Priče o pesmama: Gitaristi čije je nadahnuće ostavilo trajni pečat u grupama u kojima su svirali

Foto: Goran Živanović

Kada govorimo o solo deonicama u određenim kompozicijama, primetno je da njihovi kompozitori i aranžeri u tom smislu imaju jako različite pristupe. Ima onih koji smatraju da su solistički izleti uglavnom nepotrebni i da je to višak koji samo opterećuje određenu pesmu, pa je u takvim slučajevima težište bačeno na vokale, pa time i na tekstove. S druge strane, određeni pravci rok muzike u velikoj meri su zasnovani upravo na solističkom umeću muzičara, koje je po pravilu virtouzno, a dobar primer za to svakako je progresivni rok. Kada su solo partije u pitanju, one bi se možda mogle  podeliti na nekoliko grupa. Prva i poprilično česta, jeste ona u kojoj solista po svaku cenu želi pokazati svoje umeće, a to ponekad ume da bude dosta rogobatno u odnosu na samu kompoziciju. U drugoj su oni solisti koji na prvo mesto stavljaju emocije, bez obzira na njihove tehničke sposobnosti, pokušavajući time da svojom solo deonicom doprinose samoj kompoziciji i da ta dva segmenta budu jedno. U trećoj, koja je ponajmanja, nalaze se oni muzičari koji su sposobni da sve to objedine u jednu celinu, odnosno da svoju izuzetnu tehniku stave u službu i svojih emocija i same kompozicije i da je na taj način oplemene i uzdignu na jedan sasvim drugačiji, viši nivo. Takav "rukopis" publika vrlo brzo prepozna, a sami solisti postaju neraskidivi kreativni deo svoje grupe, zbog čega je za njih vrlo teško naći adekvatnu zamenu, a za neke i sasvim nemoguće, jer se njihovim odlaskom u potpunosti menja i zvučna slika određenog izvođača, pa i sam pristup i način izražavanja, odnosno misli koje prožimaju muziku i donose određeni kreativni naboj.

U tekstu koji sledi, fokusirao sam se na nekoliko gitarista, za koje smatram da su oplemenili i do neslućenih visina uzdigli grupe u kojima su stvarali i u kojima su svojim muzičkim rukopisom ostavili trajni pečat kao neraskidivi deo tih kompozicija, pa tako i opšte slike koju stvaramo o nekom bendu.

Preporučujemo

Da bi možda bilo jasnije o čemu govorim, odabrao sam tri grupe koje za vreme svog postojanja nikada nisu promenile gitaristu i dve koje jesu, ali su time u mnogome promenili i svoju zvučnu sliku, odnosno aranžerska rešenja, pa time u dobroj meri i svoj muzički izraz.

Takođe, uz svakog gitaristu dodao sam po jednu kompoziciju za koju smatram da je očigledan primer njegovog pristupa i muzičke misli, bez obzira da li je on sam kompozitor ili ne. Naravno, ovde sam isključio instrumentale jer je njihova suština drugačija, fokus je stavljen na činjenicu koliko neki gitarista može da oplemeni neku vokalnu kompoziciju i na koji način to radi. Napominjem da je ovo moj lični izbor i da je redosled imena određen po godini izdanja navedenih kompozicija.

1.SLOBODAN BODO KOVAČEVIĆ

Indexi - "Plima" (EP, 1972.)

Samozatajni, nenametljivi Bodo Kovačević. Možete li zamisliti Indexe bez njegove akustične i električne gitare? Jako teško. Kao što je ovu grupu nemoguće zamisliti bez Davorina Popovića, ništa ne bi bilo isto ni bez Bodovih sviračkih majstorija, ali i kompozitorskih i aranžerskih rešenja. Njegovo sviranje je u svakom trenutku podređeno grupi, odnosno samoj kompoziciji, a sola bi mogla biti odrednica za plemenitost i meru. Uostalom, dovoljno je poslušati "Plimu" da bi shvatili o čemu govorim. Ako znamo da je ta kompozicija snimljena još u šezdesetim, tačnije 15. januara '69. godine, i da se vukla po fiokama izdavačke kuće sve do kraja '72. kada je konačno objavljena, jasno je da je solo u toj kompoziciji išao daleko ispred svog vremena. Interesantno je da je na prvom izdanju ove kompozicije kao tekstopisac naveden Davorin Popović, što nije tačno, jer je tekst napisao Kornelije Kovač. U stvari, cela priča u vezi toga potekla je od odugovlačenja Želimira Altarca Čička da napiše tekst, a kako se Kornelije slučajno zatekao u studiju dok su snimali "Plimu" i oduševljeno ih slušao, gotovo u trenutku je dobio inspiraciju za ono što je napisao. Kornelije je svojevremeno ovako govorio o "Plimi" i udelu Boda Kovačevića u toj pesmi:

"I dan-danas mislim da je instrumentalni uvod te kompozicije nešto neverovatno uzbudljivo, što nosi pečat vremena, genijalnost Bode i lepotu posebnog zvuka koji je odlikovao njegovo sviranje. Svaki put se naježim kada čujem njegov izvanredni solo i taj brzi vibrato".

I stvarno, dok slušate tu gitaru, genijalno podcrtanu temom koju iz pozadine donosi violončelo, pomislite da li je moguće da je nešto ovakvo snimljeno na samom početku 1968. godine. Možemo reći da je stvarno šteta što se ova kompozicija nije pojavila na ploči u vreme kada je i snimljena, ali očigledno da je išla daleko ispred svog vremena, a bez svake sumnje to isto možemo reći i za Bodov način izražavanja i gitarskog umeća.

Slobodan Bodo Kovačević preminuo je u Sarajevu, 22. marta 2004. godine.

2.VEDRAN BOŽIĆ

Time - "Makedonija" (singl, 1973.)

Nije malo onih koji tvrde da je najlepši, ili jedan od najlepših sola koji je odsviran u jugoslovenskoj rok muzici, upravo ovaj iz kompozicije "Makedonija", no to svakako ne treba ni da čudi.

Vedran Božić je gitarista sa specifičnim stilom, bolje reći mešavinom raznih stilova, koji su se kod njega stopili u jedno. On je istovremeno i liričan i dramatičan i patetičan, u šali bi mogli reći i ubitačan, što je i pokazao ko zna koliko puta, pa tako i u ovoj pesmi, kojoj se evo baš nedavno navršilo pedeset godina od kako je snimljena, a to je bilo tačno 5. juna 1973. godine. Interesantno je da su u snimanju "Makedonije" učestvovali Dado (vokal, bas gitara), Vedran (električna gitara) i Peco Petej (bubnjevi), a po Dadovim rečima Peco je isti dan imao zakazano i svoje venčanje, ali se telefonom javio budućoj supruzi Nadi i rekao joj da se venčanje odlaže zbog snimanja!? Venčanje je tako odloženo, ali je zato nastala jedna od najlepših pesama jugoslovenske rok muzike, koju su Dado i Vedran vinuli u nezaborav. Dado na prvom mestu čudesnim vokalom, a Vedran svojim zaista izvanrednim umećem, jer njegova solo partija "prianja" uz ovu kompoziciju na jedan potpuno poseban način, tako da je teško i zamisliti da bi se tu bilo šta drugo moglo naći. Ako posmatramo celokupni opus grupe Time, ova pesma deluje pomalo atipično u odnosu na ostale, ali baš zbog toga je i neobično lepa. Što se mene tiče za Božića sam uvek mislio da je "junak koji je kadar stići i na strašnom mestu postojati", dakle jedan potpuno autentičan muzičar, koji je baš zbog toga nezamenjiv.

3.RADOMIR MIHAILOVIĆ TOČAK

Smak - "Blues u parku" (album "Smak", 1975.)

Ako u domaćoj rok muzici postoji esencija onog o čemu sam pisao u uvodnom delu ovog prikaza, onda je to baš ova kompozicija. Mišljenja sam da je malo ko poput Točka sposoban da svoju izuzetnu tehniku stavi u službu emocija i da time samu kompoziciju oplemeni i uzdigne na jedan sasvim drugačiji i viši nivo. Takav "rukopis" publika vrlo brzo prepoznaje, pa on automatski postaje neraskidivi kreativni deo određene grupe. Kompozicija "Blues u parku" jedna je od onih iz ranog Točkovog opusa, a sam naslov dobila je sasvim slučajno. Jednom prilikom, budući članovi grupe Smak našli su se u kraljevačkom parku, bilo je hladno i padao je pomalo sneg, a basista Zoran Milanović rekao je Točku da "svira onaj bluz". Kasnije su, sećajući se toga, dali baš takav naslov kompoziciji.

Kad smo već kod toga, interesantno je da za tu pesmu svako od njenih autora "ima svoj park", pa ovde prenosim šta mi je tekstopisac Mirko Glišić ispričao u vezi toga:

"U to vreme imao sam jednog drugara koji je "otišao u aut" zbog nesrećne ljubavi i zbog toga je postao beskućnik. Jednom prilikom, zateknem ga u Velikom parku u Kragujevcu kako kod jedne česme leži na klupi, on je inače voleo muziku, a u šali smo zvali jedan drugog Hamp, pa sam mu rekao:

-O, gde si Hamp, šta radiš?

Kada me je video, ustao je sa klupe:

-Ništa, evo uživam, doći ću posle "kod tebe" pod most.

Iza moje zgrade nalazio se jedan most, tu kod Ekonomskog fakulteta, ispod koga je on često boravio i on to sasvim normalno kaže, bez nekog posebnog uzbuđenja, jednostavno tako je živeo.

-Jesi li radostan što me vidiš? - pitam ga.

-Sve je propevalo, sve je procvetalo, je..ote.

Zadržim se tu malo s njim, i kada sam posle došao kući pustim kasetu na kojoj Točak svira "Bluz u parku", a Boris peva la-la-laa, i ja se setim da mi je taj moj drug, koga su u Kragujevcu svi znali kao Ivu Beskućnika, pričao kako je sanjao da je u raju i tako napišem ono - "ptice, svako peva, čak i on", s tim što zbog metrike nije moga da stane stih "doziva sve nomade", pa je na kraju ostalo "doziva sve", što je svakako jedan širi pojam, može da se odnosi na bilo šta. Znači, Točak mi je dao zadatak da napišem "Bluz u parku", odnosno dao mi je naslov pesme, a ja sam inspiraciju pronašao u tom susretu sa mojim prijateljom Ivom Beskućnikom."

Zaista neobična priča, a svakako je neobičan i tekst ove kompozicije, Borisov vokal je takođe čudesan, ali ono što je to delo istinski uzdiglo do nezaborava, jeste magični solo R.M. Točka. Mislim da u domaćoj rok muzici nema previše tako odsviranih gitarskih solo parija. Možda ima tehnički zahtevnijih, možda i emotivnijih, ali sve zajedno sjedinjeno na takav način, jako teško. Ponekad sam se pitao u kakvoj je uopšte dimenziji Točak bio kada je ovo svirao.

Zaista neponovljivo.

Čak mislim da ni sam Točak to više ne može da ponovi na ovakav način.

4.DRAGAN GUŽVAN

Atomsko sklonište - "Ne cvikaj generacijo" (album "Ne cvikaj generacijo", 1978.)

Oni koji su pratili muzička zbivanja krajem sedamdesetih godina prošlog veka, sećaju se interesantnih detalja vezanih za grupu Atomsko sklonište. Za ovaj bend prvo smo saznali iz šturih napisa u Džuboksu gde su bili predstavljeni kao pank grupa iz Pule, sa njihovim fotografijama u iscepanoj odeći, bolje reći ritama. Posle smo saznali da oni sa pankom u stvari nemaju nikakve veze, već da je njihovo pankersko predstavljanje bilo malo u šali, a malo i ciljano kako bi se okoristili o taj tada nadirući muzički pravac, ne bi li tadašnji mediji što pre obratili pažnju na njih. Kada se pojavio njihov prvi album stvari su postale još jasnije, kako oko njihovog muzičkog izraza, tako i činjenice da je u grupi svirao odličan gitarista.

I stvarno, imao sam prilike da Gužvana vidim uživo i da odmah shvatim koliko je brz, precizan i snalažljiv i u kojoj meri njegova svirka čini ukupnu zvučnu sliku grupe Atomsko sklonište. Pored toga, Gužvan je komponovao i pisao aranžmane. Otprilike u isto vreme kada Serđo Blažić zbog bolesti više nije mogao da peva (preminuo je 18. januara 1987.) i Gužvan je rešio da napusti Atomce. Bruno Langer je potom postao vođa grupe, kroz koju je prošlo više članova, a takođe je preuzeo i pevačke deonice. Međutim, odlaskom Dragana Gužvana iz Skloništa, to u sviračkom smislu više nije bio isti bend. Naprosto, njegova svirka , uz vokal Serđa Blažića, nešto je što je u najvećoj meri i karakterisalo ovu grupu, a svi ostali koji su došli nakon njega, po svemu sudeći, daleko su od takve upečatljivosti.

Često van bilo kakve medijske pažnje, gotovo bez ijednog intervjua, jer o Atomcima je uvek govorio neki drugi član grupe, Gužvan je čovek koji je bez nekog posebnog medijskog eksponiranja ostavio neizbrisiv trag na jugoslovenskoj rok sceni.

I danas, nakon četrdeset godina od objavljivanja, kompozicija "Ne cvikaj generacijo" kao da je okamenjeni manifest jedne generacije, a Boškovi proročanski stihovi koje govori u samom intru ove kompozicije, odnosno albuma, podsećaju nas na tešku istinu: dok je ljudi na ovoj planeti, biće i ratova.

5.RAJKO KOJIĆ

Riblja čorba - "Pobeći negde" (album "Mrtva priroda", 1981.)

Jasno je da je spiritus movens Riblje čorbe oduvek bio Bora Đorđević.

Samo...

Usudio bih se da kažem da je gitara Rajka Kojića esencijalno bojila zvuk ove grupe na njihovih prvih nekoliko albuma, a to je postalo vidljivo kada on više nije bio njihov član i kada je na njegovo mesto došao Vidoja Boižinović Džindžer. Možda je Džindžer tehnički savršeniji gitarista, ali je istovremeno i njegov izraz potpuno drugačiji od Rajkovog. Džindžer je najvećim delom svoj stil izgradio na hevi metalu, dok su Kojićevi koreni u nečem potpuno drugačijem. Šta se kome od toga više sviđa drugo je pitanje, ali sasvim je očigledno da se sa promenom gitariste izmenio i Čorbin zvuk, a donekle i sami aranžmani. Rajkov manir svirke bio je više nego prepoznatljiv, iznad svega emotivan, sa solima koja doživljavate kao nešto logično, nešto što samo potvrđuje ono što je tome prethodilo.

A to ne može svako.

Bolje reći, malo je onih koji uopšte i mogu tako nešto.

Jasno je da je svaki od ovde pobrojanih gitarista specifičan na neki sebi svojstven način, uostalom da nije tako ne bi ni bili na ovoj listi, ali čini mi se da je Kojić u sebi nosio tu neku melanholiju vojvođanske ravnice na neki poseban način, neka posebna seta izvirala je iz tih njegovih solo partija, mislim da je on pomalo ostao misterija čak i za one koji su ga dobro poznavali. Možda je ta seta jedna od onih kakva pomalo prati one koji iz unutrašnjosti dođu u velike gradove, a tu im nešto ne odgovara, muči ih i ne da im mira.

U svakom slučaju, mnogo je poklonika rok muzike koji tvrde da su prva četiri albuma Riblje čorbe neprevaziđena, a Rajkov doprinos svemu tome u svakom slučaju je ogroman.

I to ne samo kao gitariste, već i kao kompozitora i aranžeriste.

Uostalom, dovoljno je da poslušate pesmu "Pobeći negde" za koju je upravo on napisao muziku, svakako je nisam slučajno odbrao.

Gitara je stvarno maestralno odsvirana, ton je za nezaborav.

Rajko Kojić preminuo je u Beogradu, 11. aprila 1997. godine.

Nastaviće se...

(Telegraf.rs)