Džibonijeva priča o "Cesarici", Oliverovoj ljubavi i "špijunima" koji su je "iskasapili"

Jedna od najvoljenijih pesama na ovim prostorima, "Cesarica", postala je sinonim za Olivera Dragojevića, ali njeno poreklo krije mnogo više od puke melodije i stihova. Zlatan Stipišić Džiboni, njen autor, sada otvara dušu i detaljno govori o putu koji je ova pesma prešla - od skromnog splitskog balkona, preko intimne posvete, do nezaustavljive želje Olivera Dragojevića i konačnog, pomalo gorkog, statusa evergrina.

Mesto rođenja - Prizemlje sa pričom

Za Džibonija, priča o "Cesarici" počinje sa konkretnom lokacijom u Splitu, mestom prožetim ličnim uspomenama i porodičnim nasleđem. Nije reč o nekom studiju ili grandioznoj vili, već o sasvim običnom delu grada, čiji su detalji duboko urezani u autorovo sećanje.

Preporučujemo

„Vidi, vidi prikaz. Znači, vidi ovo prizemlje. Prizemlje, prvi kat, drugi kat. Vidiš gdje je klima s onim planim... selotejpon“, počinje Džiboni, slikajući scenu pred očima slušaoca. „Tu je bio balkon i zelena kanta od škovaca. Ja sam tu napisao pjesmu Cesarica.“

Ova lokacija, međutim, nije bila samo Džibonijevo skrovište za kreativnost. Imala je i dublje porodično značenje. Baš na istom mestu, dve decenije ranije, njegov otac, legendarni Šjor Ljubo Stipišić, stvorio je još jedno muzičko delo koje će ostaviti trag.

„A ’72., 20 godina prije, stari Šjor Ljubo Stipišić je napisao pjesmu Dalmatina povrh ću pri trojnoj na istoj lokaciji“, otkriva Džiboni, ističući neobičnu koincidenciju i nasleđe koje nosi to prizemlje.

Pjesma kao intima - "Nije bila za prodaju ni za darivanje"

"Cesarica" nije nastala kao komercijalni projekat. Bilo je to delo duboke, lične emotivne potrebe, poklon srca koji nije imao cenu. Džiboni objašnjava da je u tom periodu bio u specifičnom stanju duha, naziva to „egzistencijalno raskliman“, a pesma je bila jedino što je mogao ponuditi voljenoj osobi.

„Bila je... kako bijah egzistencijalno raskliman, totalno kako bi se drukčije izrazio. Ništa svojoj curi nisam mogao kupit nego joj napisat pismo“, iskreno priznaje Džiboni. Upravo zbog te intimne veze, "Cesarica" nije bila namenjena široj publici ili bilo kakvoj prodaji. „Ta pjesma nije bila za ni prodaju ni za darivanje, jer ona je već darovana bila“, kategoričan je autor.

Džiboni sebe opisuje kao "egomanijaka" u tom periodu, što je dodatno otežavalo deljenje tako ranjive kreacije. „A ja kakav sam takav, ja sam malo egomanijak. Ja sam se mora njemu pohvalit, pohvalio mu se s jednom pismom koju se nisam smio pohvalit, u koju se on smrtno zaljubio“, objašnjava, uvodeći u priču lik Olivera Dragojevića.

Oliverov dolazak - Crna Toyota Celica i nezaustavljiva želja

Sudbina "Cesarice" dramatično se preokrenula kada je Oliver Dragojević čuo pesmu. Njegova reakcija bila je trenutna i duboka - "smrtno se zaljubio" u nju. Džiboni je pesmu ljubomorno čuvao, ali Oliverova upornost bila je nezaustavljiva.

„I jedan dan ovde uplovljava crna Toyota Celica, ode među ovim fićama, škoda... Barba Oliver Dragojević dolazi gore i penje se i pita Šjor Ljubu da mu da dozvolu da ta pisma koje je zaljubio, on mora piva, jer je to najbolje što će on u životu“, priča Džiboni, opisujući scenu koja zvuči kao iz filma. Oliver, tada već velika zvezda, seli se u "Toyoti Celici" među obične automobile, samo da bi došao do pesme.

Džiboni i njegovi saradnici pokušali su Oliveru objasniti ličnu i romantičnu pozadinu pesme, njenu posebnost koja nije za „tržište“. Ali, Oliver, i sam romantičar, na kraju je razumeo. „Mi to mu ne možemo objasniti, jer to je dio romansa, ti si romantičan čovek, ti to moraš razumiti. I on je to na kraju razumio“, zaključuje Džiboni, s dozom olakšanja. Pesma je, napokon, dobila novog vlasnika. Ironično, Džiboni lično nije prisustvovao Oliverovom prvom izvođenju: „Ali svejedno, taj ja nisam bio u blizini je pjevat tu pjesmu.“

Epilog - Slava i "kasapljenje"

"Cesarica" je pod Oliverovim glasom postala kultna pesma, jedan od najvećih hitova hrvatske muzike. Međutim, takva popularnost donela je i nešto što Džiboni doživljava s dozom frustracije - prekomerno i, po njegovom mišljenju, neautentično izvođenje od strane drugih.

„Šta je epilog svega? Znači jedan dobar čovjek koji ne može izdržati to ne pokaza ljudima. Mi koji držimo do emocija više nego do slave i sredstava“, počinje Džiboni svoju rekapitulaciju. A zatim se obraća "trećem licu priče" - kolegama.

„Moji kolege špijuni, koji su čuli tu pjesmu i to totalno iskasapili“, kaže Džiboni, ne birajući reči. „Oni su od te krje napravili toliko šnicela i to toliko toga možete čuti na radiju da je meni za poludit.“

Uprkos svemu, Džiboni s ponosom i ustrajnošću zaključuje: „Ali evo, izdrža sam. Izdrža sam.“ Njegova "Cesarica", rođena u intimi splitskog prizemlja, postala je ne samo Oliverova, već i svačija, preživljavajući sve interpretacije i ostajući trajni svedok jedne posebne muzičke priče.

(Telegraf.rs)