Miloš Nikolić: „Muzika je i unutrašnji monolog i zajednički jezik sa publikom“

Upravnik Narodnog pozorišta i direktor Subotičkog simfonijskog orkestra govori o umetnosti, balansiranju između stvaralaštva i odgovornosti, te o budućnosti kulture u Subotici.

Za Miloša Nikolića umetnost nije samo virtuoznost i tehnika – ona je dijalog sa samim sobom, ali i most ka publici. U ovom razgovoru Nikolić otkriva zašto mu je Bahova „Sarabanda“ večita inspiracija, kako vidi tradiciju Subotice i njen značaj za mlade, kao i šta ga danas čini zadovoljnim kao umetnika i čoveka.

Preporučujemo

Kada svirate, da li tada više razgovarate sa sobom, publikom ili samom muzikom, ili je to sublimacija svega navedenog?

Svaki put kada sviram, taj trenutak je jedinstven, oslobađajući za umetnika. Ponekad to jeste razgovor sa samim sobom, sa sopstvenim mislima, emocijama, pa čak i sumnjama. A onda u sebi osvestim činjenicu da sam pred publikom i dajem sve od sebe da, osim svojih, ispunim i njihova očekivanja. To mi je veoma važno jer muzika je moj način da komuniciram sa ljudima koji imaju iste nedoumice, strahove, doživljaje kao i sam umetnik. Zato je muzika za mene i unutrašnji monolog i zajednički jezik sa kompozitorom i publikom.

Foto: Narodno pozorište Subotica

Koja kompozicija vam je uvek "sigurna luka", kojoj se uvek vraćate kada vam je potrebna inspiracija ili uteha?

To je Bah i njegova „Sarabanda“ iz partite u d-molu. U ovom Bahovom delu se nekako uvek iznova pronalazim, jer je istovremeno i jednostavno i nedokučivo, tužno i uzvišeno, a izaziva u meni one najdublje emocije. Svaki put kada sviram ovu kompoziciju, imam osećaj kao da mi Bah daje do znanja kako da najlakše pronađem mir u užurbanim vremenima. Ona me podseća na to da muzika nije samo virtuoznost i tehnika, već pre svega iskrenost i osećaj koji delimo. Ja u „Sarabandi“ pronalazim i inspiraciju i utehu, a ponekad i odgovore na jednostavna životna pitanja. To je onaj osećaj kao da mi se u trenutku kada prevlačim gudalo preko žica sve nekako čini lakšim, jasnijim.

Da li se publika osvaja virtuoznošću ili iskrenošću?

Virtuoznost svakako impresionira, ali umetnik ne sme biti gord, jer njegova iskrenost je ono što osvaja. Publika možda aplaudira tehnici, ali ostaje verna onome što je istinito i iskreno. Moj poduži staž u muzičkoj umetnosti potvrdio mi je koliko je važno da se svemu što radite potpuno predate i iskreno komunicirate sa publikom. Publika to prepoznaje i uzvraća, te u tom odnosu umetnik izrasta u virtuoza.

Foto: Narodno pozorište Subotica

Kako balansirate između uloge kreativnog umetnika i odgovornog čoveka, na važnim funkcijama?

To nije uvek lako, ali verujem da je upravo kreativnost ta koja mi pomaže u upravljačkim poslovima. Odgovornost nosi svoju težinu, ali umetnost me uči strpljenju, otvorenosti i sposobnosti da uvažavam druge. Sa druge strane, svest o tome da sam odgovoran za rad institucija kulture kakve su Narodno pozorište i Subotički simfonijski orkestar, vraća me u realnost i čuva od toga da se izgubim u apstrakciji umetnosti. Ako se ipak desi da mi se u trenutku učini da mi je previše sa nadolazećim obavezama, latim se violine i Baha i lakše iznalazim prava rešenja.

Foto: Narodno pozorište Subotica

Subotica ima izuzetno bogatu kulturnu tradiciju, kako je po vama na najbolji način sačuvati i kako je osavremeniti da postane, i ostane privlačna mladim generacijama?

Tradiciju treba negovati, ali ne bismo smeli da je posmatramo kao nešto što je dato i nepromenljivo, već kao živo nasleđe koje se razvija i prilagođava vremenu. Tradicija je nešto na šta smo u ovom gradu veoma ponosni i ona je odlična osnova za nadgradnju. Najvažnije je da mladi ne doživljavaju kulturu kao nešto što im se nameće, već kao prostor u koji mogu da uđu i koji mogu da oblikuju prema svojim afinitetima. Zato verujem da je put u tome da im ponudimo kombinaciju očuvanja klasičnih vrednosti i savremenih izraza. To znači da predstave, koncerte i izložbe negujemo u svom najboljem obliku, ali i da otvaramo vrata novim formatima, saradnjama sa mladim umetnicima, digitalnim platformama, kreativnim radionicama i projektima gde će publika, naročito ona mlada publika, postati aktivan učesnik. Takva publika je naša budućnost i potrebno joj je da oseti da kultura nije nešto udaljeno i strogo, već nešto što pripada i njima, što je savremeno, živo, interaktivno, nešto što ispunjava.

Ako biste Suboticu trebali da predstavite svetu jednom muzičkom kompozicijom i jednom predstavom, koje bi to bile?

Muzički, to bi bio neki segment iz Bartokovih dela jer je njegov rukopis neraskidivo vezan za ovaj region i spaja tradiciju i savremeno. A kada je u pitanju predstava, tu su stvari malo komplikovanije... Možda da kažem „Akvarijum“. Ova predstava mi je nekako najsvežija. Izveli smo je premijerno krajem sezone za nama. To je predstava koja govori o usamljenosti, odlascima, odnosima roditelja i dece u savremenom svetu otuđenosti. Sa ovim situacijama gotovo svi možemo da se poistovetimo.

Foto: Narodno pozorište Subotica

Kako je svet umetnosti u koji ste zakoračili suštinski uticao na vas, kakvi ste bili nekada, a kakva ste ličnost postali sada?

Mislim da sam kao mlad umetnik bio mnogo više okrenut sebi, svom instrumentu, tehnici i ličnom napretku. Danas, posle svih godina i iskustava, shvatam da umetnost nije samo lični izraz, već prostor za dijalog i komunikaciju. Umetnost me je oblikovala kao čoveka, naučila me je strpljenju, empatiji, odgovornosti i tome da prave vrednosti traju samo ako ih delimo sa drugima. Delio sam umetnost sa svojim učenicima kao pedagog i sada je oni, zajedno sa mnom, dele dalje. Ima li veće satisfakcije?

Razgovor sa Milošem Nikolićem pokazuje da iza uspeha Narodnog pozorišta i Subotičkog simfonijskog orkestra stoji vizija, ali i strast prema umetnosti koja prevazilazi granice svakodnevnice. U vremenu brzih promena, njegov glas podseća da kultura i dalje ima moć da nas povezuje, inspiriše i vodi ka vrednostima koje ostaju.

(A.N.)