Legendarna pesma iz devedesetih je bukvalno spasila mnoge živote

Ova pesma iz devedesetih je bukvalno spasila živote. Kada je Soul Asylum izdao "Runaway Train" 1993. godine, to nije bila samo još jedna balada iz devedesetih. Bila je to vapaj za pomoć i istovremeno neka vrsta spasonosnog užeta. Jedna od onih retkih pesama koja nije samo značila nešto – ona je zapravo učinila nešto. A u njenom središtu bio je Dejv Purner.

On se tada borio sa sobom. Mislio je da gubi sluh, njegov tinitus (zujanje u ušima) je postao toliko jak da se plašio da više neće moći da stvara muziku. Taj strah ga je doveo do nervnog sloma. Ali usred tog vrtloga, uzeo je akustičnu gitaru i počeo da piše – samo da bi ostao priseban. I tako je nastala Runaway Train.

Preporučujemo

Purner je oduvek voleo vozove. Odrastao je gledajući "Casey Jonesa" na televiziji. Ali sada, slika voza koji je izmakao kontroli značila je nešto sasvim drugo. To je bila depresija. Onaj osećaj da gubiš kontrolu, da juriš ka ničemu i da ne znaš kako da staneš.

Kada je otpevao: „Izgleda da mi sada niko ne može pomoći. Uvalio sam se preduboko. Nema izlaza.“("Seems no one can help me now. I'm in too deep. There's no way out") – to nije zvučalo kao stih.

Zvučalo je kao istina. Njegov glas je bio sirov, ranjiv, ali se ipak držao. Bio je stvaran. I zato je i dotakao ljude.

A onda je došao i spot. Nije bio apstraktan, simboličan niti stilizovan. Prikazivao je pravu nestalu decu – njihova imena, fotografije, datume kada su nestali. Bio je potpuno srceparajući. Neprestano se prikazivao na MTV-u i VH1.

I uprkos svemu, najmanje 21 dete je pronađeno zahvaljujući tom spotu.

Zar nije neverovatno da pesma i muzički video mogu da naprave takvu razliku?

U to vreme, Dejv Purner – taj skromni momak iz Mineapolisa – odjednom je bio svuda. Dobio je Gremija. Bio je po tabloidima zbog veze sa Vinonom Rajder. Sve je delovalo nestvarno. Ali kroz sve to, ono što je zaista ostalo upečatljivo bila je istina u toj pesmi.

Runaway Train je zauzeo peto mesto na Billboard Hot 100 listi i pesma je bila apsolutno svuda. U potpunosti je obeležila jedan trenutak u vremenu. Svi se sećaju kako je ta pesma delovala na njih – kako ih je „videla“, kako je dala glas bolu koji retko dobije svetla reflektora, i pretvorila taj bol u nešto što je stvarno pomoglo ljudima.

Čak i sada, više od tri decenije kasnije, još uvek me tera da osetim isto. Pesma koja te preplavi emocijama i podseća šta muzika zapravo može da uradi.

(Telegraf.rs/izvor: Instagram/alisonhagendorf)