Priče o pesmama: Bijelo dugme, "Blues za moju bivšu dragu", svi krugovi jedne ljubavi

Foto: Goran Živanović

Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka malo je bilo mladosti koja nije bila zainteresovana za muziku.

Ako je i bilo, takvi su se trudili da stvore drugačiji utisak, da makar malo budu u toku.

Preporučujemo

Za mene, muzika je bila najvažnija stvar na svetu, pa se tih godina uglavnom sve oko toga i vrtelo.

Moji poznanici i prijatelji su to znali, uostalom takva interesovanja su nas i spojila.

Provodili smo dane preslušavajući ploče, razmenjivali ih, svaka stranica iz tadašnjih časopisa koja se odnosila na popularnu muziku bila nam je veoma važna, svaka informacija i više nego dragocena.

U svim tim "muzičkim istraživanjima" jako mi je bio bitan moj drugar Vladica.

Bili smo ista generacija, išli u istu školu, doduše ne i u isto odeljenje, ali naše svakodnevne priče o muzici bile su beskrajne, pa i zanimljive onima oko nas.

U svim tim pričama više je bilo naših slaganja nego neslaganja, ukusi su nam manje-više bili slični, retko se događalo da oko nečega nismo mogli usaglasiti mišljenja.

Izuzev u jednom slučaju.

Vladica nije mogao da smisli Bijelo dugme.

Beše to period kada su "veseli bosanci" već zavirili u gotovo svaki dom ondašnje Jugoslavije, kada i da ste hteli, niste ih mogli lako zaobići, pa su se i priče o njima vrlo često same nametale.

Pa iako smo obojica, kada je domaća muzika u pitanju, već tada  za "ikone" smatrali Time, Yu grupu, Pop mašinu, ja sam ubrzo nabavio i prvi album Bijelog dugmeta.

Vladici to ni na pamet nije padalo.

Govorio je da je to uzaludno bačen novac, jer blejanje ovaca može da se čuje i na nekim drugim mestima i to besplatno.

Naravno, tu je mislio na kompoziciju "Kad bih bio bijelo dugme" koja baš tako počinje.

Ni dan-danas ne mogu zaboraviti onaj njegov pobedonosni smešak, kada smo u nekom tekstu nabasali na termin "pastirski rok", koji su kritičari "zalepili" na muziku Bijelog dugmeta.

Likovao je:

-Hahaha, pastirski rok, e svaka mu čast ko to smisli.

Uzalud sam mu govorio da nije baš sve tako, da sam negde pročitao kako i u Americi rade nešto slično, spajaju kantri sa jednom tvrđom rok formom, da je Brega osetio da bi i ovde takva formula mogla da upali pa je koristio domaći folklor, da je to radila i YU grupa pre Dugmeta pa mu to nije smetalo.

Govorio sam mu da su i neki moji drugovi iz odeljenja počeli da se interesuju za rok muziku upravo sa pojavom Dugmića, da sam primetio kako neke devojke kroje dugmad od platna, pa ih prišivaju na svoje teksas jakne, praveći tako zanimljive bedževe, što je govorilo koliko su popularni.

Ništa to nije vredelo, mišljenje mu se nije pomerilo ni za milimetar.

Naprotiv, sa pojavom njihovog drugog albuma "Šta bi da da si na mom mjestu" i svim onim pričama oko plagijata naslovne kompozicije, njegov stav je bio i dodatno zacementiran. Po njemu, ta ploča je potpuno s..nje, nije mu se sviđala ni jedna kompozicija, za razliku od prvog albuma, gde je koliko-toliko mogao da "namiriše" pesmu "Blues za moju bivšu dragu" jer je Bebek tu stvarno dobro pevao, čak bi, mada nerado, rekao da ni deonica solo gitare nije loša, ali ono što ga je zaista oborilo s nogu jeste način na koji je Ipe Ivandić tu odsvirao svoje bubnjarske deonice.

Ipe mu je i inače od svih njih bio najsimpatičniji.

Kasnije sam se na sve te njegove reči samo smeškao, jer sam shvatio da bi svaka diskusija s njim po tom pitanju bila sasvim uzaludna.

Beše to period kada su u našim životima događalo toliko toga, pokušavali smo da razumemo sve ono čime nas je mladost obasipala, lutali smo, tragali, mislili da možemo sve, da je ceo svet tu, na dohvat ruke.

Trčali smo mu u susret raširenih očiju.

U toj trci pravu "pometnju" izazvalo je saznanje da tamo negde postoji neki gitarista sa čudnim nadimkom "Točak", u čijim rukama gitara plače, jeca, priča najlepše priče, recituje najlepšu poeziju.

Kada je čuo Smak, za Vladicu je to bio kraj, sve ostalo palo je u drugi plan.

Danima je vrteo njihov prvi album, gotovo pobožno ga stavljao i skidao s gramofona, govoreći da je takav LP kod nas koliko do juče bio nezamisliv i da takvih majstora gitare ni u svetu nema previše. I moje oduševljenje bilo je slično, ali za razliku od njega ipak nisam zapostavljao ni mnogo toga drugog što sam do tada slušao.

Beše to period u kome nas je iz te naše opsednutosti muzikom, iz tog uzbuđenja koje smo osećali preslušavajući sve te silne ploče, mogle pomeriti samo one - devojke.

Jasno nam je bilo da školu moramo završiti, to smo otaljavali onako uzgred, ali devojčice su sve više i više ulazile u naš vidokrug, pokušavali smo da ih impresioniramo, da zaokupimo njihovu pažnju, ne bi li postigli makar bilo šta iz naše mašte i snova.

I po tom pitanju bio sam dosta fleksibilniji od mog prijatelja Vladice.

Ako bi me neka devojka odbila nisam dramio zbog toga, išao bih dalje, ali on je kao i u svemu drugom i tu bio prilično isključiv.

Zaljubio se do ušiju u jednu Mariju, inače svi smo je zvali Maja, ali tu je vrlo brzo nastao problem jer ona nije marila za njega.

Bila je jednu godinu starija od nas dvojice, poprilično lepuškasta, vrckava i energična, pa je zapadala za oko i onim dosta starijim od nas, gotovo uvek je bila okružena udvaračima.

Šta sve nije pokušavao moj prijatelj, ne bi li nekako dopreo do nje, a bilo je tu i nekih smešnih situacija.

Jednom je, kada je bio dežurni u školi, pokucao na vrata njene učionice i profesorici saopštio da je Marijina majka tu ispred i da traži da ona izađe, hitno je.

Maja se tu strašno uplašila, pomislila je da se desilo nešto loše, a kada se našla u hodniku gledajući gde joj je mama, Vladica je odmah poveo što dalje od učionice, usput joj saopštivši da majka u stvari nije ni došla, da je sve to smislio ne bi li konačno bili malo sami i na miru popričali.

Uostalom, šta ima i da sluša onu dosadnu "hemičarku", on će joj pričati mnogo lepše stvari.

Marija ga je gledala u čudu, a kada su joj do ušiju konačno došle njegove reči, zalepila mu je samo takvu šamarčinu, okrenuvši se istog trenutka, tako da je moj prijatelj ostao držeći ruku na obrazu i gledajući kako se njena duga, crna kosa, njiše u ritmu ljutitih, odlučnih koraka kojim je pošla prema učionici.

Srećom, profesorici ništa nije rekla o tome, ali zato svojoj ekipi jeste, pa se potom pola škole smejalo Vladici.

To ga je strašno povredilo, povukao se u sebe i ćutao danima.

Tešio sam ga koliko sam mogao, govorio mu da ima drugih, još lepših devojaka, da se već jednom okani nje, da je viđam sa nekim starijim momcima, da ni mi sami nismo baš neki đaci, ali bar ne idemo na popravne ispite kao ona.

Sve je to on već znao, ali činilo se da ga to nimalo nije pokolebalo.

Mesec dana nakon tog događaja Maja je sasvim nenadano pozvala Vladicu kod nje na kafu. Možda se pokajala, možda joj je bilo žao zbog svega, tek moj prijatelj je bio na sedmom nebu. Odmah je zaboravio sve što se prethodno dogodilo, nije mu to više ni najmanje bilo važno.

I meni je bilo drago, pomislio sam da se iz svega toga možda i može nešto dogoditi.

Dogovorili smo se da nakon te kafe s Majom dođe pravo kod mene i ispriča mi kako je prošao njihov susret.

Vrlo brzo je došao, video sam odmah da se to nije završilo kako je on želeo. Ispričao mi je kako mu je Maja rekla da joj je žao što je tako postupila i što je trpeo šale na svoj račun i da se nada da će prihvatiti njeno izvinjenje, ali  da mora razumeti da se tada strašno uplašila.

-I to je sve? - upitao sam.

-Sve, odgovorio mi je gledajući kroz otvoren prozor negde u daljinu.

Ubrzo je pošao kući, nisam ga zadržavao, znao sam da mu nije ni do čega i da su se njegove nade konačno istopile.

Pošao sam da ga ispratim, a kada je već izašao u dvorište, dobacio mi je:

-I da znaš, cela joj je soba izlepljena posterima Bijelog dugmeta i onog kretena Bregovića!

Ni sam ne znam kako sam se u tom trenutku suzdržao da se ne nasmejem.  Srećom nisam, jer taj smeh mi sigurno nikada ne bi oprostio.

Istovremeno pomislih kako je moj prijatelj jedan od onih koji su baš tvrdoglavi i koji isuviše često idu glavom kroz zid.

No bez obzira na sve, bio mi je veoma drag.

Po završetku srednje škole, svako od nas krenuo je svojim putem.

Vladica je upisao fakultet i završio ga, Maja se zaposlila i nakon nekoliko godina udala.

Njen izabranik je bio nepunih desetak godina stariji, roditelji su mu radili u inostranstvu, nimalo mi nije bio simpatičan, imao je ružnu naviku da u svakoj prilici ističe kako ima puno više novca od većine ostalih.

Njihovo dvoje dece krunisalo je taj brak i tu bi negde i ova priča mogla da se završi, da je sve išlo onim uobičajenim tokovima.

Ali nije.

Moj prijatelj se po završetku fakulteta vratio u rodni grad, zaposlio se, na ženidbu nije ni pomišljao.

Živeo je sam, uglavnom posvećen svom poslu, muzici i druženju sa onih nekoliko drugara koje je imao.

Viđali smo se povremeno, i tada bi pričali o svemu i svačemu. Mladost je već odavno ostala iza nas, a život nam je u međuvremenu prosledio razne dileme i brige, pa muzika više nije bila apsolutni prioritet.

Jednom prilikom rekao mi je da se Maja razvela.

Gledao sam ga u čudu, ne znajući šta da kažem, istovremeno shvativši da je ona još uvek u njegovim mislima.

I bio sam u pravu.

Nije od tada prošlo previše vremena, a njih dvoje su se venčali.

Ubrzo potom dobili su jedno, a zatim i drugo dete.

Iskoristio je svoj uticaj i prebacio je kod sebe u firmu, pa je time dobila lakši i bolji posao.

Njihov dom je jednu deceniju bio zaista ispunjen srećom, neka muzika je kod njih uvek svirala, a neretko i Bijelo dugme. Vladici to više nije smetalo.

A onda su doša zla vremena, raspad zemlje, potom rasprodaja društvene imovine, otimačina je cvetala na sve strane.

Prvo je Maja izgubila posao, a kada je nakon nekoliko godina na vrata njihove firme konačno stavljen katanac, ista sudbina zadesila je i Vladicu.

Neko vreme su pokušavali da sastave kraj s krajem, ali to je sve teže i teže išlo.

Kako su deca u međuvremenu već stigla do studija, u jednom trenutku Maja je odlučila da joj je svega dosta, uhvatila ih za ruke i zajedno s njima otišla u grad u kome su upisali fakultete, da bude tu, da im se nađe.

I tako je moj prijatelj ponovo ostao sam.

Jako teško je to podneo.

U jednom trenutku mi je rekao kako je shvatio da je najbolje da i on nekuda ode, da se skloni, ne bi li uspeo da se koliko-toliko izvuče iz tog živog blata u kome se našao.

Stan je izdao, da bi deci s njegove strane stizao kakav-takav prihod i zapucao put Slovenije.

Nekoliko godina o njemu ništa nisam čuo, a onda je jednog popodneva zazvonio telefon, iz slušalice sam začuo njegov glas:

-Jesi li raspoložen za pivo, hoćemo li na po jedno 'ladno?

Proveli smo celo popodne zajedno i bilo mi je veoma drago zbog toga.

Kaže, svratio je da obiđe malo svoj stan, a potom mi je pričao šta je sve prošao u našoj nekadašnjoj republici, da početak nije bio nimalo lak, ali sada je sve mnogo bolje i da mu je to važno jer je konačno u prilici da može mnogo više da pomogne deci.

Rekao sam mu kako sam čuo da Slovenke vole "južnjake", šeretski mu namignuvši, ali on se samo kiselo nasmešio, a ja nisam imao hrabrosti da dalje produbljujem tu temu.

Tokom razgovora zazvonio je njegov telefon i tada, na moje iznenađenje, začuh tonove pesme "Blues za moju bivšu dragu". Nije mu promakla moja zbunjenost pa me je nakon kratkog razgovora sa ćerkom i obećanja da će je zvati kasnije, pogledao sa smeškom:

-Neke pesme su poput predskazanja, ispričaju ti život pre no što si ga i proživeo.

-Nekada nisi tako mislio.

-Ko bi to tada mogao znati, mada i sam znaš da sam je oduvek izdvajao. Bio sam mlad i nadobudan ali me je život u mnogo čemu demantovao, a to je najteže prijatelju moj.

Ćutali smo neko vreme, zagledani u svoje čaše i misli.

-Znaš - prekinuo je tišinu u jednom trenutku - i u pesmama ima poneka greška.

-Kako to misliš?!

-Pa vidiš, jedan stih tu kaže: "Samo ponekad zimi, dok vjetrovi oplakuju dane, sjetim se tebe, tebe moja bivša draga, i neke nježnosti davne..." Ja se tih dana s njom sećam u svako doba.

Ponovo smo zaćutali, a ja se prisetih kako je Brega jednom prilikom rekao da je upisao filozofiju da bi našao odgovore, a našao je samo još više pitanja.

Čini mi se da je tako i u našim životima.

Iz godine u godinu sve više nas sustiže poneko pitanje na koje teško nalazimo odgovor.

Iz takvih misli trgnu me Vladica koji je već morao da krene.

Čvrsto sam ga zagrlio.

-Znaš prijatelju, bez obzira na sve, ipak si pobedio, ti si pobednik. Ako tvoja deca imaju makar delić dostojanstva i vernosti koje ti nosiš u sebi, ti si već odgovorio na sva ovozemaljska pitanja.

Samo je kratko klimnuo glavom, nekako sam imao utisak da mu je bilo neprijatno zbog onih poslednjih rečenica koje su se odnosile na Maju.

Njegov auto je brzo nestao iz mog vidokruga, a ja sam i dalje stajao na ulici, bez volje i snage da učinim bilo kakav pokret.

Kroz misli mi je prolazila ta pesma iz naše davne mladosti:

Nikad se neću vratit'

u svoj rodni grad

tamo me ne čeka niko

i već odavno su izblijedila sva lica

i već odavno imena im ne znam

Samo ponekad zimi

dok vjetrovi oplakuju dane

sjetim se tebe

tebe moja bivša draga

i neke nježnosti davne

nešto mi šapne u srcu, i znam

da sam na svijetu sam

I da te ponovo vidim

šta bih ti o sebi mogao reći

osim da sam sreo mnogo ljudi

a da mi prijatelj nije bio ni jedan

Da sam bio

i gladan i slavan i veseo i plačan

i bijedan i sjajan

i da me ljubilo, ljubilo mnogo žena

a da nijednu volio nisam

Nešto mi šapne u srcu i znam

da sam na svijetu sam

Moja draga, moja draga

bivša draga, moja draga

i evo umoran starac sam sad

mada izgledam mlad.

(Telegraf.rs)