Priče o pesmama: YU grupa - "Bože, spasi me", kad muzika oslika život

Foto: Nikola Anđić

Sanju K. sam upoznao jednog davnog letnjeg raspusta kada je sa Vesnom došla u moj komšiluk.

Vesna je svako leto provodila kod svog dede koji je živeo sam i jedina radost bila mu je unuka, ali to nije bilo tako često s obzirom da je ona živela u gradu koji se nalazio u drugoj republici ondašnje države, dakle prilično daleko.

Preporučujemo

Sa Vesnom sam se tokom letnjih raspusta družio još od osnovne škole. U početku je dolazila sa ocem, a potom sve češće sama.

Slušali smo muziku, pevušili uz gitaru, čitali knjige i stripove, a posebnu radost pružala nam je obližnja reka sa čijeg se kupališta sve orilo od smeha i vriske.

Njen deda me je voleo i stalno me opominjao da pazim na nju kada pođemo na tu "našu plažicu", kako je ona govorila.

Nije za to ni bilo potrebe.

Bila mi je kao sestra i jedno drugom smo umeli da poverimo naše najveće tajne.

Uživali smo u našim bezbrižnostima, radoznalo "hvatajući" svet oko nas, dok su se leta po mnogo čemu slična, ređala jedno za drugim, a mi bili stariji za jednu godinu, možda malo ozbiljniji i opsednuti našim prvim tinejdžerskim ljubavima.

Vesna je kroz smeh govorila kako je jedino što se na očigled menja bila moja kolekcija ploča, pa i knjiga.

I jedno i drugo primetno bi se uvećalo do njenog sledećeg dolaska.

Pa ipak, jedno leto za mene je bilo potpuno drugačije i posebno ću ga pamtiti, jer tada nije došla sama.

Ubedila je svoju najbolju drugaricu da pođe s njom, što po njenim rečima nije bilo teško, puno veći problem bio je kako to objasniti njenim roditeljima i zadobiti njihovo poverenje za takvu "avanturu".

Međutim i to se na kraju nekako sredilo.

Istog dana kada su stigli, upoznao sam Sanju.

Tako su otpočela naša druženja.

Foto: Goran Živanović

Još uvek se sećam dana kada smo se svo troje pojavili na našoj omiljenoj plaži.

Svi pogledi bili su uprti u Sanju.

Nije to bilo samo zbog toga što je ona bila novo, nepoznato lice, jednostavno, bila je nekako drugačija.

Duga plava kosa i njene oči, uvek začuđene i radoznale, a u njima... kao da je stanovao kosmos.

Vitka i nasmejana, delovala je pomalo nestvarno, poput nekog anđelka koji se odnekud spustio tu, pored nas.

Naprosto, bila je prelepa.

Sanja je obožavala prirodu, a ja sam se na sve načine trudio da joj ugodim.

Išli smo u duge šetnje po okolnim obroncima, pristala je čak i da pođe sa mnom na pecanje pod uslovom da sve što upecamo vratimo u reku.

Govorila mi je kako je u osnovnoj školi bila đak generacije, kako su njeni planiraju da je pošalju na studije u inostranstvo, kako sa svojim starijim bratom kod kuće neprekidno sluša muziku...

To su bili i naši svakodnevni rituali.

Govorila mi je da imam sjajnu kolekciju ploča, a ja sam pokušavao da je impresioniram svojim sviranjem gitare i uopšte, onim što sam znao o muzici, pominjao ove i one grupe, iznosio nekave zanimljivosti iz sveta muzike koje sam negde čuo ili pročitao, a da ni sam nisam bio siguran da li su se baš tako odigrale.

Vesna nas je sve češće ostavljala same uz izgovor da mora da pomaže svom deki, kako ga je inače zvala.

Sećam se da smo vrlo često vrteli pesmu "Spusti glavu" od YU grupe koja se Sanji posebno sviđala.

Negde krajem jula bio joj je rođendan, pa sam odlučio da joj poklonim tu ploču.

Smišljao sam i smišljao kakvu posvetu da napišem i kada mi se učini da sam se konačno dosetio nečeg originalnog, odmah potom pomislim da je to glupo i bez veze.

Na kraju se to svelo na nekoliko uobičajenih reči.

Pamtim to leto kao jedno od najlepših, ali istovremeno i onih koja su najbrže prošla.

Kad je avgust počeo da odbrojava svoju drugu polovinu, Vesnin otac je došao na nekoliko dana, a potom je vrlo brzo došao trenutak kada smo se morali pozdraviti.

Ubacivao sam njihove torbe u auto nespretno glumeći raspoloženje.

Sanja me je čvrsto zagrlila uz obećanje da će mi pisati čim stigne kući.

Tako je i bilo, prvo pismo je stiglo već nakon nekoliko dana.

Pisala je da joj nedostajem, da će zauvek pamtiti reku i sve one naše zajedničke dane...

Ja sam joj pisao da je u školi dosadno kao i obično, ali da je sjajna vest da ćemo najverovatnije oformiti bend i da to svakako mora da čuje kada bude došla, nabrajao nove ploče koje sam u međuvremenu nabavio...

U stvari, čekao sam sledeće leto.

Verovao sam da će doći ponovo, uostalom i Vesna mi je obećala da će je sigurno pozvati.

Ipak, ništa od toga.

Sledećeg leta došla je sama i ispričala mi da ovoga puta nisu pomogla nikakva ubeđivanja.

Njeni roditelji nisu hteli ni da čuju, jer je Sanju čekao upis na fakultet.

Bila je godina dana starija od nas dvoje i već je završila srednju školu.

I ovoga puta bila je đak generacije.

Foto: Goran Živanović

Naša dopisivanja negde u tom periodu su se proredila i konačno prestala i sve što sam potom saznao o njoj, prenela mi je Vesna.

Vremenom sam primetio da iz nekog razloga nerado govori o tome, pa sam izbegavao i da je zapitkujem.

Uglavnom, ispričala mi je da je Sanja upisala Biološki fakultet i da je već nakon prve godine, zahvaljujući razmeni studenata otišla u Ameriku.

Ubrzo je tamo dobila stipendiju i ostala zauvek.

Mnogo godina prošlo je od tada.

Vesna je prestala da dolazi kada joj je deda preminuo pa se i njoj u jednom periodu izgubio svaki trag.

Tek sa pojavom društvenih mreža ponovo smo stupili u kontakt.

U stvari, Vesna je mene "pronašla" i tako sam saznao da živi u Sarajevu, udata je i ima dvoje dece.

U tim našim prepiskama jednom prilikom upitao sam je za Sanju.

Odgovorila mi je da je daleko dogurala.

Doktorirala je u Americi i udala se za svog kolegu s fakulteta.

Danas je uvaženi stručnjak za biologiju i bavi se naučnim radom.

-Poslaću ti ti njen mail, piši joj ako hoćeš, nju svakako nećeš pronaći na društvenim mrežama, napisala je u jednoj poruci.

Nekoliko puta sam sedao za laptop s namerom da to učinim ali uvek bih odustao.

-Čemu? - mislio sam. Svako od nas je otišao svojim putem, to više nema nikakvu svrhu.

Verovatno bi tako i ostalo da me Vesna ponekad nije pitala jesam li joj već jednom pisao.

Smišljao sam nek smešne razloge zbog kojih to nisam učinio, ali jednom mi je sve to dosadilo.

Seo sam i napisao nekoliko rečenica, ubeđen da odgovor nikada neću ni dobiti.

Prevario sam se.

Stigao je nakon nekoliko dana.

Foto: Goran Živanović

Sanja je pisala da je baš lepo što sam se javio i da se, uprkos tome što je bilo jako davno, seća onog "našeg" raspusta, prelepe reke i šetnji po šumovitim obroncima, čak i nekih pesama koje smo tada slušali.

Silno sam se iznenadio kada sam pročitao da je singl YU grupe na kome je pesma "Spusti glavu", uprkos brojnim selidbama, ipak uspela da sačuva jer su to su sitnice koje joj puno znače, i još je dodala da neke njihove pesme i danas ponekad posluša kada želi da se opusti i da joj se posebno sviđa "Bože, spasi me".

Odgovorio sam da je i meni neobično draga, a nju je interesovalo da li sam gledao spot za tu pesmu.

U trenutku nisam shvatio na šta tačno cilja, nemam naviku da slušam muziku sa internet platformi jer gotovo sve što me interesuje već imam na pločama ili CD izdnjima, pa tako i sjajan album YU grupe "Dugo znamo se" na kome se inače nalazi ta kompozicija, ali radoznalost me je naterala da to potražim.

Ostao sam zapanjen.

Devojka iz spota me je istog trenutka vratila u ono vreme u kome sam prvi put video Sanju.

Sličnost je bila neverovatna.

Od tada mi je ta pesma još draža.

Neke priče teško je ispričati.

Kada ih napišete i potom pročitate sve vam se to učini nedovoljno, čak nedostojno u odnosu na neke događaje koje zauvek nosite u svojim sećanjima.

Još su teža kazivanja o pesmama u kojima kao da je oslikan neki deo vašeg života.

Znam, mnogi od vas osetili su nešto slično.

Bože, spasi me

Od svih mojih sećanja

Samo čežnja zna

Čije čujem korake

Tako teško je

Kad jednog jutra budiš se

Ostavljen od svih

A dan divan je

Tiho sam od tebe

Srce sklonio

I samo na trenutak

Iz priče nestao

Zauvek sam sam

Teško sanjam

I opet ista tuga budi me

Iako deliš me na dva

U meni uvek bićeš ti

Mnogo više nego ja

A ti podeli se na dva

I samo budi iskrena

Gde si ti, a gde sam ja

Bože, spasi me

Od svih mojih nadanja

Samo nebo zna

Kome ona pripada

Tako nevešto

Nedostajanje prikrivam

Zašto budiš se

Jutro pita me.

Od nekih sećanja niko nas ne može spasiti, pa čak ni Bog.

Ali nema ni potrebe.

Ona su dokaz da smo živeli.

(Telegraf.rs)