Tako su govorili jugoslovenski rokeri: B. Langer, V. Božić, R. Nemeček, S. Škarica, N. Karaklajić

Foto: Goran Živanović

Radeći kao novinar, što na radiju što u pisanim medijima, realizovao sam do sada brojne intervjue sa mnogim imenima iz sveta rokenrola. I ma koliko ti razgovori predstavljali prvorazrednu obavezu, istovremeno su mi donosili i veliko zadovoljstvo, a sa svakim od tih razgovora i moje znanje se širilo. Ovo je nastavak prethodna dva teksta gde možete pročitati neka zanimljiva razmišljanja i svedočenja naših slavnih rok muzičara i novinara koja su mi prenosili za radio emisiju koju sam uređivao i vodio, pa tako i saznati neke činjenice koje možda niste znali. Svi intervju su rađeni u periodu  od 2006. do 2010. godine.

Preporučujemo

Bruno Langer o napisima u štampi da je Atomsko sklonište prva pank grupa iz Pule:

U početku smo bili kao pocepani, ono, kao sve se dešava posle atomske eksplozije. Iako je sve to bila zafrkancija svi su nas prihvatili kao da smo pankeri. Međutim, kada su nas kritičari čuli kako sviramo onda su pobenavili jer su shvatili da nismo pankeri već hard rokeri. Mi smo zaista dosta, dosta vježbali. Atomsko sklonište možda samo u novogodišnjoj noći nije vježbalo, a već 1. januara bila je proba. Mi smo bili kao neki rokenrol vojnici, stalno spremni za svirku. Nakon takvog dugog vježbanja pojavili smo se na BOOM festivalu u Novom Sadu i to veče smo bljesnuli i od tada, sa izlaskom svakog albuma, naša karijera je išla uzlazno. Sjećam se da je bila prava euforija na Sajmištu u Novom Sadu, što je nevjerovatno za jedan takav sastav koji se prvi put pojavljuje. Mi smo svirali prije Buldožera, koji su tad bili jako, jako, afirmirana grupa iz Slovenije, u Jugi vrlo znana. Međutim, sve pozitivne kritike su bile usmjerene na nas tako da smo ih čak zasjenili.

Odgovor Vedrana Božića na pitanje zašto osim jedne strane albuma "Kongres rock majstora" koju je radio kao solo izvođač, nikada nije poželeo da snimi svoj solo album:

Čuj, čak i taj album "Kongres rock majstora" je ishitreno urađen. To je tuđa ideja, ono, 'ajde, mora se, tri-četiri-sad! Za tri dana smo nešto skockali. Imao sam jedan period kad me je vuklo da radim nešto takvo. Ali onda dođe do nekakvih razočarenja sa čitavom nezainteresovanošću naše publike za takve projekte. Sad sam recimo svjedok da instrumentalno ima odličnih gitarista od Bogunovića, pa Džimi Matešić iz Plave trave, Jura Pađen... Rade svoje solo projekte od kojih nema nikakve koristi. Nit' se ko osvrće na to, niti to ima ikakvu prođu, niti kritičari nađu za shodno da sve to bar popljuju. Ja sam jako samokritičan, ne bih volio radit neki svoj solo album tek tako, bez veze. Jako, jako, bih se potrudio oko toga ali kad vidim kakav je odjek nakon toliko truda tih mojih kolega, to je stvarno žalosno. Znači, takva je situacija da se to ne isplati radit, mnogo je bolje da nađeš neko drugo zadovoljstvo. Odeš na skijanje je..m ti. (smeh)

Odgovor Roberta Nemečeka na pitanje kako je došao na ideju da na jednom nastupu Pop mašine polomi gitaru:

Mi smo puštali stvari da se dešavaju zavisno od trenutne inspiracije ili onoga koliko publika može da nas podigne. Pesme koje smo mi snimali na pločama, nama su služile da bi razvijali muziku koju smo svirali uživo. Pop mašina je bila ono što jeste isključivo na koncertima i to je bila suština svega. Kod nas ništa nije bilo proračunato, ništa nije planirano, pa ni to u vezi gitare. Međutim, taj nastup u Hali sportova je bio jako emotivan. Bilo je tu pored nas još grupa, a među nima i Bijelo dugme. Uz njih je u to doba išla velika pompa, oni su se posle drugog albuma dobro kotirali i praktično su bili najjača grupa Jugoslavije u tom trenutku. Međutim, publika je nakon našeg nastupa bila toliko oduševljena da im uopšte nisu dozvolili da se popnu na binu. Mi smo se onda vratli na bis, a ja sam bio jako ponesen tom privrženošću publike jer je bilo jasno da su oni tu zbog nas i da ih Dugme ne zanima. To su bili oni tvrdokorni rokeri, njih četiri-pet hiljada najtvrđih, i ja sam se zapitao: Šta sada mogu ovim ljudima da dam? Mi smo te večeri stvarno svirali fantastično, imali smo želju da im damo nešto nezaboravno i kada smo drugi put trebali da se popnemo na bis, stajali smo i čekali ispod nekih stepenica, u hali je bio totalni pakao, rekao sam Bati i Zoranu: Ja ću sada da slomim gitaru! Oni me pitaju da li je to neki vic. Ne, kažem ja, stvarno hoću to da uradim, ali vidim da mi oni ne veruju. Kasnije sam gledao neke fotografije i tu se vidi da me Zoran gleda "potpuno belo", jer uopšte nije verovao da ću to uraditi. Nije meni bio cilj da slomim gitaru, meni je bio cilj da tu slomljenu gitaru u delovima bacim publici. Hteo sam da im nešto dam, a drugo nisam imao šta. Ta gitara je praktičmo bila deo mene i nikada posle toga nisam ni pomišljao, mada su mi se neki delovi vratili, da je ponovo sklopim. To više nije bilo moje, ja sam je poklonio za taj trenutak koji mi je publika dala.

Odgovor Siniše Škarice na pitanje kako se seća jedne godine koju je proveo u Beogradu kao student:

Kostur, jezgro grupe MI, bio je raspoređen u dva razreda šibenske gimnazije i maturirali smo 1965. godine. Tada su se Magneti i Mjesečari, dva sastava koji su bili konkurenti jedan drugome, fuzionirali u grupu MI. E sad, te godine kada smo se nakon mature spojili u jedan bend dogodilo se naprosto da nismo svi mogli, što nam je bila želja, studirat ono što smo htjeli u Zagrebu, kako bi tamo paralelno nastavili i sviračku karijeru. Tako sam ja arhitekturu upisao u Beogradu, klavijaturista i pjevač Neven Mijat je elektrotehniku upisao u Zagrebu, Aljoša Gojanović je pravo upisao u Splitu, Barislav Baranović je takođe otišao u Split. Uglavnom, krenuli smo na studije u jesen 1965. u tri različita grada, a to je značilo da smo morali odgoditi to zajedničko sviranje na godinu dana. Faktički, mi smo '66. u ljeto, nakon te jedne studentske godine, svi stigli u Zagreb. Ja sam godinu dana proveo u Beogradu i iz tog doba datiraju i neke moje ploče koje sam tamo kupovao, kao i kontakti s ljudima koji su ostali od onda, što se kaže - zauvijek. Tada sam upoznao Siluete, Plamenih pet... Kako sam bio muzičar, glazbenik, kretao sam se u tim krugovima i zapravo sam u Beograd donio jednu od prvih Fender Jazz Bass gitara na kojoj su Plamenih pet svirali u kultnom beogradskom klubu Euridika.

Nikola Karaklajić o čuvenom beogradskom klubu Euridika:

To je bila privatna kuća koja je nakon rata nacionalizovana, pa je tu zgradu dobio Komitet omladine Vračara. Delatnost na opštini Vračar bila je raznovrsna, pa su se tu okupili oni koji su želeli da se bave pisanjem, znači, postojao je književni kružok, potom pozorišno-dramska sekcija. Zvanični naziv bio je Dramski atelje Doma omladine Vračar i kada poređate prva slova tih reči dobije se DADOV. Danas je DADOV već čuveno pozorište sa dugom tradicijom ali prvi koraci su bili tamo. Tu je postojala jedna fina bašta koja je mogla da se uredi tako da može da sedne jedno stotinjak ljudi pa su tu počeli da se okupljaju muzičari. Prvo je izvođen lakši džez jer je Vlada Vučković okupio neki malo ozbiljniji sastav za tu priliku. Kasnije bi dozvolio da i klinci odsviraju jedan blok u trajanju od deset - petnaest minuta. Tada su se grupe zvale VIS-ovi, odnosno vokalno instrumentalni sastavi.

Nastaviće se...

(Telegraf.rs)