemam šta se u džezu dešava u Srbiji. Ja poznajem te momke iz Big benda RTS-a. Kada god sam u Srbiji, gde god da sviram, sviram ili sa njima, ili sa nekim manjim sastavom koji su opet čine ovi momci.

• U moru svakojake muzike, da li smatrate da džez ima budućnost?

Džez po mome nikad neće više da bude popularna muzika kao što je bio pedesetih, šestdesetih godina. Znači, tada je bila popularna muzika na koju se igralo, izlazilo kao u diskoteke, barove, klubove. Ali budućnost džeza je dobra, zato što će on uvek postojati. Džez je muzika koja će uvek biti otkad je izmišljena. Znači, tu nema straha. Ja vidim da na moje koncerte dolaze mladi ljudi, i to me raduje. Kada bi samo stariji dolazili, onda bih se plašio za budućnost džeza. Ovako, uvek se nađu ljudi, i radijski di-džejevi koji se zalažu za promociju te muzike. I to me raduje. Pola od te muzike koja se stvara, za par godina neće biti. Ali biće neko novo s*anje. Ako pogledate američke filmove, pa maltene nema američkog filma gde nema barem malo džeza ubačenog unutra. To je američko nasleđe, i oni to poštuju, i hvala Bogu da poštuju. Mi to ne poštujemo. Ni naše nasleđe, naše dobre stare narodne muzike, mi smo maltene uništili. A oni poštuju to i znaju da je to njihova velika valuta, jer u svetu, gde god sam bio na festivalu gde su bili Amerikanci, Američka ambasada je pomogla sa parama za sve, za hotel, za prevoz, jer oni smatraju da je to kulturnije, džek-pot. I to je jeste. I tu su pametni i baš zbog toga se ne plašim za budućnost džeza.

• Imate bogate diskografiju. Na koje svoje delo ste najponosniji?

Da, puno snimam i volim da snimam. Imam veliki dijapazon znanja, čime se ponosim, i volim to uvek da prenesem. Kada snimim album, to je isto kao da dobijem neko dete. I mislim da mora umetnik da radi. Znači, iako se ne proda, mora čovek da crta, ako je slikar. Ako piše pesme, on to mora da prebaci na list. I tako muzičar mora da snima. Dan danas, zna se da albumi ne idu više toliko u prodaju. Ja ih najviše prodam na koncertima. U trgovina maltene više i ne idu. Ali kada napraviš novi album, otvori ti se put za neku novu turneju. A na svaki album sam ponosan. Svaki koji završim kažem "taj je najbolji". Sledeće godine, kada radim novi, ne sviđa mi se onaj pre, sada je ovaj najbolji. Tako da, sada sam završio, prvi put sam radio kantri album, "Teardrops". Uzeo sam neke pesme moje, neke američke iz kantri kolekcije pesama koje sam obradio malo više sofisticiraniji način. I uzeo sam prvi put "pedal stil" gitaru. Meni se uvek sviđa taj zvuk te gitare. Sada sam ponosan na taj CD. U septembru prošle godine, izdao sam sa Big bendom Radio televizije Slovenije veliki album i tada sam bio ludo ponosan na njega i to mi je bio najbolji album. Tako da, vrlo teško kažem koji mi je najbolji album, jer mi je uvek najbolji taj koji treba da izađe.

• Kakvi su Vam planovi posle koncerta u Beogradu?

Moji planovi su beskonačni. Posle Beograda, sutradan sviram Čačak, onda 5. jula sviram Budvu, isto sa Big bendom RTS-a. Onda se vraćam u Sloveniju i sviram sa Big bendom Radio televizije Slovenije u Slovengracu. Treba ovog leta da završim jedan album, veoma soufull, starinski rađen. Onda idem turneja Španija, Francuska, Austrija, završavam velikim koncertima u Sloveniji, kao što su Križanke u Ljubljani. I sviram u mome gradiću, na prelepoj lokaciji, Stari grac se zove, to je kao kula koji su još Rimljani sagradili. Dobio sam veliku nagradu od grada Celja, Grb Celja, to je najveće odlikovanje koje možete da dobiješ. Pa hoću da sviram za Celje, veliki koncert. A sledeće godine me očekuje baš, samo da bude zdravlja, imam 20 godina rada i sprema mi se svašta. Radiću po celom svetu, po celoj Sloveniji, nadam se i u Srbiji. I radi se knjiga, autobiografska za prvih 20 godina rada. A ja ću tada da imam 47 godina. A vi slobodno kažite 24. (smeh)

(Telegraf.rs)