Jedna od najboljih priča o Frenku Sinatri: Kako je obožavalac spasio legendu

Frenk Sinatra. Ime koje odzvanja istorijom muzike, sinonim za neprolazni stil, eleganciju i neponovljiv glas. Njegova karijera trajala je decenijama, obeležena usponima i padovima, ali i neverovatnom vezom sa publikom. Međutim, jedna priča, anegdota koju je ispričao bliski saradnik, najbolje oslikava ne samo njegovu veličinu, već i snagu ljudske podrške koja može da vrati i najveće zvezde iz pepela.

Vratimo se u 1993. godina. Frenk Sinatra ima 78 godina i svet se pita koliko još magije ima u sebi. Spekulacije o povlačenju su sve glasnije. Publika, naviknuta na njegovu perfekciju, sa zebnjom prati svaki njegov nastup, pitajući se: "Kada će prestati? Kada će se povući?"

Preporučujemo

Jedne večeri, u prepunom "Marck Auditoriumu" u Čikagu, pred 20.000 ljudi, Frenk Sinatra je na pozornici. Veče počinje obećavajuće, atmosfera je električna, a njegova izvedba uobičajeno besprekorna. Međutim, na četvrtoj pesmi dešava se nešto nezamislivo za "Glas".

"Potpuno je zaboravio reči," priseća se svedok događaja. "Orkestar je nastavio da svira, ne shvatajući odmah šta se dešava. On je stajao, praznog pogleda, i počeo da šapuće u mikrofon: 'Žao mi je, tako mi je žao...'"

Nastala je jeziva tišina. Orkestar je, shvativši da Sinatra ne može da se seti teksta, počeo jedan po jedan da spušta svoje instrumente, stvarajući sablasnu tišinu u ogromnoj areni. Scena je bila mučna. Svima je bilo jasno – ovo je kraj. Sam Sinatra se, verovatno posramljen i poražen, okrenuo leđima publici i krenuo ka izlazu, spreman da se povuče sa scene i, možda, zauvek iz muzike.

"U tom trenutku, kada sam pomislio da je to to, da ćemo mu reći 'hajdemo kući, gospodine S, bila je to sjajna karijera, ali vreme je za povlačenje'", nastavlja priču svedok, "kada su svi očekivali najgore, tišinu je proparao snažan glas, iz gornjeg dela auditorijuma. Jedan čovek je ustao i uzviknuo: 'U redu je, Frenk, sve je u redu! Volimo te, Frenk, sve je u redu jer te volimo!'"

Taj povik je bio kao varnica bačena na suvo drvo. Jedan čovek počeo je da plješće, zatim drugi, pa treći. Ubrzo su hiljade ljudi pljeskale, a onda je cela arena počela da kliče i navija. Ljudi su stajali, aplaudirali, vikali, i nisu prestajali.

Frenk Sinatra, koji je već bio okrenut ka izlazu, zastao je. Polako se okrenuo, vratio se na centar pozornice, vidno dirnut ovacijama. Publika je nastavila da navija, nije želela da prestane. Konačno, kada se aplauz smirio, Sinatra je prešao na sledeći broj – pesmu "Mack the Knife".

"Izveo je tu pesmu sa neverovatnom snagom i preciznošću", priča svedok. "Pogađao je svaku nijansu, svaki stih, kao da je ponovo imao 19 godina. Bio je apsolutno briljantan!"

Nakon te izvedbe, publika ponovo nije prestajala sa aplauzom i ovacijama. Sinatra se tada nagnuo ka mikrofonu i, pokazujući ka čoveku koji ga je "spasio" iz gornjeg dela auditorijuma, rekao sa iskrenim osmehom: "I ja tebe volim, druže!"

Ta noć je bila preokret. Sinatra, koji je bio na ivici da napusti pozornicu zauvek, bio je inspirisan ljubavlju i podrškom jednog jedinog fana. Nakon toga, pevao je još dve godine, nastavljajući da oduševljava milione. Govornik u anegdoti naglašava da je taj obožavalac "vratio Frenka iz pepela te noći."

Poslušajte tu anegdotu o Frenku Sinatri:

(Telegraf.rs)