"Prijateljstva su vam najveći kapital": Sejo Sekson o BG koncertu, Jugoslaviji, da li mu nedostaje Nele

Grupa Zabranjeno pušenje sprema se za veliki koncert u beogradskoj mts Dvorani , koji je zakazan za 31. oktobar. Povod je četiri decenije stvaralaštva jednog od najuticajnijih bendova s ovih prostora. Sejo Sekson, vođa poznatog benda i jedan od najprepoznatljivijih glasova jugoslovenskog rokenrola, u razgovoru za medjje govori o muzici danas i nekada, o prijateljstvima, tremi i humoru koji se, kako kaže, često pokazao proročanskim.

Dotakao se i Jugoslavije i Neleta Karajlića.

Preporučujemo

• Da li mislite da to mladoj generaciji nedostaje? Ljudima koji tek počinju svoju karijeru, koji su uz zvezde pre nego što...?

Vremena su brza. Ljudi tvituju i sve se, informacije, dešavaju u jednom vrlo dinamičnom toku. Mi smo bend koji radi na stari način – snima i komponuje. I dalje radimo. Baš sam sa Džibonijem pričao o tome, kako nas stalno forsiraju da radimo singlove, spotove, a ne ploče, ne pesme. Mi i dalje razmišljamo na stari način, slažemo te ploče. Potrošim više vremena da složim te pesme za CD nego što mi treba da ih snimim. Pokušavamo od toga napraviti priču. To je stara škola. To zna lepo da izgleda i ima svoju publiku, ali ne znam koliko mladih ljudi danas ima strpljenja za to. Ne znam koliko ljudi danas ima vremena da sedne, zapali cigaretu, naspe pivo i sluša CD. To je zaista tehnika starijih vremena. Moja deca, recimo, vole Majkla Džeksona, ali znaju samo dvadesetak pesama od njega. Mi smo kupovali ploče. Kad bi neko otišao u inostranstvo, dao bi mu pare da kupi, pa bismo naručivali. To bi prošao čitav vek dok bi se skupile sve ploče jednog benda koji voliš. Naravno da znaš tekstove napamet, znaš kad je gitarista otišao, kad se bubnjar ubio, kad je ovaj otišao sa ženskom. Sve je to moralo biti "na prvu". Ali danas je tolika ponuda; jednostavno, u toj šumi informacija. Danas skinem CD nekog benda koji volim za dva minuta, ceo arhiv tog benda skinem za deset minuta. Jednostavno, previše informacija dolazi. Pitanje je koliko su ljudi spremni da odvoje vreme, da sednu, zapale cigaretu, naspu pivo i slušaju me šta pričam. To ćemo tek videti, kakav će biti odziv, koliko još ima ljudi koji na takav način vole muziku.

• A šta Vašu publiku, odnosno sve one koji dođu u mts Dvoranu, šta ih očekuje? Neće biti samo običan koncert, koliko smo shvatili.

Znate šta? Ovo sad posle svega ovoga, Ljubljana i Sarajevo zajedno, mogu vam reći da je ovo stvar na koju sam se najviše ponosi. I stvarno mislim da je ovo "highlight" karijere, za vreme Pušenja. I na kraju krajeva, sam poziv iz Cibone i iz mts Dvorane – to su mesta gde nastupaju Pogorelić i Stefan Milenković. To je velika čast i neću da lažem, iskreno, nešto na šta sam ponosan.

• Kako teku pripreme? Evo, rekli smo malopre još 30 dana. Je l' ima treme za Vas posle ovoliko godina rada?

Pa, vidite kako odmiču koncerti u ovoj produkciji i u ovom aranžmanu, sve manje i manje treme imam. Ali prvi koncerti su bili jako stresni. Nisam ni jeo ni pio tih dana. To je stvarno, bez obzira na 40 godina karijere i toliko pesama, za mene je to bila situacija, pre svega, što sedim. To je statika na koju nisam navikao, bez gestikulacija, bez tog elementa drame. Mi smo polu-pozorište, tu ima i dosta glume. Ovde su vam sve te tehnike i svi ti alati uzeti iz ruku. Kao što sam malopre rekao, kao da hoćete u japankama da skijate. Lako je sa 150.000 vati postići ekspresiju, snagu, moć. Ne morate ni biti, ne znam ni ja, kakav genijalni muzičar; vama takva produkcija daje snagu i, da upotrebim vulgarnu reč, "muda". Shvatate šta hoću da kažem. Ovo je trenutak istine. Ovde vidite kakav ste gitarista, kakav ste pevač, a pogotovo u dvoranama poput mts-a, gde se čuje svaki, najnajmanji falš, svaki, svaki šum. To je laboratorijska, mikroskopska situacija na koju nisam navikao. I naravno da je to za mene kompletno nova atmosfera. I publika, koja opet ne može da skače, ne može da skandira, ne može da... Publika koja sedi i kaže "entertain me", znaš. A tim stvarima šljakom malo resursa, ti imaš tehnologiju iz 19. veka, pre pojave struje.

• Recite nam, je l' postoji neka anegdota sa Vaših nastupa koju biste možda podelili sa nama, a da javnost nije upućena? 

Arsen Dedić je radio jedan od ovih gudačkih kvarteta za jednu našu pesmu. Kad smo to snimali i radili, putovali smo iz Šibenika, iz njegovog rodnog grada. Usput smo spomenuli Mišu Kovača, neshvativši na vreme kolika je među Dalmatincima kompetencija. To su sve galebovi, mačo mužjaci koji vole da su glavni šerifi u Dodge City-ju. I uglavnom, ja i moj bend smo usput pohvalili Mišu Kovača, neshvativši da ga time iritiramo. I nekako usput smo spomenuli reč "harizma". Mišo harizma, Mišo harizma, Mišo harizma. Arsen je pitao: "Šta slušate?". On kaže: "Da, kakva harizma, a potpuno neokrnjena talentom!".

• Postoji odgovor na sve.

U svakom slučaju, eto, moje neko iskustvo sa takvim ljudima kao što je Arsen, je da što sam veće umetnike sretao, to su bili sve neposredniji i bliži ljudi. Nekako topliji, šta ja znam. I baš sam uspostavio tu direktnu proporciju – što je veći umetnik, veći je čovek, prijemčiviji je i, kako bih rekao, nekako neposredniji. Duhovitost i duhovnost su zapravo jako slične stvari.

• Na svakom koncertu svima je uvek onako drago kada vide i kolege u prvim redovima. Podrška kolega uvek svima znači. Koga Vi očekujete u Beogradu?

Pa da, ja sam sada spreman, već sam spreman. Na ovim prvim koncertima to je bio šok, jer dolazi ta starija raja, moja generacija. Tu je masa ljudi. Ono što kaže u "Otpisanima", znate, kada Dragan Nikolić otkrije da je Bora Todorović doušnik, da radi za okupatore. I on dolazi tu da ga likvidira. Ali mu nije lako, jer je Kenta, koga glumi Bora Todorović, njegov guru u kocki. Njega je sve naučio – ulične trikove. I Draganu Nikoliću nije lako to da uradi. I to oseti Bora Todorović. I sada Bora Todorović hoće njega da likvidira. Zna zašto je ovaj došao i u jednom trenutku kao da će ga politi pićem. A dođe do ormara u kojem je pištolj. I otvara taj ormar da uzme pištolj, i u tom trenutku Dragan Nikolić puca i kaže: "Uzalud Kenta, znamo sve fore!". Njega je ovaj naučio. E tako sam se ja osećao u Sarajevu. Tu sede moji Kente. Tu sede ljudi koji su mene naučili tom poslu, od sviranja, produkcije. Novinari kojima smo dali prve intervjue, koji su nas pratili i podržavali. Znači, Kenta koji znaju sve fore. Jako je teško svirati u Sarajevu, baš baš zbog toga, što ne možeš dobiti pištolj u ormaru, nikakav.

Foto: Telegraf.rs

• Ko Vas očekuje u Beogradu?

Slična stvar. Ne znam ko će doći, ali šta ja znam, ja stvarno u Beogradu, što se tiče te generacije, ne postoji niko s kim se nisam sreo – od Paje, preko Željke Savića, šta ja znam. Mislim, cela generacija je odrasla zajedno. Ja sam došao kada je bila prosveta, pa je bila izložba u Sarajevu, gde je izašla naša prva ploča. Baš na moj rođendan, 7. 6. 1961. godine sam rođen. To je 1984. godina, to je znači moj 23. rođendan, izlazi ploča. Vi ne možete shvatiti šta u Jugoslaviji znači da vi izađete pored Čorbe, Dugmeta, ali izađe vaša ploča. Znači, vi lebdite, vi levitirate, niste uopšte na zemlji. Ali gledam ploče pored. Ja ne znam ko su ti ljudi, mislim, tek ću ih kasnije upoznati. Ali ploče levo i desno okrenute su bile Blagaj Instruktor, Massimo Savić, Đorđe Balašević, Denis, Denis. To mi je bila konkurencija u jednom danu, u jednom izlogu. Ali nismo se svi prebijali, kasnije smo zajedno svirali na jugoslovenskim binama. I svi smo se upoznali, manje-više, i jedva smo čekali da taj rad završi, da se ponovo vidimo i da se ponovo družimo.

• Šta Vi kažete Sejo, je l' postoje prijateljstva u muzičkoj branši?

Pa vidite, ako imate imalo mozga, ako imate imalo racionalnosti, prijateljstva su vam najveći kapital i najveće bogatstvo što u životu možete imati. Samo će budala izgubiti prijatelja zbog 100 evra, 1000 evra. To može samo budala da uradi. I nažalost, ima ih itekako, i ima ih previše. Ali o tome govori pesma "Dobri Jaran". To je baš pesma koja o našem stalnom prijateljstvu govori. Jer ništa ne vredi ako ste završili i dočekali starost, a da nemate s druge strane šahovske table nikoga da igrate šah. Ako to, ako to u životu sebi učinite, ako to u životu postignete, onda ste potpuno propali u životu, bez obzira koliko para imate na računu. Kao što Džon kaže, Elton Džon ima tu ličnu misao, kaže Džon: "Kada dobijem loše recenzije za moju novu ploču, onda odem u banku da se utešim." Ali mislim, mislim da se malo ko može utešiti u banci ako promaši prijatelje i ako izgubi prijatelje. Moje mišljenje, ali to je sad, nemojte uzeti zdravo za gotovo.

• Sejo, kad bi se sad neko probudio posle 40 godina nekog sna i pogledao i vidi na turneji su na ovom prostoru Crvena Jabuka, Plavi Orkestar, Bijelo Dugme i Zabranjeno Pušenje. On bi rekao ništa se promijenilo nije. Kako to objašnjavate da ti legendarni bendovi su i dalje aktivni? Je l' to znači ono da je bez staraca definitivno nema udarca u rock and roll-u ili ovi mlađi ipak treba po nešto naučiti?

Dobro, dobro pitanje. To je tačno, lako je otkriti razlog zbog koga je neko ušao u muziku. Ako je neko ušao u muziku zbog ljubavi, zbog muzike, zbog radosti, zbog onoga što ona daje, taj će čovek i sa 80 godina biti kao Brus Springstin ili, šta ja znam, Roling Stonsi. To nema veze sa parama. To nema veze, to su egzistencije koje su odavno obezbeđene. Ako neko ima karijeru 10, 15 godina, dok se vrti... Jer, vidite, ne možete vi biti u topu. Mi smo ipak imali svoj zlatni trenutak, ono doba kad smo bili mladi i novi. Tad je, kad imate vetar u leđa od medija, od publike, od svih. Ali pojavljuju se novi bendovi svake godine. Svaka generacija ima svoj identitet kroz bendove. Danas su to trep i hip-hop bendovi... Ali ono što hoću da kažem, znaćete uvek, ako se bend posle 15 godina karijere ugasi, onda znate da su tu bili zbog para. I da su bili tu u onom trenutku kada su mogli od toga, kako bih rekao, da budu honorirani. Ja bih svirao i da nema interneta, ja bih svirao u bazi, svirao bih u nekom kafiću. Takvi bendovi će uvek svirati, jer to je jednostavno naše poslanje, to je naša ovisnost, ne znam kako bih to nazvao. U svakom slučaju, ljubav najviše, jer bez ljubavi se ne može 40 godina raditi nijedan posao na svetu, pa ni muzika.

Foto: Telegraf.rs

• Čini se da su se fore iz Top liste nadrealista obistinile. Jeste li to ikada mogli zamisliti?

Iskreno, tu misteriju ja nikad neću shvatiti. Verujte mi, i dan-danas često razmišljam o tome šta smo mi sami sebi uradili i šta smo mi izdali. Mislim, jednu zemlju koja je bila de facto u Evropskoj uniji, koja je imala sve standarde Evrope. Ako ste tad bili u Bugarskoj ili u Rumuniji, a pogotovo u Albaniji, znate o čemu pričam. I šta smo mi izdali te tri godine, u potpuno nekom iracionalnom ludilu? I na kraju, na kraju, ostali svi u istim granicama. Niko nije dobio kvadratni metar teritorije, a napravili smo, mislim, takvo jedno divljaštvo i takvo jedno ludilo. To se izučava danas. Imate zemalja gde ima problema, gde je, mislim, koji je tad bio problem? Kad malo bolje razmislite, možete da vidite koliko je to sve besmisleno. Tako da zaista nemam odgovor na vaše pitanje, osim da je to u našoj glavi bilo nešto što je nadrealno. Znači, nešto što se ne može desiti, nešto što samo u najluđim snovima može da se desi. I zato se ta ekipa zvala Top Lista Nadrealista, jer su zamišljali neke imaginarne i sulude situacije koje su ljudima smešne kao Monti Pajton, ali se generalno dešavaju u realnom svetu. I sve se obistinilo. I sve se desi. To je stvarno za proučavanje.

• Verovatno je neko drugog gledao, neki drugi dobro gledali kao priliku i to.

To je splet okolnosti, da se potrefi takva garnitura politike i političara, da se potrefi takva garnitura medija, onih, kako bih rekao, kupljenih, korumpiranih, najgorih. Da se potrefi baš toliko nekih nesrećnih okolnosti, i pogotovo u svetlu toga da su oni godine potrošili na neka pregovaranja. Oni su se nalazili, proveli su sate i sate u razgovoru. Nije to bio neki konflikt gde se sada ja i vi posvađamo pa mi vi opalite šamar. Nego tu su oni raspravljali taj problem. Oni su oko toga napravili, ne znam koliko, topčidera, Bohinja, Bledova i nekakvih sastanaka Karađorđeva, i šta ti ja znam, da nisu mogli da sagledaju tu situaciju i da je reše. Kao što je rešio Sovjetski Savez i, recimo, Mongolija. Daleko luđu situaciju sa 200 naroda i 500 jezika. I, recimo, Čehoslovačka. Pa nismo mi jedina zemlja koja je imala taj neki problem, i nastala je tad i tad. Desile su se neke promene vamo, tamo. Mislim, sve to su druge zemlje uradile, pa čak i u Africi, bez ikakvog komentara. Tako da iskreno da kažem, vrlo često o tome mislim. Ja sam inače po profesiji profesor istorije, tako da imam dosta nekih ulaznih informacija. Da vam pravo kažem, neki pametan zaključak do dana današnjeg nisam. A pogotovo mi je interesantno što tu priču i danas neki ljudi potenciraju kao neku budućnost, kao perspektivu. Ništa nismo naučili iz te lekcije, a čini mi se da mnogi ljudi nisu. Tako da i mene to je fenomen, da.

• Je l' vam nedostaje nekada Nele na sceni?

Ma vidite, mi smo ljudi već odavno na nekim drugim putevima, znate. Neko vam nedostaje godinu, dve dana. Isto kao kad vam nedostaje momak s kojim ste bili pre 10, 12 godina. Budite iskreni i realni, ne nedostaje. Toliko ste već životnih iskušenja prošli i toliko ste nekih svojih životnih uspona i padova prošli s nekim drugim ljudima, koji su vam bili podrška, koji su vam bili zaleđe, koji su vam pomogli da jednostavno, taj svet ide dalje. Puno, puno godina već mi živimo u nekim svojim karijerama, u nekim svojim životima, u nekim svojim poslovima. Ali naravno da je to najlepše vreme mog života, ne samo zbog Neleta, njegovih kvaliteta, umetničkih i svih drugih, nego i zbog toga što smo bili mladi. To je jedno vreme u kojem je, kako bih rekao, sve nekako izgledalo bolje i lepše. Da li je to faktički bilo bolje i lepše, ili je to zato što sam ja tada imao 22 godine, ja vam to sada ne mogu reći. Ali znam da mi je jedna starija žena u Sarajevu, u ratu, pričali smo, uveče nije bilo struje, ničega, pa su se ljudi puno više družili i komunicirali. Prepričavali su svoje živote. Ispričali smo se u te tri godine rata više nego u prethodnih 30 godina dok smo bili komšije. I ona meni kaže da je njoj najlepše bilo 1942. godine. Kažem, Bako, ti si, pobogu, kako 1942.? A ona je tamo te 1942. imala 17 godina. I njoj su momci donosili jabuke, pisali joj pisma, vodili je u kino, i njoj je to bila najlepša godina života. Tako da, verujem da je i ta relacija, kako smo ja i Nele, neponovljiva, jer nikad više ni ja ni on nećemo imati te godine.

(Telegraf.rs)