Kako su izgledali početni koraci slavnih grupa Deep Purple, Black Sabbath i Pink Floyd

Foto: Goran Živanović

Deep Purple

Zanimljivo je da praistorija grupe Deep Purple seže do benda "Roundabout" koji je planirao da pokrene Kris Kertis, prethodno bubnjar veoma popularnog sastava "The Searchers".

Preporučujemo

U drugoj polovini šezdesetih godina Kertis je krenuo u potragu za muzičarima koji bi mogli biti članovi njegovog novog benda.

Prvi koga je angažovao bio je njegov poznanik Džon Lord, s obzirom da je u nekim ranijim godinama delio s njim stan u Londonu.

Lord je neko vreme svirao u bendu The Artwoods, koji je predvodio Art Vud, stariji brat Rona Vuda, ali nije mu se to previše dopalo, pa je počeo da svira psihodeličnu muziku u grupi Flowerport Men u kojoj je svirao i basista Nik Simper, tada veliki prijatelj gitariste Ričija Blekmora.

Obojica su u to vreme često prelazili iz grupe u grupu, a takođe su neko vreme proveli svirajući u Hamburgu.

Kada se Simper vratio u London, pridružuje se grupi Flowerpot Men u kojoj je već bio Džon Lord, a Nik mu u razgovoru često pominje Blekmora.

Kako je baš u to vreme Kertis planirao da osnuje Roundabout, on i Lord u novembru 1967. pozivaju Ričija da im se pridruži u toj novoj grupi.

Međutim, kada su započeli zajedničke probe, odmah shvataju da Kris Kertis nije ni izdaleka na visini zadatka i ubrzo su ga oterali, pa Lord preuzima na sebe ulogu oko dalje organizacije.

Istovremeno su oglasili audiciju za pevača, pa su se između više prijavljenih kandidata odlučili za Roda Evansa.

Rod je sa sobom doveo bubnjara Ijana Pejsa (zajedno su svirali u bendu "The Maze"), Riči Blekmor grupi daje ime, i tako je bajka zvana Deep Purple mogla da otpočne.

U maju 1968. godine snimili su album "Shades Of Deep Purple", koji u Britaniji ne postiže gotovo nikakav uspeh, ali američka publika je za njih ipak pokazala određeno interesovanje, pa tu album prolazi prilično dobro, posebno sngl "Hush" koji je skinut sa tog LP-ija, i koji stiže među prvih pet na listama popularnosti.

Interesantno je da su nakon njihovog drugog albuma "The Book Of Taliesyn" bili na američkoj turneji sa grupom Cream, ali su ih ovi otpustili nakon samo tri nastupa, jer su počeli da im kradu šou.

Nije ih to previše omelo, imali su velike planove.

Vratili su se u London praktično sa spremnim mterijalom za novi album i definitivnom odlukom da Evansa i Simpera izbace iz grupe.

U tom periodu čuli su sastav Episode Six u kojem je pevao Ijan Gilan, pa ga ubrzo pozivaju na audiciju.

Bila je to spasonosna odluka, jer se grupa u tom trenutku gotovo raspala.

Ijan sa sobom dovodi Rodžera Glovera i tako se slavna postava po prvi put našla na okupu.

Oni će svakako u istoriji rok muzike ostati upamćeni kao legendarni izvođači, a nesrećni Kertis kao neko od koga je krenula inicijativa za osnivanje jedne od najpoznatijih svetskih grupa, a sa njima nije odsvirao ni jednu jedinu svirku.

Black Sabbath

U Astonu, Birmingem, 1969. godine osnovana je grupa Earth u kojoj su bili pevač Ozi Ozborn, gitarista Toni Ajomi, basista Teri Gizer Batler i bubnjar Bili Vord. U početku su pretežno svirali bluz kompozicije, a onda su odlučili naprave zaokret kako u repertoaru tako i u imidžu, pa su karijeru počeli da grade na mističnim verovanjima i okultizmu i ubrzo potom uzimaju ime Black Sabbath.

Prvi album snimili su za samo dva dana i to ih je koštalo celih 600 funti, a interesantno je da je objavljen u petak, 13. februara 1970. godine.

U to vreme nisu imali gotovo nikakvu medijsku podršku, kritičari su takođe bili veoma uzdržani, a neki su čak pokazivali i otvoreni prezir prema njima.

No uprkos tome, grupa je uspela da napravi proboj zaobišavši sve one medijske i ostale kanale koji su bili uobičajeni u takvim prilikama, a njihov teškometalni, tamni zvuk, učinio je da album ostane na listama popularnosti - zamislite te ironije - čitavih trinaest nedelja!

Kako vremena za čekanje nije bilo, već u septembru 1970. pojavljuje se i njihov drugi album "Paranoid".

Naslovna kompozicija sa tog LP-ija odmah je zasela na top liste, a Black Sabbath dobijaju oreol jednih od začetnika hevi metala u Velikoj Britaniji.

Ono što svakako nije bilo uobičajeno, jeste da je grupa već na njihovoj prvoj turneji bila dobro prihvaćena i u Americi, posebno ako znamo da tamošnja publika u to vreme i nije previše bila zainteresovana za takav zvuk.

Pa iako i u narednim godinama nisu imali gotovo nikakvu podršku kritike ni sa jedne ni sa druge strane Atlantika, Black Sabbath su vrlo brzo stekli epitet jedne od prvih britanskih "teškometalnih" grupa koja postiže svetski uspeh.

Pink Floyd

Na samom početku, pre nego što će prodati milione ploča njihovo ime bilo je Pink Floyd Sound.

Naravno, ideja za ime grupe potekla je od njihovog tadašnjeg gitariste Sida Bareta.

Sid je u to vreme bio izuzetno komunikativna osoba, prava zvezda među svojim prijateljima.

Sve čega bi se dohvatio išlo mu je od ruke.

Uostalom, dobio je stipendiju i upisao Camberwell Art School, koja se nalazila u Pekamu, u južnom delu Londona, a to nije mogao svako.

Bila je to jedna od najprestižnijih škola u Engleskoj.

Tu će deliti stan sa svojim ranijim poznanikom Rodžerom Votersom, koji je već bio član različitih grupa.

Rodžer je tada svirao solo gitaru.

Tu su se našla još neka poznata imena.

Recimo Nik Mejson.

Upravo s njim Rodžer formira grupe Sigma 6, zatim T-Set, pa Screaming Abdabas, Architectural Abdabas, The Meggadeaths...

Ritam gitaru u tim grupama svirao je niko drugi do Ričard Rajt!

Tek u grupi Pink Floyd Sound, Voters prelazi na bas gitaru, a Rajt na klavijature.

Nik Mejson kaže da su u to vreme zvučali odvratno.

Ali treba znati da su tada bile sasvim druge okolnosti i pravila igre.

Najvažnije je bilo biti drugačiji.

Publika u Londonu je obožavala situacije u kojima nije mogla predvideti u kom će pravcu pesma dalje ići.

Želeli su neizvesne nastavke, a upravo je Pink Floyd Sound sa Sidom Baretom sve to i ispunjavao.

Tako nešto i mogli su predstaviti samo u Londonu.

Van toga, išlo je znatno teže.

Bacali su svašta na njih, polivali ih pivom...

Svirke su bile potpuni promašaj!

Jednom prilikom Voters je "dobio" metalni novčić u glavu.

Onako svog krvavog i razjarenog, ostali su jedva sprečili da ne nepravi potpuni haos.

Na svu sreću ono što su tada svirali, ipak se dopalo jednom otkačenom liku, koji je "igrao" kao u transu, pa su se ostali iz publike počeli iživljavati na njemu.

Na razjarenog i okrvavljenog Votersa u trenutku su zaboravili.

Nakon ovoga, potpuno obeshrabreni, dogovorili su se da nastave život što dalje od muzike.

Možda bi tako i bilo da se nije pojavio Piter Džener!

Piter je bio mlad i ambiciozan i iznad svega je želeo da bude menadžer nekom rok bendu.

Samo ne bilo kakvom.

Zato je odmah, ni manje ni više, pozvao Lu Rida i predložio mu da uzme pod svoje njegovu grupu Velvet Underground!

Rid je bio zgranut i naravno, odbio ga je, rekavši da eto - imaju svog "menadžerčića" kome je ime Endi Vorhol.

Međutim, igrom slučaja, dogodilo se da je Džener nabasao na koncert grupe Pink Floyd Sound, a to je bio prvi rok koncert kojem je ikada i prisustvovao.

Kasnije je govorio da ga je privukla činjenica da su proizvodili najčudnije zvuke koje je do tada čuo.

I što je još interesantnije, nije mogao da zaključi šta taj zvuk proizvodi.

Gitara, bubnjevi, bas ili klavijature.

Ostalo je nejasno da li je takvoj situaciji kumovalo majstorstvo grupe ili njegovo neznanje.

No svejedno.

Shvatio je da mu je baš to bilo potrebno, pa momci ubrzo potpisuju ugovor s njim.

Sudbina je i ovaj put umešala svoje prste.

Iako o muzici nije znao mnogo, Džener je imao i te kakva poznanstva.

A upravo to je bila odskočna daska koja je bila potrebna grupi Pink Floyd Sound.

Odmah potom iz imena su izbrisali ono Sound...  I počeli da pišu istoriju.

(Telegraf.rs)