"Ko prođe u Beogradu, njegov je celi svet": Dado Topić o Slađani Milošević, Balaševiću, "Boljem životu", Jugi

Legendarni Dado Topić je neko ko ima čime da se pohvali. Slavi 60 godina uspešne karijere, koji će krunisati velikim koncertom 19. februara u mts Dvorani.

Tim povodom, Dado Topić dao je intervju za Telegraf.rs. Za naš portal govorio je o navedenom velikom koncertu u mts Dvorani, o pesmi "Princeza" i Slađani Milošević, o Korneliju Bati Kovaču, YU Rock misiji, Đorđu Balaševiću, "Nacionalnoj klasi", "Boljem životu", Evroviziji, Jugoslaviji.

Prelepe reči imao je, kao i uvek, za Beogradu.

Ali, krenimo redom.

• Očekuje nas, kažete, Vaš najveći i najvažniji koncert u Beogradu. Šta publika može da očekuje od velikog koncerta u Beogradu koji ćete pripremiti za 19. februar?

Ovaj koncert u Beogradu, voleo bih da tako bude, da bude jedno svedočanstvo i dokaz mog upornog nastojanja da svoju pripadnost beogradskoj muzičkoj sceni, moju ljubav prema Beogradu, još jednom posvedočim ovim koncertom. Sviraću uglavnom pesme koje su ljudi voleli svo ovo vreme. Ponudiću i nekoliko varijanti sa mog novog projekta koji se zove "Will You Follow Me", jedan deo materijala na engleskom jeziku, jer gađamo neka inostrana tržišta. Koncertu će se pridružiti moji dragi prijatelji s kojima sam sarađivao, kojima dugujem takav znak pažnje, da zajedno delimo pozornicu. Bilo bi preveliko da kažem koncert mog života. Ja nastojaću još da živim dugo i da imam puno koncerata u Beogradu, ali za početak, ovaj je najvažniji.

• Pevali ste mnoge poznate pesme, između ostalog i "Princezu" sa Slađanom Milošević. Kako pamtite Slađanu Milošević i taj period sa "Princezom"? Kako je nastala sama pesma?

Pesma je nastala osamdesetih. Ja sam bio u Parizu. Sanja Ilić mi je poslao jednu kasetu, jednu klavirsku verziju. Ja sam napisao tekst, snimio jedan demo u studiju Džonija Holideja, poslao Sanji. On je nakon par meseci rekao: "Dado, dođi u Beograd, snimamo pesmu sa Slađanom, to je jedna divna mlada dama, videćeš, oduševićeš se." I ja sam došao u studio kod Kornelija Kovača. Stvarno, Slađana... odmah sam se zaljubio u nju. I ovaj, to je drugarstvo potrajalo godinama. Na Evrosongu nismo prošli, mada smo bili favoriti, ali to je bila ona igra sa "Studio Zagreb, Studio Beograd", tako da ovaj nismo otišli, ali hvala Bogu "Princeza" živi dan-danas i tako će da bude verovatno još dugo.

• Možete li mi ispričati neku interesantnu priču sa Slađanom Milošević? 

Ona je bila žena totalno iznad svih formata. Bila je avangardna u svemu i kao muzičar, imala je neku svoju muziku, pisala je knjige, borila se za ženska prava, čak je izdala jednu veliku knjigu od nekih hiljadu stranica. Ne znam za druge ljude, ali sa mnom je bilo vrlo lako sarađivati s njom, jer ovaj, bila je izuzetan prijatelj. Jako je pedantno vodila računa o tome da se čujemo uvek nakon nekog vremena, pitali se za zdravlje, kako radiš, šta radiš, na čemu radiš. Ona će uvek ostati na listi devojaka s kojima sam radio pod broj jedan. Kažem, bilo mi je lepo s njom, bilo je divno. Uglavnom, emotivno i profesionalno, uvek onako kako se to čovek može poželeti.

• Možete li se prisetiti saradnje sa Kornelijem Batom Kovačem?

Kad sam ja došao u Korni grupu, Bata je već bio po povratku iz Indexa, bio je priznati autor, čovek na koga su svi računali. Radio je sve najvažnije poslove u Srbiji. Ja sam na početku znao da me čeka vrlo odgovorna uloga da u takvom jednom bendu budem vokal, da budem frontmen. I Bata i ja smo se dogovorili džentlmenski. On će predložiti melodiju koja je klavirska, ja ću to da uradim kao pevač. Imao sam puno više iskustva, ja sam bio bluz i soul pevač, tako da je moja interpretacija uvek vukla nekako na tu stranu. To se Bati svidelo i kažem, imali smo jednu izvanrednu saradnju, tako da neke pesme koje smo radili, recimo "Jedna žena" ili "Etida", to živi i dan-danas.

• Između ostalog, učestvovali ste 1985.,godine u projektu YU Rock misija. Možete se prisetiti tog trenutka, tog dela kada se snimala pesma "Za milion godina"?

To je napravio Ilke, brat od Sanje Ilića. U ono vreme, "Boba Geldofa" i ono "nahranimo svet", "pomožimo Africi", ne znam, "We Are the World"... Bilo je to jedno lepo vreme. Interesantno je da na tom snimku su zastupljeni apsolutno sve devojke i svi momci, zvezde Jugoslavije. Bio je Čola, bio je Aki Rahimovski, bio je Massimo Savić, bio je Bebek, bio je Oliver Mandić, bila je Slađa, bile su još puno devojaka, ne mogu da ih se setim. Na kraju krajeva, bio sam i ja. Kad to pogledaš, vidiš koliko je tu zajedništva, koliko tu ljubavi među mladim, među klincima koji su tek uleteli u prostor šou-biznisa, ali smo znali odraditi svoj posao.

• U tom projektu nije bio Đorđe Balašević. Da li ste imali priliku da se upoznate sa Đorđem Balaševićem? Da li ste sarađivali s njim? Da li ste imali neku zajedničku, interesantnu priču s njim?

Đorđe Balašević je bio, nekako, za nas rokere, malo ipak persona izvan konteksta. Mi smo se svi divili njegovoj poeziji, njihovim tekstovima, ali nismo ga smatrali jednim od svojih jer on kao persona, kao čovek, nije spadao u taj neki profil rokera koga smo mi izgrađivali. Ali kažem, bio je visoko pozicioniran u našem razmišljanju o kvaliteti i o autentičnosti jednog pravog umetnika. Dakle, Đorđe Balašević, svaka čast.

• Radili ste i na filmskoj muzici, između ostalog pevali ste za "Nacionalnu klasu", pesmu "Flojd", zatim "Bolji život". Da li možete da se prisetite tih nekih trenutaka kako su nastajale te pesme i da li se sećate neke interesantne priče iz tog perioda?

Pa ja sam imao, ne znam, ne mogu reći sreću, nego bio sam u kontaktu sa producentima koji su radili ovaj, uvek nekako brzinski su se rešavale te stvari vezano za muziku za serije, eventualno za film. A ja sam bio uvek na dispoziciji da uletim u studio i da to odradim brzo i efektno. Tako da su me zbog toga zvali. Srećom, "Bolji život" je postala mega, mega serija koja je obeležila jedan dugi, dugi vremenski period Jugoslavije i današnjeg dana. "Flojd" i "Nacionalna klasa", onako popularna, popularan žanr, ono mladi, brzina, benzin, trke. Tako da, sve je to skupa imalo smisla, ja sam napravio i ovu "Igru sudbine" koja me je zaintrigirala. Video sam neke scene koje su bile onako dosta, dosta indikativne da se radi o jednoj dobroj seriji. I serija je bila stvarno popularna i dobra. Drago mi je da je moja pesma doprinela tome.

• Živimo u nekom turbulentnom vremenu. Da li verujete u "bolji život" negde u budućnosti?

Pa ne da verujem, ja i moji prijatelji živimo bolji život. Mislim, živimo u vremenu u kome je naš način života dobio svoj puni smisao. Imamo slobodu kretanja, imamo slobodu medija, imamo slobodu izbora, imamo politička prava na političko opredeljenje, imamo pravo na izbor književnosti, umetnosti, filma. Naprosto, živimo život koji je svakako dobar. Mlade generacije su malo možda u minusu što se tiče korišćenja mobitela, ali i to će doći na svoje mesto. Nije baš sve u na socijalnim mrežama, život ima svoju pravu verziju, onako kako ga živimo mi koji ne koristimo stalno telefone.

• Šta mislite o Beogradu i da li vam nedostaje Jugoslavija?

Ja sam uvek govorio, ja nisam jugonostalgičar, ja sam Jugosloven. Ja sam rođen u Jugoslaviji, završio sam gimnaziju, fakultet u Jugoslaviji, postao sam muzičar koga ljudi poštuju u Jugoslaviji. Dakle, sve su to atributi jednog trajanja, jedne geopolitičke celine koju danas nazivamo Zapadnim Balkanom, ali to je Balkan koji nama koji ovde živimo mnogo više znači. Balkan je sinonim za jedan autentičan, vlastiti profil načina života sam sa sobom i sa drugima. Ja kad kažem da sam Jugosloven, Balkanac, ja to kažem sa ponosom.

• Da li biste želeli ponovo da učestvujete na Evroviziji i da li ste želeli ikada da napravite neku inostranu karijeru?

Pa prvo o Evroviziji. To je jedan fantastičan cirkus, jedna revija svega i svačega. I mode i muzike, i baleta, i produkcije, i novih tehnologija koje se koriste za takvu jednu prezentaciju. Tako da pozdravljam tu ideju, to je dobro. Taj program njihov svake godine postaje sve lucidniji, aranžmani su nekako otkačeni, čudni, ali sve je to odjek jednog vremena u kome živimo. Eto, to je što se tiče Evrovizije. Ja nikad nisam gradio, nisam razmišljao na način da bih gradio karijeru negde u nekom drugom prostoru. Ja sam počeo kao pevač bluza i soula i svoje neko, svoju neku potragu za takvom jednom muzikom i takvim jednim stilom sam odradio davnih vremena. Tako da mi to koristi da pevam bolje svoje pesme, ali kažem, mi pripadamo ovom prostoru.  Amerikancima bi bilo žao da priznaju da neki naši bendovi ili neki naši ljudi bolje pevaju i bolje sviraju od njihovih. To je istina.

• Možete li u nekoliko reči da opišete Beograd?

Beograd je svakako metropola. Kad to kažem, mislim u kulturnom smislu. Toliko ljudi, toliko životnih priča, toliko ambicija, toliko profesionalnosti na jednom mestu, naprosto zaslužuje svetsku pažnju. Nije čudo da je Beograd meka za velike, velike kompanije sa Zapada, koje čak i sa Istoka. Tu su ogromni uticaji politički, ekonomski, finansijski, bankarski poslovi. Tako da, Beograd je mesto u kome se može lepo živeti. Beograd je svakako mesto gde ko god ima želju i nameru i mogućnost da ostvari neke svoje ambicije, važno je da ovde krene, jer za to mnogo košta, mnogo truda, mnogo rada. Ali ko prođe u Beogradu, njegov je celi svet.

• Imate li omiljenu pesmu, na kraju, neku vašu koja vam je pri srcu?

Meni je pri srcu, sad ćete se malo začuditi, ali ja sam svoj taj neki, taj neki pik "experience" doživeo kad sam prvi put čuo pesmu Džimija Hendriksa "All Along the Watchtower". Kad god to čujem, ja se raznežim do neba, suze mi cure.

(Telegraf.rs)