Priče o pesmama: Đorđe Balašević - "Portret mog života", slike bojene rečima

Ima nekih pesama koje kao da nam pričaju život. Uvuku se pod kožu, tinjaju u zabačenim predelima naših snoviđenja pa iznenada iskrsnu, rovare po našim osećanjima i potom, kad već prepoznamo te slike, dobace do stvarnosti, negdašnje ili sadašnje, i nekako uvek postave stvari na pravo mesto.

Neki stihovi kao da se trkaju sa nama, ko će pre ispričati priču.

Preporučujemo

Pesma ili život.

Ponekad se ti trkači sustignu, proture poneki dribling, naprave finte kakve samo život donosi ili sasvim iznenada, kao znak prepoznavanja, doture misli pesnika i sanjara.

Mesec prosipa bokal fosfora

Vitraž mraza na oknu prozora

Jedne noći k'o ova, znaće Bog

doslikaću portret života svog

Noć. Kroz prozor iza mene povremeno se prosipa bljesak svetlosti, a potom pristigne i huk udaljene grmljavine koja se na kratko pomeša sa muzikom koja dolazi sa mog CD plejera.

Pišem ove redove dok slušam tu pesmu, zagledan u sebe, zagledan u neke dane i godine koje prođoše u tihom mimohodu, dok krajičkom oka hvatam tu moćnu svetlost koju emituje priroda iscrtavši na trenutak nestvarne slike u polutami moje sobe.

Silueta se davno nazire

Neko uzdahne, neko zazire

Isto vide a razno tumače

Đavo prste u farbu umače

Ne mogu se setiti da li sam pre čuo ove stihove ili upoznao Dunju.

Ako su me ove rime prve zaokupile, pokazale su mi da ona negde postoji, možda je blizu ili daleko, svejedno. Ipak, znao sam da ćemo se jednog dana sresti.

Trebalo je samo da čekam.

Ako sam u mimohodima svih mojih dana i noći najpre ugledao nju, a stihovi kasnije doplivali do mene, biće da su mi oni sasvim razotkrili ulogu koju je Dunja imala u mom životu.

Prave si boje dodala na taj portret života mog:

Talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog

I lila, tamnu, čeznjivu

I boju breskve, nežnu i sramežljivu

Setno sivu, nepogrešivu

Svi ti susreti koje nam život donosi, iz nekog razloga nepogrešivi su. I svaki je za nauk, ma šta doneo.  Da li nam je time darovana radost ili tuga, ljutnja ili spokoj, odvažnost ili strah...

Svejedno.

Oni koji su razumeli takve poruke možda su mogli dohvatiti preobražaj za kojim su tragali.

Dunja je sa sobom nosila veliku empatiju i sposobnost da oseća tuđe emocije. Dugo bi vagala svaku svoju odluku, jer su je osećanja vukla čas na jednu, čas na drugu stranu. To je govorilo da poseduje neku tihu snagu, ali je istovremeno dovodilo u prilično jak nesklad sa svetom kojim je okružena. Njena spoljašnja lepota bila je gotovo anđeoska, ali njena unutrašnja borba koja bi se javljala kada je trebala da donese odluku da li nekog sme da voli, davala je posebnu crtu njenom karakteru, činivši je istovremeno neispunjenom i pomalo nesrećnom.

Nemiri koje je nosila sa sobom bili su višestruki. Na prvom mestu strah od povređivanja, strah od gubitka, ali uz sveprisutnu želju da u pravoj meri iskusi sve ono što bi ljubav mogla doneti.

Ponekad mi se činilo da se plaši da će izgubiti sebe u takvoj ljubavi s obzirom na njenu prirodu koja je isuviše tiha i samozatajna i kao da je strahovala da će, ako se u potpunosti prepusti svojim osećanjima, postati isuviše ranjiva i da se u svemu tome neće do kraja snaći.

Bio je to, sasvim očigledno, dug njenoj prošlosti.

Kao da se plašila da će ljubav zauzeti previše prostora u njenom životu, a ona ni po koju cenu nije želela da izgubi svoju unutrašnju slobodu. Istovremeno je proganjao i osećaj da ako već voli, to mora biti potpuno, bez ikakvih granica i svim srcem i upravo je taj strah da ljubav može biti nedovoljna i nesavršena sprečavao da donese odluku jer je u duboko u sebi osećala da samo ona apsolutna ljubav može biti vredna i da bi to bilo jedino što bi njenu emotivnu stranu ispunilo srećom.

Proganjao je strah da može povrediti nekog, nije želela da donese tugu nekoj osobi, plašila se da neće moći da uzvrati ljubav u dovoljnoj meri i da će tako nekom nehotice naneti bol.

U dugim razgovorima koje smo vodili shvatio sam da je odrasla u domu gde su emocije možda plivale na površini, ali kao da nisu bile najiskrenije. Otac je potonuo u alkohol i zračio je nesigurnošću, dok se majka povlačila u svoje misli izbegavajući iskrene razgovore, ali bez obzira, oboje su očekivali od nje samo ono najbolje.

Zbog toga je Dunja još kao mala naučila da osluškuje tišinu i da prepoznaje najtananije promene u ljudskim emocijama.

Bio je to njen dar ali i prokletstvo.

Ponekad bi zatekla sebe kako se povlači od drugih uprkos tome što je silno želela da ostane u njihovoj blizini.

Ako volim, hoću li opet biti napuštena? - pitanje je koje je neprekidno nosila sa sobom.

No bez obzira na sve to, Dunja mi je bila veoma draga i bila je sasvim posebna osoba u mom životu.

Kada sam je upoznao prvo što sam primetio bio je njen nesvakidašnji osmeh, prelep i prepun nekakve pritajene sete. Potom sam shvatio da je umela da sluša ono što drugi govore, što je osobina koja već odavno izumire ali baš zbog toga vredna je svakog poštovanja.

Gotovo nikada nije prekidala sagovornika, naravno, ako su joj te rečenice bile interesantne i ako je iz toga mogla nešto da nauči.

Govorio sam joj o knjigama koje sam čitao, o pločama koje sam slušao, o devojkama i prijateljima koje sam upoznao, tumačio joj razne priče koje sam negde čuo, odsviravši joj nekada i poneku pesmu.

Moj glas joj je razmekšavao dan, možda nije znala kako i kada se to desilo, ali shvatila je - voleće ga zauvek, nekom tihom posebnom ljubavi. Kao da su joj te priče odškrinule vrata za koja se činilo da su zauvek zatvorena i kao da je odjednom osetila kako joj srce u grudima otvara jedan potpuno poseban i čaroban prostor.

Ubeđivao sam je da već jednom mora porušiti te silne zidove koje je izgradila oko sebe i tako udahnuti svu lepotu ovog sveta jer joj to i te kako pripada.

Dunja je jako volela Balaševićeve pesme. Ta romantika u njegovoj poetici, ta nestvarna panonska depresija, mirnoća njegovih kompozicija, beskrajno su joj prijale.

Hvatala je dašak tih snova koje je Đole ispisivao svojim stihovima i nežno, gotovo sa strahopoštovanjem, ih uznosila u svoj život.

I meni su te pesme bile veoma drage, a kada sam čuo "Portret mog života" nekako sam te stihove odmah povezao s njom.

I prisetio se koliko je bila posebna.

Mesec prosipa bokal fosfora

Vitraž mraza na oknu prozora

Jedne noći k'o ova, znaće Bog

Doslikaću portret života svog

Silueta se davno nazire

Neko uzdahne, neko zazire

Isto vide a razno tumače

Đavo prste u farbu umače

Prave si boje dodala na taj portret života mog:

Talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog

I lila, tamnu, čeznjivu

I boju breskve, nežnu i sramežljivu

Setno sivu, nepogrešivu

Roze nađoh međ starim pismima

Modru vrpcu nad teškim mislima

Ukrah riđu iz pera drozdova

Laki purpur iz prvih grozdova

Uzeh oker sa sveće svečarske

Drap sa svilene mašne bećarske

Mrku s tambure tužnih tonova

A cinober sa nosa klovnova

Prave si boje dodala na taj portret života mog:

Talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog

A crnu nisi štedela

Ali bez nje bi bela još izbledela -

Bez crne bela ne bi vredela

Srce je moje napuklo

K'o kora starog bagrema

Al u tvom oku kao lane zadrema

I jedva, kao šapati

Niču u uglovima zlatne paprati

Pramen sna u sliku navrati

Vetar dokono senke spopada

Huk u ambis tišine propada

Jedne noći, k'o ova, znaće Bog

Doslikaću portret života svog

Daleko od toga da je ova pesma jedna od Đoletovih najpoznatijih, ali svakako je jedna od onih koje bi trebalo ubaciti u čitanke kako bi deci pokazali gde stanuje lepota.

Uostalom, ovi stihovi će za mene zauvek biti posebni, baš kao i Dunja.

Ne znam šta je danas s njom, ali bih voleo da je i svoj život oslikala najlepšim bojama kao što je to učinila sa mojim.

I ko zna, možda se nekada ponovo sretnemo jer i pesma tako zbori:

Jedne noći, k'o ova, znaće Bog

Doslikaću portret života svog.

Huk grmljavine bio je sve bliži i jači, dok su strele munja na zidovima stvarale nestvarne slike.

Da li mi se samo učinilo ili sam u jednom trenutku na zidu ugledao obrise njenog portreta?

Silueta se davno nazire

Neko uzdahne, neko zazire

Isto vide a razno tumače

Đavo prste u farbu umače.

Neke pesme naprosto nemaju cenu jer u noćima poput ove svedoče o danima koje smo živeli.

Ili koje bi mogli živeti.

(Telegraf.rs)