Jugoslavija na evrovizijskim takmičenjima: Od Ljiljane Petrović do Ekstra Nene

Foto: Goran Živanović

Iako mnogi od nas koji su odrastali u najvećem procvatu rokenrola nisu previše marili ni za Evroviziju, ni za izvođače koju su izlazili na tu pozornicu, danas neke od tih kompozicija deluju kao pravi melem za uši u odnosu na većinu onoga što poslednjih godina stiže sa tog festivala. U tekstu koji sledi želeo sam da vas podsetim na sve učesnike koju su predstavljali nekadašnju Jugoslaviju na ovom evropskom muzičkom takmičenju, na kome je naša nekadašnja država učestvovala 27 puta: dva puta kao FNR Jugoslavija, dvadeset četiri puta kao SFR Jugoslavija i jednom kao SR Jugoslavija. Ne treba zaboraviti da je Jugoslavija bila jedina socijalistička zemlja koja je učestvovala na Evroviziji, a njeni predstavnici, kao i velika većina tih kompozicija, svakako zaslužuju da ostanu upamćeni.

Prvi evrovizijski festival održan je u švajcarskom gradu Luganu 24. maja 1956. godine. Priča je započela tako što je jedan italijanski novinar došao na ideju da bi jedan takav muzički festival mogao pomoći u zbližavanju država u vreme zahladnelih političkih odnosa. Jugoslavija na tom prvom, kao ni na naredna četiri, nije učestvovala, a razloge za to treba tražiti u činjenici da je televizija u to vreme kod nas još uvek bila u razvoju. Prvi put svog predstavnika imali smo 1961. godine, kada nas je na festivalu, koji se tada održavao u Kanu, predstavljala Ljiljana Petrović, mlada Novosađanka koja je tada imala vrlo malo estradnog iskustva. Ipak, njen nastup je izazvao veliko interesovanje, delom i i zbog toga što je bila prvi izvođač iz neke socijalističke zemlje koji je učestvovao na tom evropskom muzičkom takmičenju. Tom prilikom pevala je pesmu "Neke davne zvezde" za koju je muziku pisao Jože Privšek, a tekst Mika Antić, pa je u konkurenciji pevača iz šesnaest zemalja osvojila osmo mesto, što je bio prilično dobar plasman.

Sledeće, 1962. godine, festival je održan u Luksemburgu i tom prilikom Jugoslaviju predstavljala Lola Novaković sa kompozicijom "Ne pali svetla u sumrak". Kompozitor muzike i ovoga puta bio je Jože Privšek, dok je tekst pisao Drago Britvić. Pa iako su mnogi u tadašnjoj Jugi smatrali da Lola nije najsrećniji izbor i da ona neće najbolje predstaviti svoju zemlju, osvojila je vrlo visoko četvrto mesto, što je uspeh koji će dugi niz godina ostati nedostižan. Nakon ovakvog plasmana, Loli je stigao poziv da nastupa u Japanu, pa je u "zemlji izlazećeg sunca" za nepuna dva meseca održala četrdeset koncerata i gotovo trideset televizijskih nastupa. Bio je to izuzetno iscrpljujući raspored, pa je u tom periodu oslabila čak devet kilograma.

Ako je prvo i drugo učešće jugoslovenskih predstavnika na Evroviziji bilo uspešno, sledeća već donose razočaranje. Vice Vukov je bio treći predstavnik Jugoslavije na evrovizijskom festivalu koji se te '63. godine održavao u Londonu. Pevao je pesmu "Brodovi" i završio na jedanaestom mestu sa dobijena tri glasa. No čak ni to nije bilo najgore. Na evrovizijski festival, koji je sledeće '64. godine, održan u Kopenhagenu, išao je Sabahudin Kurt (pevao je pesmu "Život je sklopio krug") i nije osvojio ni jedan jedini glas žirija, tako da je delio trinaesto do šesnaestog mesta sa izvođačima iz Portugala, Švajcarske i Nemačke koji su takođe ostali bez bodova. Interesantno je da je 1965. godine na evrovizijskom takmičenju koje je održano u Napulju, Jugoslaviju po drugi put predstavljao Vice Vukov. Pevao je pesmu "Čežnja" ali i ovoga puta ostao bez nekog značajnijeg rezultata, osvojivši dvanaesto mesto.

Neobična situacija dogodila se 1966. na tadašnjem izboru našeg predstavnika za ovo evropsko muzičko takmičenje. Te godine Jugovizija (kako se inače u to vreme zvala manifetacija na kojoj smo birali svog predstavnika), održana je u Beogradu, ali je nezadovoljstvo publike bilo veliko jer je izabrana tada potpuno nepoznata Berta Ambrož, devojka koja je bila zaposlena u Ljubljani gde je radila administrativne poslove. Međutim, ispostaviće se da to nezdovoljstvo ipak nije bilo opravdano jer je ona sa pesmom "Brez besed" u konkurenciji pevača iz devetnaest zemalja, osvojila sedmo i osmo mesto, što je ostao samo puki san za mnoga poznatija imena koja su nastupala i pre i posle nje. Kao dokaz za to stoji i činjenica da su te godine, na takmičenju koje je održano u Luksemburgu, pevale dva naše pevačice, s obzirom da se pod zastavom kneževine Monaka takmičila tada veoma popularna Tereza Kesovija, ali je prošla katastrofalno ne osvojivši ni jedan glas žirija.

Predstavnik Jugoslavije na evrovizijskom takmičenju koje je održano 8. aprila 1967. godine u Beču, bio je Lado Leskovar. Dobio je sedam poena zauzevši osmo mesto, a slično su prošli i Dubrovački trubaduri sledeće '68. godine kada su Jugoslaviju predstavljali sa pesmom "Jedan dan" nastupivši u čuvenoj londonskoj Royal Albert Hall. Kako propozicije tada nisu dozvoljavale grupno izvođenje, Jugoslaviju su po zvaničnim dokumentima predstavljali Luci Capruso i Hamo Hajdarhodžić, koji su u toj kompoziciji pevali glavne vokale. Trubaduri su tada podelili sedmo do devetog mesta sa predstavnicima Belgije i Monaka.

Najveći hit sa tog festivala ostala je pesma "Congratulations" Klifa Ričarda, a pobdnička "La, la, la" koju je pevala Marija Masijel iz Španije brzo je zaboravljena. Inače, pedantni hroničari zabeležili su da se to "la" u pesmi ponavlja čak 138 puta, pa ne treba ni da čudi što nije ostala upamćena. Takođe, i kompozicija "Jedan dan" bila je tih godina dosta slušana u mnogim evropskim zemljama, brzo dostigavši status najslušanije jugoslovenske pesme koja je izvođena na Evroviziji, a i uopšte.

Našu tadašnju zemlju je i '69. godine predstavljala jedna muzička grupa, samo ovoga puta to su bili 4M iz Zagreba sa pesmom "Pozdrav svijetu". Kako su zbog propozicija festivala i dalje bili isključeni takvi nastupi, njihov zvanični naziv bio je "Ivan i 3M", pa se Ivica Krajač morao predstaviti kao vokalni solista. No to ipak nije puno pomoglo, pa na takmičenju koje se te godine održavalo u Madridu, nisu najbolje prošli. Od stručnog žirija dobili su skromnih pet bodova, što je bilo dovoljno tek za trinaesto mesto. Kuriozitet je da su te godine prvo mesto podelili predstavnici čak četiri zemlje: Francuske, Holandije, Španije i Velike Britanije. Eva Sršen je bila sledeći jugoslovenski predstavnik na takmičenju koje je 1970. održano u Amsterdamu. Njena pesma "Pridi, dala ti bom cvet", zauzela je pretposlednje, jedanaesto mesto, od ukupno dvanaest zemalja koje su se te godine takmičile. Samo održavanje festivala bilo je tada pod znakom pitanja, jer su neke države već odustale. Iz Norveške, Švedske, Portugala, Finske, kao i Austrije, stiglo je obaveštenje kako oni smatraju da su neke zemlje favorizovane i da u takvoj situaciji nemaju šta da traže na Evroviziji.

Iako je Krunoslav Kićo Slabinac tih godina uživao veliku popularnost u ondašnjoj Jugoslaviji, njegova pesma "Tvoj dečak je tužan" indikativno je mogla da govori i o njegovim osećanjima nakon glasanja evrovizijskog žirija, jer je te 1971. nakon festivala koji je održan u Dablinu, delio četrnaesto i petnaesto mesto s predstavnikom Belgije.

Sledeće '72. godine, na evrovizijskom takmičenju Jugoslaviju je predstavljala Tereza Kesovija sa kompozicijom "Muzika i ti" i zauzela solidno deveto mesto. Kuriozitet je svakako da je takmičenje te godine trebalo da se održi u Monaku, jer je na prethodnom pobedila pevačica koja je koja je upravo njih predstavljala, ali je njihova televizija odbila da organizuje takmičenje jer nije mogla da obezbedi adekvatan prostor, pa je na kraju doneta odluka da se manifestacija preseli u Edinburg, Velika Britanija.

U međuvremenu, na jugoslovenskom tlu već je rođeno novo veliko ime zabavne muzike. Zdravko Čolić je već uveliko krenuo ka uspehu koji će ga dugi niz godina ustoličiti na pijedestalu jedne od najvećih zvezda Balkana, pa i šire. S obzirom na takav status, bez velikog napora je sa pesmom "Gori Vatra" (autor Kemal Monteno) pobedio na Opatijskom festivalu i tako obezbedio sebi učešće na tom tada već uveliko prestižnom takmičenju koje je te godine održano u Luksemburgu. Dakle, upravo od 1973. godine JRT je odlučila da pobednik "Opatije" predstavlja našu zemlju na Evroviziji. S njegovim odlaskom po prvi put su se javile i nade da bi predstavnik Jugoslavije konačno mogao odneti pobedu. Na kraju se ispostavilo da se njegova "vatra" ipak nije dovoljno rasplamsala pa je morao da se zadovolji sa podelom petnaestog i šesnaestog mesta. Tada je učestvovalo sedamnaest zemalja, a Izrael je prvi put imao svog predstavnika. Pa ipak, ako se Čolina "vatra" nije dovoljno rasplamsala, kod čuvene, zanosne, crnokose pevačice Ani-Frid (ABBA) izgleda da ipak jeste. O tome je Čola jednom prilikom govorio u intervjuu koji je dao za časopis "Dama":

"Fridu sam upoznao na Pesmi Evrovizije, gde bi drugo. Posle je usledio poziv na vikend. Delovalo je obećavajuće, ali sam se nakon cele te trodnevne idile osetio upotrebljenim poput instant supe. Skuvaš za pet minuta, pojedeš vruće i to je to. A sve je bilo tu: i brvnara, i kamin, i sveće, cveće, kockaste zavesice i stolnjaci, pečena riba u foliji sa bademima, i eterična ulja. Ali ona prava jedinstvena, ludačka strast koja se desi između muuškarca i žene je izostala. Nije bilo spontanosti, pa je sve izgledalo kao kad zakažeš vežbanje udvoje u teretani."

Sledeće, '74. godine takmičenje se održavalo u Brajtonu i tu je možda po prvi put i patentirana formula uspeha sa kakvom treba ići na Evroviziju. Švedski kvartet ABBA priredio je spektakularni nastup sa kompozicijom "Waterloo" oduvavši konkurenciju jednim potezom. Njihov nastup će se potom dugo, dugo, pamtiti i obezbediti im takav uspeh, kakav nije ostvario ni jedan pobednik Evrovizije ni pre, a svakako ni posle njih.

I mada je Jugoslaviju te godine predstavljala Korni grupa sa kompozicijom "Moja generacija" koja je ruku na srce, stvarno dobra, pored harizmatične grupe ABBA nisu imali apsolutno nikakvu šansu, pa su završili na dvanaestom mestu.

Naš predstavnik na sledećem takmičenju koje je '75. godine održano u Stokholmu, bila je slovenačka grupa Pepel in kri. Pevali su takođe dobru kompoziciju "Dan ljubezni", ali kao i u slučaju "Generacije" od Korni grupe - dobru po našim merilima, ali ne i po evropskim, jer su završili na trinaestom mestu. I već tada je bilo prisutno pitanje da li je Jugoslavija treba i dalje da šalje svoje predstavnike na Evroviziju, a kada su sledeće godine sarajevski Ambasadori sa pesmom "Ne mogu skriti svoju bol" zauzeli poslednje, osamnaesto mesto, JRT donosi odluku da Jugoslavija više ne učestvuje na tom muzičkom takmičenju.

Međutim, takva odluka ni malo se nije dopala ljudima iz posla, od kompozitora, izvođača, izdavača, pa do novinara i turističkih radnika, a publika takođe uveliko izrazila svoje negodovanje, no uprkos tome naša tadašnja država sledeće četiri godine nije imala svog predstavnika na Evroviziji.

Prvi naš predstavnik nakon te pauze bio je Seid Memić Vajta. On je na evrovizijskom tamičenju, koje je te 1981. godine održano u Dablinu, pevao svoj veliki hit "Lejla". Kao prateći vokali s njim su nastupale Jadranka Stojaković, Neda Ukraden i Ismeta Dervoz Krvavac, ali ni to nije puno pomoglo. Rangiran je na petnaesto mesto od ukupno dvadeset učesnika.

Sledeće godine Jugoslaviju je predstavljao trio Aske sa kompozicijom "Halo, halo". Uspele su da dobace do četrnaestog mesta i to ponajviše zahvaljujući švedskom žiriju koji im je dodelio maksimalnih dvanaest, a ukupno su imale dvadeset i jedan poen.

I kad je razočaranje, što se plasmana naših pevača tiče, ponovo počelo da uzima maha, pojavio se Danijel (Milan Popović) sa njegovom "Džuli". Kako je tada u konkurenciji za našeg predstavnika bila i Lepa Brena sa pesmom "Sitnije Cile, sitnije", ali je završila tek na sedmom mestu, ovako je komentarisala njegovu pesmu:

"Sramota što na Evroviziju šaljemo otrcanu kopiju stranih uzora. Da ne bude zabune, Danijelova "Džuli" nije toliko loša, ali to nije jugoslovenska pesma, to sa ovim narodom nema nikakve veze. Čista laž o nama."

I tako je Danijel u Minhen otišao kao potpuni autsajder i gotovo da niko nije ni verovao njega. Međutim, još jednom se pokazalo da se naša mišljenja uglavnom ne poklapaju s onim evropskim, jer se on kući vraća sa više nego odličnim četvrtim mestom, mada je po mnogima bio moralni pobednik. "Džuli" je te godine postala najpopularnija pesma u mnogim evropskim zemljama, a album s tom kompozicijom kod nas je dostigao tiraž od neverovatnih milion primeraka, s tim što na to treba dodati sigurno i više od pola miliona prodatih LP-ija u Evropi. Takođe treba reći da su njegov tadašnji scenski nastup upotpunile i setre Barudžija, Izolda i Eleonora. Zanimljivo je da je to Izoldi bio drugi nastup na Evroviziji jer je prethodne godine nastupala u triju Aske, a treći put se uzastopno popela na pozornicu Evrovizije već sledeće, 1984. godine, kada je s Vladom Kalemberom u Luksemburgu otpevala pesmu "Ćao Amore". Međutim, "zov ljubavi" ovaj put ipak nije upalio i njih dvoje su zauzeli pretposlednje mesto. Malu medijsku buku izazvala je odluka turske televizije da cenzuriše spot za pesmu "Ćao Amore" jer se Izolda slikala u toplesu. Pored toga, novinari su Kalembera pitali šta uopšte traži na takvom takmičenju, s obzirom da je sa svojom grupom Srebrna krila prodao milione ploča. No bilo kako bilo, neslavno su prošli.

Sledeće 1985. godine Jugoslavija ponovo nije imala svog predstavnika jer se datum finala poklapao sa datumom Titove smrti, a naredne 1986. predstavljala nas je Doris Dragović sa pesmom "Željo moja", pa je u Bergenu u Norveškoj osvojila jedanaesto mesto. Pobedu je tom prilikom odnela trinaestogodišnja Sandra Kim iz Belgije, i tako postala najmlađa pobednica Evrovizije svih vremena.

Kada je na domaću scenu stupio autorski tandem Rajko Dujmić - Stevo Cvikić, stvari su se za jugoslovenske izvođače konačno pomerile na bolje. 1986. Novi fosili ("Ja sam za ples"), osvajaju u Briselu četvrto mesto, Srebrna krila ("Mangup") u Dablinu šesto, i konačno 6. maja 1989. godine, nakon 28 godina od kako je Jugoslavija uzela učešće na ovom takmičenju, grupa Riva iz Zadra nastupom u Lozani osvaja prvo mesto! Biće to i jedina pobeda Jugoslavije na Evroviziji. Ono što je svakako interesantno jeste da je izbor za našeg predstavnika te godine održan u Novom Sadu i to je ujedno bilo i prvo predstavljanje grupa Riva široj javnosti. Takođe, tom prilikom su za dlaku izmakli Masimu Saviću (samo za jedan bod), ali su zato u Švajcarskoj dobili rekordnih 137 bodova i bez većih problema "počistili" konkurenciju. Njihova pevačica Emilija Kokić odmah je postala zvezda, pa se kasnije otisnula u solo karijeru. Do tada su bili totalni anonimusi, ali to im je i pomoglo da budu potpuno rasterećeni, nije ih morila briga oko plasmana, mogli su biti i poslednji, jednostavno nisu imali šta da izgube.

Imali promotivne turneje po državame Evrope, pa čak i snimili pesmu na engleskom, bili na takmičenju u Nešvilu, gde su u konkurenciji pobednika najvećih svetskih festivala osvojili četvrto mesto, ali čini se da pruženu šansu nisu iskoristili na pravi način, mada su mnogi mišljenja da su objektivno gledano, uradili ono što su mogli.

Zadrani su se ponadali da će dobiti organizaciju Evrovizije 1990. godine, s obzirom da je grupa Riva iz njihovog grada, ali to je ipak pripalo Zagrebu, a otuda je dolazila i naša tadašnja predstavnica - Tatjana Matejaš Tajči. Ona je na izboru za našeg predstavnika koji je tada održan u Zadru, odnela toliko ubedljivu pobedu, da su se mnogi ponadali da se uspeh koji je postigla Riva nekim čudom može ponoviti. Ipak, ništa od toga, jer je tog 5.maja u "Lisinskom" pobedu odneo Italijan Toto Kotunjo, a svakako je interesantno da ga je tom prilikom pratila grupa Pepel in kri, dok je Tajči osvojila sedmo mesto. Inače, Tajči već više od tri decenije živi u Americi gde je zasnovala porodicu i ima dvoje dece.

Sledeće 1991. godine Jugoslaviju je u Rimu predstavljala Bebi Dol sa pesmom "Brazil". Međuim, dani slave i uspeha po svemu sudeći već su postali prošlost, pa je ovoga puta za jugoslovenskog predstavnika ponovo bilo "rezervisano" pretposlednje mesto sa samo jednim glasom, dok je Austrija  bila poslednja bez ijednog poena. No to ne treba ni da čudi, zemlja se već raspadala i mnogi su je već posmatrali kao crnu rupu Evrope. Međutim, ima i mišljenja da je orkestar RAI-a loše odsvirao pesmu i to do te mere, da se činilo da je to potpuno drugačija kompozicije od one koja se mogla čuti na Jugoviziji.

U međuvremenu, Slovenija i Hrvatska su već proglasile otcepljenje, ali Jugoslavija je i 1992. birala svog predstavnika za Evroviziju koja se te godine održavala u Malmeu, Švedska. Naš predstavnik bila je Ekstra Nena sa pesmom "Ljubim te pesmama". Pa iako je odsela u čuvenom hotelu "Šeraton", imala poslugu i sve druge pogodnosti, novinari su joj više postavljali pitanja oko političke situacije u zemlji, nego u vezi pesme koju je pevala. Na svakom koraku pratilo ju je obezbeđenje jer su navodno odnekud stizale pretnje, mada ona nije znala od koga. Savezna Republika Jugoslavija je tada već bila konstituisana, ali našoj ekipi ipak nije bilo dozvoljeno isticanje državne zastave, ali su se oni ipak oglušili o takvu odluku. Sve u svemu, u takvim uslovima njeno trinaesto mesto, sa četrdeset četiri osvojena poena, svakako nije za potcenjivanje.

Ubrzo nakon toga usledile su sankcije pa je samim tim tadašnjoj Jugoslaviji onemogućeno i učešće u svim kulturnim dešavanjima.

Biće to i više nego bolan kraj zemlje koja je umesto pesme i radosti odabrala stradanje i smrt.

Da li svojom ili nečijom tuđom voljom, ili sve to zajedno, to je već neko drugo pitanje.

(Telegraf.rs)