Priče o pesmama: Talas - "Sama", vapaj "Princeze sa Dedinja"

Foto: Goran Živanović

Malopre se iznenada prisetih jedne retke i čudesne ploče i uzeh da pišem ove redove.

Razlog je sasvim jednostavan: Nazvala me je prijateljica i zamolila da joj pozajmim na čitanje knjigu "Šaka soli", Mire Stupice.

Preporučujemo

Potražih knjigu, prelistah stranice gde Mira pominje, doduše škrto, ćerke Sibine (rođene Bogunović) i Cvijetina Mijatovića, Mirjanu i Maju.

Sibina je još davne 1970. (22. juna), poginula u saobraćajnoj nesreći kod Sremske Mitrovice, kada je imala četrdeset jednu godinu. Bila je pozorišna i filmska glumica.

Narodni heroj i političar Cvijetin Mijatović kasnije se ženi našom proslavljenom glumicom Mirom Stupicom.

Cvijetin nakon Titove smrti postaje prvi predsednik Predsedništva ondašnje Jugoslavije, pa se porodica seli u vilu na Dedinju, ul. Kačanicka broj 8.

Mijatović je bio prekaljeni revolucionar i komunista, pa je nešto od toga pokušavao da prenese i na svoje ćerke. Iako su u Beogradu živele u izobilju, u vrlo luksuznoj vili, njihov prijatelj iz tog vremena Aleksandar Jovanović, danas poznat kao monah Arsenije, tvrdi da je otac je od njih  zahtevao da gledaju dnevnik u pola osam, razne političke emisije i partizanske filmove. Ipak sve to treba uzimati sa rezervom, jer ima i drugačijih mišljenja.

Njihova maćeha Mira Stupica se, po svemu sudeći, držala prilično po strani što se toga tiče.

Pa uprkos vrlo strogim pravilima po kojima se moglo ući u njihovu vilu, ispred koje je bila kućica u kojoj su dežurali policajci koji su svakog ko je ulazio detaljno pretresali i legitimisali, obe Cvijetinove ćerke su bile omiljene u društvu (Maja je na TV Sarajevo vodila emisiju "Nedeljno popodne, a takođe je i glumila u tamošnjem pozorištu), i važile za izuzetno dobre i divne osobe, posebno Mira, koju je društvo u šali prozvalo "Princeza sa Dedinja".

Upravo u toj vili održavane su čuvene žurke, ali i nastala ideja o stvaranju grupe Via Talas (via - vokalno instrumentalni ansambl).

Foto: Goran Živanović

Vežbali su u podrumu vile, pa je iz tog perioda ostala anegdota da ih je jednom prilikom, dok su imali probu, Cvijetin zamolio da budu malo tiši jer na telefonskoj vezi upravo ima predsednika Sovjetskog Saveza, Leonida Brežnjeva.

Za ovaj bend prvi put sam saznao kada sam nabavio ploču "Artistička radna akcija" (1981.), na kojoj se nalazi njihove kompozicije "Hawai" i "Lilihip".

Interesantno je da ih je u to vreme "otkrio" Goran Bregović koji ih poziva u Sarajevo i finansira im studijske sate gde su pravili snimke za svoj prvi LP, ali stvar je propala jer njihov tadašnji bubnjar (kasnije poznati slikar) Dušan Gerzić Gera, nije mogao da odsvira svoje deonice. Nakon toga iz grupe odlaze Miško Plavi (ubrzo potom počinje svirati bas gitaru u grupi D'Boys), a Gera se posvećuje studiranju slikarstva.

U priči Via Talas i dalje ostaju Mira i basista Bojan Pečar koji su u to vreme bili par.

Njih dvoje potom ponovo odlaze u Sarajevo, gde je Mira iskoristila veze i poznanstva svoga oca, pa konačno snimaju ploču "Perfektan dan za banana ribe". Naziv albuma osmislio je Bojan Pečar inspirisan Selindžerovim pričama. U tom periodu skratili su naziv grupe izbacivši ono Via. Na samom snimanju pomažu im Ivica VD (bubnjevi, udaraljke), Milan Mladenović (gitara), Vuk Vujačić (sax) i Mića Bubalo (ritam mašina).

Album je 1983. godine, u tiražu od 3000 primeraka, objavila izdavačka kuća Sarajevo Disk, a ne Diskoton, kako se to ponegde navodi. Inače, Sarajevo Disk su krajem sedamdesetih godina prošlog veka, osnovali Muradif Brkić i njegova tadašnja supruga Hanka Paldum.

Foto: Goran Živanović

Nakon ove ploče grupa se raspada, a Bojan Pečar prelazi u EKV.

Mira ili "Princeza od Dedinja" i njena sestra Maja, preminule 1991. godine i to u razmaku od svega nekoliko meseci. Heroin je uzeo svoj danak.

Mira je tek napunila trideset, a Maja dvadeset pet godina.

1993. preminuo je njihov otac Cvijetin Mijatović.

Nažalost i ostali članovi grupe Via Talas, izuzev Miška Plavog, više nisu među nama. Bojan Pečar i Dušan Gerzić Gera preminuli su 1998. a Vuk Vujačić 2007.

U svim pričama o beogradskom novom talasu, toj nezamislivoj dekadenciji i lucidnoj kreativnosti, album "Perfektan dan za banana ribe" nekako je neopravdano zapostavljen.

Ako bih pravio neku svoju ličnu listu pesama iz tog perioda, kompozicija "Sama" bila bi vrlo visoko rangirana. Nekako su u njoj, kao malo gde drugde, oslikani svi "nesporazumi" koje je imala ta generacija, kako sa okolinom i društvenim normama uopšte, tako i sama sa sobom.

Vapaj "Princeze sa Dedinja", bio je i vapaj čitave mladosti koja je živela u tim prelomnim trenucima za jednu zemlju i njene narode.

Cena kojom su ti trenuci plaćeni, bila je za njih strašna i po svemu nemilosrdna.

Iako osećam te dok dan se budi

Dok pršte ptice i dok zvona zvone

Zbog tebe ne znam ni da l’ postoje ljudi

I sve što volim da li s tobom tone

O, osećam to

Uzalud dozivam nebo da mi kaže

Da sve je stvarno i da tako mora

Plašim se da sama nikad neću znati

Da l’ živim život nekog drugog stvora

O, osećam to

Ružni sni

Kao psi

Prate me

Jer

Shvatam da sam sama

Neću moći sama

Neka vreme počne već

Da te uzima

Rudi, ne diraj mi grudi

Moje telo pripada

Drugim ljudima

Shvatam da sam sama

Ostala sam sama.

Bio je ovo vapaj za onim bez čega sve drugo gubi smisao i ponire u ništavilo.

Vapaj za istinskom ljubavi i pažnjom koja je za Miru i Maju, čini se, nestala smrću njihove majke Sibine.

Album "Perfektan dan za banana ribe" nikada nije doštampan i danas spada u poprilične kolekcionarske raritete.

Iako ima mišljenja da je na snimanju ove ploče učestvovao i Aca Plavi (Aleksandar Jovanović) odnosno monah Arsenije, njegovo ime nije navedeno na omotu ploče, što govori da to nije tačno. Istina je da je on vrlo kratko vreme bio član grupe Via Talas, dakle one prve postave, kao prateći vokal.

U svakom slučaju, on se tih godina vrlo intenzivno družio sa tom ekipom, a posebno sa Dušanom Gerzićem Gerom, sa kojim je jedno vreme i živeo u Americi, o čemu je i pisao u svojoj knjizi "Bog i rokenrol".

(Telegraf.rs)