Album koji vredi spasiti od zaborava: Krvna grupa - "Crna rupa", rokenrol na čačanski način (PGP RTB, 1982)

Da li ljubav koju znam

Mogu muzikom da dam

Preporučujemo

Ovim notama da l' smem

Da te milujem

Mnogi danas, posebno oni mlađi, kada čuju ove stihove pomisle na grupu Osvajači jer su deo i njihovog repertoara. Ipak, ova pesma nastala je i snimljena mnogo ranije, još početkom davnih osamdesetih godina kada grupa Osvajači nije ni postojala.

No pođimo redom.

Oduvek se Čačak dobro kotirao na zamišljenoj mapi gradova jugoslovenskog rokenrola.

Već na samom početku šezdesetih u ovom gradu osnovana je sjajna grupa Bele višnje, a svakako je interesantno da su upravo oni otvorili čuvenu Prvu veliku beogradsku gitarijadu koja je održana u Hali III Beogradskog sajma 1966. godine. Jedna od važnih čačanskih grupa bili su i Dečaci sa Morave koju su 1966. osnovali Zoran Branković i Zoran Radosavljević Best. Kroz ovu grupu prošli su mnogi čačanski muzičari pa i R. M. Točak i Bora Đorđević, a potrajali su do 1971. godine. Potom je Zoran Radosavljević u Nišu upisao Građevinski fakultet i tu će vrlo brzo dobiti nadimak Čupa ali i postati važan član Galije. Nažalost, preminuo je 2004. godine. Zoran Branković će nakon raspada svoje grupe svirati u anamblu 3+3 iz Kraljeva, potom u kraljevačko-čačanskoj grupi Nautilus, ali i sa nekim beogradskim muzičarima. Vrlo važan momenat u njegovoj karijeri dogodio se kada mu je bubnjar Ljubinko Meho Milošević, takođe Čačanin i njegov kum, predložio da se priključe dvojici Kragujevčana: gitaristi Srećku Maksimoviću Ceciju i basisti Petru Cvetkoviću. Tako je nastala odlična grupa Vatra, iza koje je ostao singl sa kompozicijama "Poljubićeš me zar ne" i "Iščupaj mi srce", koji je objavio PGP RTB 1979. godine, ali i jedan živi snimak sa BOOM 77 festivala koji je održan u Novom Sadu.

Pored toga, grupa Vatra je prokrstarila gotovo celu Jugoslaviju uzduž i popreko, bilo da su svirali samostalne koncerte, ili kao predgrupa nekim zvučnijim imenima.

Kada je u jednom trenutku došlo do neslaganja između Cvetkovića i ostalog dela ekipe, Zoran, Ceci i Meho dižu ruke od svega i prelaze u Čačak gde će 1980. godine osnovati Krvnu grupu u kojoj akcenat bacaju na svoj autorski materijal.

Glavni kompozitor muzike bio je Zoran Branković koji je autor i nekih tekstova, aranžmane su radili svi članovi grupe, dok su pesme na njihove tri ploče (jedan singl i dva LP-ija) krasili i stihovi Jovana Nikolića Jofa, Momčila Bajagića i Bore Đorđevića. Ime grupe uzeli su po istoimenoj pesmi Milutina Dimitrijevića Mela i ona se našla na njihovom prvom singlu koji je objavio Jugoton. Interesantno je da su taj singl snimali u Londonu, u studiju Matrix, gde im se kao gost pridružio klavijaturista Ejdrien Li koji je sarađivao i sa grupom Pink Floyd, o čemu mi je jednom prilikom pričao Zoran Branković:

Cika (Aleksandar Čvorović, op. autora) je bio basista u prvoj postavi Krvne grupe pa je u jednom trenutku rekao da ne želi više da svira bas jer je on u stvari solo gitarista, ali je takođe napomenuo da može da nas poveže sa njegovom komšinicom koja živi u Londonu i udata je tamo za nekog muzičara, a to je upravo bio Pol Mur koji je posle i svirao u Krvnoj grupi. Povezali smo se s njim i kada smo uštedeli novac otišli smo u London i snimili četiri pesme u tamošnjem Matriks studiju. Dve su objavljene na tom singlu, šteta što druge dve nisu, ali sačuvao sam ih, dao sam ih i Ljubinku i svim drugim iz benda da ih imaju za uspomenu. Tada smo se upoznali sa Polom, on je takođe bio solo gitarista, ali kako mu se dopala naša muzika rekao nam je da bi rado svirao s nama. Posle dva-tri meseca otišao sam do Londona i nas dvojica smo se kolima vratili do Čačka, vozili smo njegovog Forda. Kada je došao u Čačak, Pol tri meseca nije jeo ništa, obično bi u kipeću vodu razbio tri jaja i potom bi ih samo pokupio viljuškom. Bukvalno je na tome živeo, čak ni našu so nije hteo da koristi. Međutim, kada je odlazio pitali smo ga: "Pol čega ti je najviše žao kad je hrana u pitanju, šta će ti najviše nedostajati?" Odgovorio je: "Leskovaska muskaliska". Leskovačka mućkalica. (smeh)

Svakako je bilo pravo čudo kada je na samom početku osamdesetih godina u jedan relativno mali grad kao što je Čačak došao Englez koji želi da svira sa tamošnjim muzičarima ali to će im svakako podići popularnost pa će ubrzo krenuti sa pripremama za snimanje prvog albuma. Interesantno je da je naziv LP-ija trebao da glasi "Prva slutnja rata", ali tako nešto za izdavačku kuću PGP RTB nije dolazilo u obzir, o čemu mi je takođe govorio Zoran:

Nismo mogli da prođemo sa takvim naslovom, to nam nisu dozvolili, ali se taj projekat stvarno tako zvao: "Prva slutnja rata". Zašto? Pa već smo imali neko iskustvo u tom smislu. Odeš na Kosovo, oni te hapse u Kosovu Polju, odeš u Hrvatsku - u Čakovcu sam imao problema, u Splitu je takođe bilo neprijatnosti. Tu su uglavnom, izuzev u par slučajeva, pravljene situacije samo da bi ti bilo neprijatno, nije to bilo ništa agresivno, ali se već mogla naslutiti ta neka latentna mržnja. Ipak, svuda smo prolazili sjajno. Na primer, Krvna grupa je na Mihin (Vladimir Mihaljek Miha, op. autora) poziv otišla na tri dana u Zagreb, a ostali smo sedam dana. Baš je Pol svirao sa nama tada. Svirali smo u Salunu, Sportskom centru, Kulušiću. Oni nisu mogli da veruju da tako "prašimo", tražili su magnetofon na sceni, mislili su da je to lažnjak.

Uglavnom, posle svih manjih ili većih problema album pod nazivom "Crna rupa" (nazvan po istoimenoj kompoziciji koja se nalazi na LP-iju), pojavio se u prodaji u martu 1982. godine. U to vreme im se pridružio i klavijaturista Vladimir Kapetanović, ali on nije učestvovao na snimanju iako je i njegova fotografija na omotu, već je te deonice svirao Laza Ristovski.

Na albumu se nalazi osam kompozicija koje kada čujete odmah shvatate da je Krvna grupa bila spremna i za mnogo veće stvari od onih koje je postigla, a jedna od pesama koje su se u to vreme dosta vrtela na radio programima bila je upravo "Da te milujem":

Noć, budan sam dok mirno spava grad

Kroz prozor svoj prah posipa nam san

Oh, kada bih znao da čujes moj glas

Sve otkrio bih, znao bih, gde si sad

Da li ljubav koju znam

Mogu muzikom da dam

Ovim notama da l' smem

Da te milujem

Svoj najlepši stih hteo bih da dam

Tvom bezbrižnom snu da ljubi te svu noć

Ne, niko od nas ne ostaje sam

Sve vratiće nam čudna moć zvukova

Da li ljubav koju znam

Mogu muzikom da dam

Ovim notama da l' smem

Da te milujem

Čvrsta ritam sekcija, ubedljiva i sigurna gitara, lako pamtljive melodijske linije, prepoznatljivi "patos" i solo deonice Laze Ristovskog, obeležje su ovih pesama, a tu svakako treba da pomenemo i sjajne tekstove pesnika Jovana Nikolića Jofa, od kojih su neki baš neobični kao što je to recimo "Pismo davnoj ženi", što je jedna od mojih omiljenih pesama sa ovog albuma:

Šta će biti moja lepotice

Kad ti drugi sutra bude drag

Na šta će da liči tvoje lepo lice

Kad godine urežu mu trag

Šta će biti s lepoticom mojom

Što doziva noću sreću cigaretom

Da l' će prve sede da sakrije bojom

I liniju vitku sačuva dijetom

Nećeš, nećeš valjda, da rađaš mu decu

Da u sebi nosiš bilo čije gene

Kćer iz epruvete ljuljaj u krevecu

A krijući rodi jednog malog mene

Kako ćeš da kriješ u sebi duboko

Da te samo jedan na svetu razume

I da samo jedan ljubi nosić i oko

K'o što niko ne zna i niko ne ume

Da l' ćeš da se stidiš svojih podočnjaka

Što alkohol ume da napravi samo

Kako da se vratiš robiji od braka

U redu za naftu jednom kad se pogledamo

Nećeš, nećeš valjda, da rađaš mu decu

Da u sebi nosiš bilo čije gene

Kćer iz epruvete ljuljaj u krevecu

A krijući rodi... tajno, tajno, rodi

Jednog malog mene

Jovan Nikolić Jof je Čačanin koji se u ranoj mladosti selio diljem ondašnje Jugoslavije jer su mu roditelji bili putujući hotelski muzičari, a kada je imao dvanaest godina vraća se u Čačak, gde će u jednom periodu biti pevač u grupi Moris. Danas živi u Nemačkoj i važi za izuzetnog (i nagrađivanog) pesnika i pisca. Svojevremeno je pisao tekstove i za R.M. Točka, Generaciju 5, Zabranjeno pušenje i grupu Ođila.

Nažalost, ako na internetu potražite njegovo ime, uglavnom nećete naći da je autor tekstova i za Krvnu grupu.

Jer ti si moja

Jer ti si moja krvna grupa

Ona koju sam tražio svud

Jer ti si moja krvna grupa

Ona prava

Za kojom sam lud

Ja sam imao nekoliko cura

Radi provoda, radi avantura

Lutao sam tražio sebe

Sve dok nisam naleteo na tebe

Ti si šašava, ti si pravi đavo

Ti si dete, ti uvek imaš pravo

Ti si zabavna, ti si tako sjajna

Ti si velika, ti si moja tajna

Jer ti si moja

Jer ti si moja krvna grupa

Ona koju sam tražio svud

Jer ti si moja krvna grupa

Ona prava

Za kojom sam lud

Iako je Čačak dao izuzetne muzičare i autore koji su zlatnim slovima upisani u istoriju jugoslovenskog rokenrola još od sedamdesetih godina, trebalo je sačekati 1982. da bi se pojavio prvi LP nekog čačanskog benda. Pa iako Krvnu grupu uglavnom nećete pronaći u domaćim enciklopedijama, osim naravno u knjizi "Kako je Čačak zavoleo rokenrol", već nakon slušanja njihovog prvog albuma odmah je jasno da iza svega stoje vrlo iskusni muzičari, ali i sjajni autori. Možda su oni imali tu nesreću što se njihov prvenac pojavio u vreme najveće novotalasne ekspanzije na ovim prostorima, možda su i personalne promene koje su usledile nakon ovog LP-ija doprinele da stvari ne budu kao pre, a svakako da određeni uticaj ima i to što je izdavač njihovog sledećeg LP-ija bio Diskos iz Aleksandrovca, kuća koja je u to vreme uglavnom objavljivala ploče sa izvođačima narodne muzike i nije imala tako dobro raširenu prodajnu mrežu kao PGP RTB.

Bilo kako bilo, Krvna grupa 1985. godine prestaje sa radom a Zoran Branković više nikada nije bio član neke takve ili slične postave. Ono što je sigurno jeste da je Zoki jedan je od onih koji će svojim talentom ali i svojim asketskim pristupom po kome je muzika posvuda i ispred svega ostalog, ubrzo nadići okvire grada u kome je živeo. Takođe nije manje važna ni činjenica da je Zoran tim svojim zanosom doticao i druge i umnogome im pomogao da prigrle rokenrol. Kod nekih je taj zagrljaj ostao zauvek čvrst, neki su se ipak pokolebali i odustali, ali za Zokija dileme nije moglo biti ni jednog trenutka: muzika je zauvek ostala ono čemu se svim svojim srcem predaje, kako nekada davno kada je u Čačku osnovao Dečake sa Morave, tako i u Novom milenijumu u kome je zašao u etno vode. Sve te godine koje su se posložile, nisu označile samo jedan život, već i nešto mnogo važnije - označile su nadu da se plemenitost na koju danas tako olako zaboravljamo, može svuda pronaći, bilo u onom modernom, bilo u onom tradicionalnom, a Zoranova misija i jeste takva - da prepozna i uhvati ono plemenito, što nas na kraju krajeva i čini ljudima, i pretoči u zvuke koji će dodirnuti ova naša svakodnevnicom otvrdla srca.

Na tom putu, album "Crna rupa" bio je više nego sjajan početni korak koji i te kako vredi sačuvati od zaborava.

(Telegraf.rs)