Priče o pesmama: Drugi način - "Lile su kiše", davni tragovi Lenine samoće

Foto: Goran Živanović

Čuvate li možda ona nekadašnja pisma?

Ja sam poneko sačuvao.

Preporučujemo

Ti već odavno požuteli papiri danas su mnogo više od uspomena.

Evo, večeras dok ovo pišem i dok napolju kiša nailazi u naletima, menjajući time ritmiku koja odzvanja u mojim ušima, držim u ruci jedno koje sam dobio dok sam bio u vojsci, davne 1981. godine.

Napisala ga je Lena, devojka koja je tih godina bila moja najbolja drugarica.

Pa i mnogo više od toga.

"Može li se verovati jutru, hladnom i punom mračnih oblaka? Može li se verovati danu bez sunca, ljudima bez srca, bolu bez rane? Ne! Ničemu se ne može verovati. Ničemu se ne sme verovati."

Tako počinje pismo.

Lena je bila najčudnija devojka koju sam ikada upoznao.

Čini mi se da je bila najusamljenije stvorenje na svetu. Izgradila je neprobojni zid oko sebe koji je bilo gotovo nemoguće srušiti.

Te barijere bile su neprobojne. Njena lepota nije bila toliko u fizičkom izgledu, koliko u stavu, u svoj toj njenoj tajnovitosti, u hodu, držanju... Neki momci su pokušavali da prodru do njenog srca.

Uzalud.

Mesta za njih tu nije bilo.

"Otvorim dlan, a on prazan i jadan, na njemu samo tragovi ranijih tuga. Zaronim u svoje oči, ali se odmah povredim još u plićaku, jer dubina je već odavno isparila, ostale su samo isušene lokve, okorele i nepotrebne".

Ko je malo bolje upoznao Lenu, odmah bi shvatio koliku tugu nosi u sebi i koliko su njena osećanja tanana. I da je onaj njen neprobojni oklop samo zaštita od spoljnjeg sveta koji joj je doneo samo razočaranja i patnju.

Bila je tri godine starija od mene, što je u onom vremenu činilo gotovo nepremostivu razliku, jer devojke bi obično za svoje društvo birale starije momke.

Što se nas dvoje tiče, mislim da nas je zbližila muzika i knjige koje smo oboje naprosto "gutali", a verovatno i činjenica da sam još tada lepo "sviruckao" gitaru, instrument koji je obožavala.

A možda i to što sam bio nepopravljivi sanjar, zaludni hvatač snova, neko čiji su mašta i razum vrlo često bili u raskoraku.

Biće da je to na neki način prepoznala i da joj je tako nešto godilo.

Kada su naša druženja postala češća i očiglednija, neki stariji momci su tražili da ih upoznam s njom.

Samo sam joj jednom to pomenuo i nikad više.

Foto: Goran Živanović

Na njenom licu se prvo pojavio smešak, potom prezir, pa mi se čak u jednom trenutku učinilo da će ustati i otići.

Odmah sam shvatio da sam napravio grešku i bilo mi je krivo zbog toga.

"Jutros je kiša. Pod kišom bih razbila srce o pločnik. Pod kišom bih zgazila oči za jednu pjesmu. Pod kišom bih umrla za ništa. Hrabrost je biti poražen s razlogom."

Neke reči je volela da piše ijekavicom iz samo njoj znanih razloga. Valjda su joj tako lepše zvučale. U stvari, bila je opčinjena rečima koje su za nju imale višestruko značenje.

"Sudbina! Zar ne misliš da se stvori neki čudan zvuk kad se izgovori ta riječ? Ili riječ renegate! Otpadnik! Bože, kako to lijepo zvuči. Ili Balkan. Strašna riječ."

Otprilike jednom u dvadesetak dana stiglo bi pismo od nje.

Samo daleko je to bilo od onih običnih pisama.

Bili su to mali literarni radovi, ponekad ispunjeni tragovima kratkotrajnih radosti, a nekada neizrecivom tugom.

Bio je to njen lični dnevnik, njena ispovest koju bi retko ko razumeo.

Ali ja sam odmah znao o čemu piše.

"Pod kišom bih razbila srce o pločnik. Pod kišom bih zgazila oči za jednu pjesmu".

Znao sam da ovde cilja na Drugi način i onu njihovu neprevaziđenu - "Lile su kiše".

Ko zna koliko smo je puta čuli kod mene. Uvek kada bi poželela da čuje nešto, dolazila bi, a vrlo često bi donela i neku knjigu sa sobom koju bih po njenom mišljenju trebalo što pre da pročitam.

Radovao sam se tome, jer naprosto, ona nikada nije grešila.

Ni u vezi knjiga, pa ni muzike.

Mišljenja u vezi toga su nam gotovo uvek bila slična, a najčešće ista.

Odrasla je u porodici u kojoj je otac bio hronični alkoholičar i nasilnik. Maltretirao ih je gotovo svakodnevno, tako da je i nju i njenog mlađeg brata majka vrlo često sklanjala iz tog kruga pakla i nesreće.

Ovo "sklanjala", u stvari znači da su morali da beže. Bile su to sedamdesete godine prošlog veka, i kada nešto tako počne da se dešava, pomoći obično nije bilo niotkuda.

Samo sam jednom bio kod nje, dok su svi oni još uvek živeli zajedno. Sećam se da je njen otac bio tu, i onako polupijan, dobacivao je neke neumesne šale i komentare.

Leni je bilo jako neprijatno. Samo je ćutala.

Meni je došlo u zemlju da propadnem.

Nikada više nisam kročio u tu kuću, a nije ni bilo potrebe.

Kada je  sve to, nakon godina njihove strepnje, potucanja, neprospavanih noći i ko zna čega još, dostiglo vrhunac, njena majka je smogla snage i nekako uspela da se razvede.

Nažalost, nisu imali previše izbora i uselili su se u jedan kućerak od jedva dva odeljenja, bez struje i vode.

Čudite se?

Možda to danas izgleda nemoguće, ali tada se i tako moglo živeti.

Mislim da se njen otac nakon toga više nikada nije otreznio i ubrzo je izgubio život u nekoj tuči. Presudio mu je komšija sličan njemu, a Lena se od tada još više povukla u sebe.

"Ne interesuje me tuđa sreća i tuđa tuga. Ja hoću samo svoj mir, svoj kvadrat mira u jednom trenutku. Hoću sama da plačem sa svojom tugom, ili da se sama radujem sa svojom srećom."

Pa ipak, bili su to dani kada je svoje srce otvorila preda mnom makar onoliko koliko je to uopšte i mogla. Malo kasnije, njen brat koji je dve godine stariji od mene, otišao je u vojsku, a ja bih često svratio do tog kućerka u kome je živela s majkom.

Bilo je neke neizrecive simbolike u tome, na neki čudan način to okruženje u kome je Lena tada živela pristajalo je uz nju. Ta, ko zna koiliko stara, trošna kućica, bila je izdvojena, nalazila se u pomalo divljoj, ali prelepoj prirodi. U blizini je bila litica, ispod koje je proticala reka koju je ona obožavala. Ta stena se nadvila nad rekom, bacajući senku na nju, pa je izgledalo kao da je na vodi neka ogromna kapa. I danas pamtim mirise te reke, žubor njenih brzaka i njeno kristalno čisto dno. Lena se leti često sunčala baš na obodu te litice, čitajući neku od svojih knjiga. Prekorevao sam je zbog toga, ispod je bio popriličan ambis, a lako je bilo naići i na neku otrovnicu.

Ali nije ona bila od onih koji se plaše.

"Ja ne pripadam nikom. Ja sam nešto što se ne može dati ni uzeti. Ja sam prazan hod vremena, nedovršena pjesma. Ja sam nešto što je nekad postojalo, a sad ga nema. Rado bih se pretvorila u trsku u isušenoj močvari ili u balsamovanu pticu... A možda je tako dobro biti zmija. Otrovnica. Možda bi mi to najviše odgovaralo."

Jednom sam svratio do nje da joj pokažem kakvu sam ploču nabavio. Bilo je vrelo leto. Nije bila kod kuće pa sam pogledao malo okolo i ugledao je upravo na toj steni. Tada sam joj pokazao prvi album grupe Drugi način. I ranije sam umeo da je "uzdrmam" muzikom, ali ovoga puta bila je naprosto opčinjena, jer je odmah shvatila da ta ploča kao da govori baš o njoj.

Tema albuma i jeste bila samoća, a to je nešto čime je ona bila svakodnevno okružena. Iste večeri došla je do mene pa smo do duboko u noć slušali te kompozicije. Vrlo brzo je naučila napamet stihove pesme "Lile su kiše", koju je odmah beskrajno zavolela. Uvek je govorila da kiša stvara dodatni razlog i potvrdu njene tuge.

"Ugledah sreću u odsjaju bjeline,

kraj samoći što u meni diše.

No, prošlo je ljeto i došla jesen.

Opet… lile su kiše.

Lile su kiše na staklene krovove grada.

Nikog, samo svijetla nijema,

i onda si znala šaputati dugo bez kraja

dragi, i sutra bit ću tvoja.

Čudna je tama, tebi ni traga,

samo pustinja stara.

Nekog trebam ja,

bilo da si ti

neka, druga moja sreća

da nisam sam –

sve mi značiš ti."

Nakon nekoliko godina i ja sam dobio onu plavu kovertu, došao je red da i ja odužim svoj dug državi. Pozdravio sam se sa Lenom dan pre mog odlaska. Ni ona ni ja nismo bili od onih koji bi od takvih stvari pravili vašare.

A onda su počela stizati njena pisma.

Čitao sam ih kada sam bio sam, najčešće po nekoliko puta. Teško je u vojsci uhvatiti trenutak u kome si sam, ali kod mene je to ipak bilo moguće jer sam vrlo brzo počeo da sviram u vojničkom orkestru pri Domu JNA, pa tako za nas "srećnike", kako su nas ostali iz kasarne zvali, mnoga pravila donekle nisu bila ista.

U jednom pismu napisala mi je da su im odgovorni u opštini konačno izašli u susret i da je dobila posao.

Radovao sam se zbog toga, ali činilo se da je to i nije učinilo previše srećnom.

"Jutros je, sunce i ponedeljak, spemam se za posao. Već nekoiliko dana sanjam moju rijeku. Nebo. Možeš li makar na trenutak naći vremena da se prisetiš tih mirisa?"

Za vreme služenja vojnog roka nisam uopšte video Lenu, jer zbog obaveza koje sam imao u orkestru nisam mogao da koristim nikakvo odsustvo, pa mi je na kraju za toliko skraćen boravak, odnosno broj dana koje sam morao provesti u sivomaslinastoj uniformi.

Kada smo se konačno ponovo sreli, nekako smo osetili da više nismo isti. Učinilo nam se da nešto ne štima, da više nije kao pre. Ja nikako nisam mogao da zamislim da ona radi u ozbiljnoj državnoj ustanovi, ona je govorila da me je vojska mnogo promenila.

Verujem da je bila u pravu.

U godinama koje će potom doći svako je otišao na svoju stranu.

Mnogo kasnije čuo sam da se udala, a da li je time našla svoju davno izgubljenu sreću, zaista ne znam, više je nisam viđao.

Negde u u onom najvećem jeku pandemije koja nas je zadesila pre nekoliko godina, slučajno sam sreo našu zajedničku poznanicu iz tih davnih dana.

Pošto smo razmenili par uobičajenih rečenica, odjednom me upita:

-Nisi došao na Leninu sahranu?

Ostadoh u čudu.

-Šta? Kako?

-Nemam pojma, sve se dogodilo iznenada. Govore da je lekarska greška u pitanju.

Nisam znao šta da kažem. Odjednom osetih neku prazninu u sebi i tada se setih njenih pisama na koja sam već gotovo i zaboravio. Potražio sam ih čim sam došao kući i te rečenice me vratiše u one dane, onaj kućerak, na onu stenu, reku... I njen omiljeni album od grupe Drugi način.

Pa da. Ona i jeste živela na "drugi način". Makar u onom vremenu u kome sam je dobro poznavao.

I tada sam odlučio da ću o svemu tome jednom napisati priču. Zbog nje. Zbog našeg neobičnog druženja. Zbog svih onih redova koje mi je napisala. Dugo mi je trebalo da prikupim hrabrosti za to, ali sada kada je ta priča pred vama, molim vas da mi oprostite na ovoj maloj ispovesti koju sam rasprostro ispred vas.

A na kraju onog Leninog pisma koje sam ovde povremeno citirao, stoje i ove rečenice:

"Od ranog jutra paklica "57" je pored mene, ko zna koja mi je to cigareta po redu, a tek je 9 sati. Sasvim mi je svejedno kako izgledam, uostalom, sam život nije uopšte Bog zna šta. Moglo bi se reći da je čudna rijeka. Plivamo po toj rijeci, da bi na kraju, prije ili kasnije, potonuli kao kamen na njeno dno. Ali takav je život i ko ga j..e".

Kiša je povremeno udarala u prozor. Na mom gramofonu vrtela se ploča koju smo oboje toliko voleli.

"Slušaoče čuj na DRUGI NAČIN,

Banalnu priču o samoći,

Možda je i ti sretneš opet

U nekoj dosadnoj noći..."

(Telegraf.rs)