Životna ispovest svetskog virtuoza Antonija Pikuleace za Telegraf.rs: O muzici i ljubavi koja ga inspiriše

U grandioznoj dvorani u srcu Bukurešta, gde se održavala prestižna manifestacija "Tajsa 2025", violinski virtuoz Antonio Pikuleaca (Antonio Piculeață) je svojim nastupom ostavio publiku bez daha. Njegovi prsti leteli su preko žica Stradivarijusa, a svaki ton nosio je duboku emociju koja je ispunila prostoriju.

Nakon ovacija, svetski poznati maestro odvojio je vreme da u ekskluzivnom razgovoru za portal Telegraf.rs podeli svoju neverovatnu životnu priču - priču o vezi sa instrumentom koja je počela i pre njegovog rođenja, o porodici koja živi za muziku i o inspiraciji koju pronalazi u najdubljim ljudskim osećanjima.

Preporučujemo

• Velika je čast razgovarati sa Vama. Vaša veza sa instrumentom je neverovatna. To nije samo komad drveta, već produžetak Vaše duše. Kako je i kada nastala ta neraskidiva spona?

Hvala vam. Moja povezanost sa ovim instrumentom počela je, bukvalno, dok sam još bio u majčinom stomaku. Moja čitava porodica se bavi muzikom, oni su muzičari. Dolazim iz duge loze, više generacija muzičara, od kojih su većina violinisti. Tako da, još dok sam bio u majčinoj utrobi, slušao sam muziku preko velikih slušalica koje je stavljala na stomak. Prvi put kada sam dodirnuo violinu imao sam samo tri meseca.

Nakon toga, usledio je jedan prilično lud period. Rođen sam u Njujorku, u Americi, ali kada sam imao deset meseci, preselili smo se u Rumuniju. Sa ozbiljnim vežbanjem počeo sam sa oko sedam i po godina. A onda, moj prvi koncert, gde sam svirao pred publikom, bio je upravo u ovoj prelepoj dvorani gde ste me večeras slušali. Od tog trenutka, sve se promenilo. Jedan od mojih najvećih mentora je, naravno, moj otac, koji je ujedno i moj učitelj. On me je naučio svemu. Drugi je moj deda, koji je bio veoma, veoma poznat i veliki muzičar. Svirao je, između ostalog, i u Milanskoj skali (Teatro alla Scala). Bio je neverovatna, neverovatna osoba. Tako da su ta dva čoveka izgradila moju karijeru i moju dušu kroz ovaj instrument.

• Večeras smo svi osetili snagu Vaše muzike i emociju koju prenosite. Šta ona znači za Vas lično i gde pronalazite inspiraciju koja pokreće takvu strast?

To je prilično teško reći, jer ponekad inspiracija dolazi iz onoga što se dešava u našim životima. Nekada, kada ste tužni ili uznemireni, svirate na jedan način. Ponekad, kada ste ljuti, to zvuči potpuno drugačije. Sve je to prilično čudno... ali znate, sve što se dogodilo u poslednjih nekoliko godina bilo je ludo za čitav svet, sa ratovima i svim ostalim. Bilo je užasno za sve nas, jer imam toliko prijatelja muzičara, a većina njih, oni koji nisu bili ovde u zemlji, jednostavno su prestali da sviraju na nekoliko meseci.

To je postalo kao rat za dušu muzičara. I upravo to me je navelo da večeras nastupam ovako kako ste čuli. Veoma sam uznemiren zbog svega što se dešava u svetu. Ipak, postoji i tračak radosti, jer sam upravo upoznao svoju devojku. Zajedno smo šest meseci, ona je pijanistkinja sa kojom nastupam. Ona je sjajna i zbog nje sam, naravno, i pomalo srećan. Ali, iskreno, većinu vremena kada sviram, pomalo sam tužan.

• Hvala Vam najlepše, maestro. Bila je izuzetna čast upoznati Vas i čuti Vašu umetnost.

Hvala i vama, bilo mi je veoma drago.

(Telegraf.rs)